VUMERA: Šetnja svemirskom pustinjom na najmanjem kontinentu

Kako izgleda poseta Vumeri, najvećoj zabranjenoj zoni na svetu, i kako izgleda stajati kraj kamena Uluru

Pista

Najveći istraživači svemira obučavali su se upravo ovde i odavde dobijali potrebne podatke. U jednom trenutku bilo ih je čak šest hiljada! Postojanje kompjutera omogućilo je da svi ovi naučnici iz svojih zemalja prate događanja u Vumeri.

Ulogu svemirske piste igrala je ogromna pustinja, koja se prostire koliko ne samo pogled već i misao i mašta mogu da dosegnu, pa još i dalje od toga. Korišćena je kao najveći aerodrom na svetu za poletanje, ali i sletanje aviona, helikoptera i svemirskih brodova. U zabranjenoj zoni s neba nisu padale samo zvezde već i rakete. U retkim benzinskim stanicama na putu i dalje se čuvaju ostaci poluraspadnutih svemirskih letelica koje su se prizemljile u blizini ili koje su Aboridžini, jedini stanovnici ništavila, rasuti kao zrnca šećera u kadi vode, našli ispred svojih straćara. A u Vumeri se na otvorenom može videti čitava kolekcija uspelih i neuspelih eksperimenata, svemirskih letelica, raketa, najneobičnijih sprava, starih i novih kompjutera, bombi i još koječega. Britanci su ovde prvi put isprobavali svoje nuklearno naoružanje zasuvši kengure - nuklearnim bombama. U daljini se i dan-danas može čuti odjek eksplozija - testiranje raznih naoružanja ili, kako mi je jedan uplašeni Aboridžin rekao: „To su odjeci duhova i bogova pustinje ubijenih moćnim strelama belog čoveka“.

Kada sam krenuo da se prošetam gradskim parkom, ugledao sam kako je namesto stabala posađena šuma raketa i džinovskih kaveza s gomilama metala popadalim iz svemira - nekadašnjih svemirskih brodova i čardi.

Mrtav centar

Nastavljajući dalje ka mrtvom centru neobično živog kontinenta, stigao sam do još jednog fenomena, možda jedne od najlepših stvari koje sam video u životu - kamena Uluru. Ogromna stena - osamsto šezdeset i tri metra štrči u visinu, a trista četrdeset i osam metara u širinu.

Izgleda kao božanski lik spušten da blagoslovi jedan od najnegostuljubivijih delova planete. Nekada davno - tako davno da se toga ni sama zemlja više ne seća - ovaj kamen bio je deo dugačkog planinskog venca koji se još u praistoriji urušio, stopio s peskom. Sada ova stena, jedna od najvećih na svetu, stoji usamljena kao gomila inata usred ravnice. Nalik ledenom bregu, njen vidljivi deo nije ni delić onoga što se krije pod zemljom. Njeno prisustvo navodi na razmišljanje o svemu nepoznatom u našem svetu, a posebno o tajnama tla po kome hodamo. Crvena, kao krv predaka, menja boje od žarkocrvene do ljubičaste i zelenkaste, prateći sunce i oblake. Ili oni prate Uluru? Ne kao centar kontinenta, već kao centar sveta - tako deluje ova veličanstvena, sveta stena! Slušao sam mnoge kako uzbuđeno pričaju o njenoj veličini, pa ipak sam bio zatečen njenom pojavom, neobičnošću i lepotom. Koliko god da je moć reči jaka, jača od ma kog oružja, ne treba zaboraviti da i nad popom ima pop, da i nad veličanstvenim ima veličanstvenije. Postojanje ove stene ličilo mi je na ogroman znak pitanja, mudračkog neznanja i dečje radoznalosti. Na taj upitnik ljudska rasa nikako ne bi smela da zaboravi, zagubljena u svojoj aroganciji i moći verovanja u konačnost saznanja.

Sveto mesto

Za Aboridžine je ovo jedno od najsvetijih mesta. U njegovoj blizini žive barem nekoliko desetina hiljada godina. Priče se nižu kao biseri ogrlice... Još uvek po ovom prostranstvu lebdi legenda o dva mladića koja je zavela divna lepo-tica-gušter. Sprečila ih je da se pojave veštici na balu, koja ih je zatim iz osvete ubila. Iz zemlje, od bola i jauka zbog nepravde, izdigao se ovaj kamen, ovaj spomenik zemlji, nebu, ljudima, lepoti i bolu. Druge priče govore o ženi-pitonu koja je živela i umrla na samom vrhu tog kamena i koja i danas proganja sve one koji se usude da sa ovog svetog mesta odnesu ma i najmanje zrnce prašine. Zaista, nesmotreni turisti koji za suvenir ponesu kamenčić u najvećem broju slučajeva odluče da ga vrate, gonjeni savešću ili nesrećom. Poseban odeljak muzeja posvećen je silnim paketima i pismima izvinjenja koji stižu iz celog sveta sa kamenjem pokupljenim sa ovog mesta. Po statistici, 25 odsto svih pisama - a ima ih na hiljade - direktno povezuju nesreće u životu autora sa uzimanjem dela svete planine. Penjanje na Uluru se smatra grehom, jer se veoma strma staza ka vrhu prepliće sa stazama davnih džinovskih predaka koji su izgradili planetu, šume, planine i pustinju u prohujalim vremenima.

Trideset i pet turista je do sada poginulo pokušavajući da pustinju vidi s vrha majke Uluru. Meštani najstrože brane fotografisanje njenih određenih osetljivih ili svetih delova. Ako ne iz straha, trebalo bi ova pravila uvažiti iz poštovanja prema Aboridžinima, čuvarima ovog fenomena.

Dinosaurusi

Dinosaurusi! U listi neobičnosti koje bi odgovarale ovoj pustinji svašta je našlo svoje mesto. Samo su još dinosaurusi nedostajali! Pojavili su se neočekivano, na jednom malom brdašcetu iza koga se krije čitavo carstvo neobičnih stabala i raznovrsnog živog sveta.

Drveće koje se bori s kamenom i peskom, uvrće se i izvrće u bolovima tražeći tragove vode u svakom zrncu ništavila. Drvo koje umire iz umrlih grana rađa pupoljke života osuđene na večnu borbu sa prirodom. U mrvicama vode i dalje žive rakovi i ribice - dokazi da je ova pustinja pre hiljade hiljada godina bila deo tropskog pojasa sa svakodnevnim kišama. Neki organizmi ne odustaju, život je svakome dragocen, ma kako jadan. Ili je bolje reći da život, ma kakav da je, nije jadan, dokle god je život. A pod zemljom i kamenom kriju se najveće tajne istorije planete, najbolje očuvani fosili na svetu... i kosti dinosaurusa. Njih stotine, čak i hiljade, čitava populacija raznovrsnih reptila leži pod naizgled pustom zemljom. Tu se nalazi laboratorija za proučavanje ovih nemani, bićima sličnim kineskim zmajevima iz bajki. Naučnici su mi priredili toplu dobrodošlicu. Za tili čas sam se našao za laboratorijskim stolom, a pred mojim očima i u mojim rukama našla se ogromna kost, deo praistorijskog dinosaurusa! Dali su mi i instrumente, jer ovoj maloj ali upornoj grupi naučnika nedostaje ljudstvo, nedostaje volontera... Ruka je dodirnula kost, dodirnula prošlost duboku koliko duše ljudi koje zarad ljubavi prema tim praistorijskim bićima odlučiše da žive u pustinji.

* Autor je putopisac i osnivač i predsednik udruženja Adligat

Viktor Lazić