SUMORNO UPOZORENJE NAUČNIKA: Ovo šta se dešava u Kanadi postaće uobičajeno, na nekim mestima neće moći da se živi od vrućine

Bez globalne kampanje borbe protiv klimatskih promena, na Zemlji će biti sve više mesta na kojima ljudi neće moći da žive.

Dodatno zagrevanje zbog emisije gasova staklene bašte znači da su takvi ekstremni talasi sada verovatniji i naučnici mogu da izračunaju povećanje njihove "verovatnosti". Na primer, toplotni talas koji je 2019. pogodio Evropu i usmrtio 2500 ljudi bio je pet puta verovatniji nego što je bio u vremenima pre globalnog zagrevanja, piše za Gardijan Sajmon Luis, profesor nauke globalne promene sa Univerzitetskog koledža u Londonu i Univerziteta u Lidsu.

Na većini mesta ekstremni toplotni talasi stvaraće probleme, od poremećaja ekonomije do široko raširene smrtnosti, naročito među mladima i starijima. Međutim, na nekim mestima na Bliskom Istoku i Aziji pojavljuje se nešto zaista zastrašujuće: stvaraju se područja na kojima je zbog visoke temperature nemoguće preživeti.

Iako ljudi mogu da prežive temperature i preko 50 stepeni kada je vlaga niska, kada su i temperature i vlaga visoki ni znojenje ni kvašenje ne mogu da nas ohlade. Ono što je važno je takozvana temperatura "vlažne sijalice" - koju daje termometar prekriven mokrom krpom - i koja pokazuje temperaturu na kojoj dolazi do hlađenja organizma usled znojenja ili polivanja vodom. Ljudi ne mogu da prežive dugotrajno izlaganje temperaturi vlažne sijalice iznad 35 stepeni, jer ne postoji način da ohladimo naša tela. Ni u hladu, a ni sa neograničenom vodom.

Nekada se smatralo da je temperatura vlažne sijalice od 35 stepeni nemoguća. Ali, prošle godine naučnici su saopštili da suneke lokacije u Persijskom zalivu i pakistanskoj dolini reke Ind već dosegla taj prag, iako samo na sat ili dva, i to samo na malim površinama. Kako su zbog klimatskih promena temperature sve više, predviđa se da će tokom decenija koja dolaze, vrućine i prateće temperature na kojima se ne može preživeti, duže trajati i javljati se na većim područjima i na novim mestima, uključujući delove Afrike i jugoistoka SAD-a.

Što mogu da urade vlade, kompanije i građani? Prvo, mogu da prepolove emisije ugljen-dioksida u ovoj deceniji a zatim da postignu nula emisija do 2050. godine, navodi Luis.

Drugo, svi moramo da se pripremimo za neizbežne vrućine u budućnosti. Hitno planiranje javnog zdravstva prvi je prioritet: pružanje bitnih informacija ljudima i premeštanje ranjivih ljudi na klimatizovana mesta. Planovi bi trebalo da uzmu u obzir činjenicu da toplotni talasi pojačavaju socijalnu nejednakost. Siromašnije četvrti obično imaju manje zelenih površina i zato se više zagrevaju, dok su radnici na otvorenom, često loše plaćeni, posebno ranjivi. Bogati takođe kupuju rashladnu opremu po visokim cenama kada je vrućina i imaju mnogo više mogućnosti za beg, zbog čega je ovo planiranje izuzetno važno.

Osim upravljanja krizama, vlade moraju da ulažu u to da zemlje funkcionišu u novoj klimi koju stvaramo, uključujući ekstreme. U terminima klimatske politike to je poznato kao "adaptacija".

Od izuzetne je važnosti da snabdevanje strujom bude otporno na toplotne talase jer će se ljudi oslanjati na električnu energiju za hlađenje iz klima-uređaja, ventilatora i zamrzivača, koji su svi spasioci života na vrućini. Isto tako, internet komunikacije i baze podataka moraju da budu zaštićeni jer su to ključne usluge koje mogu da imaju problema zbog vrućine.

Osim toga, potrebni su novi propisi kako bi se zgradama omogućilo da se ohlade i kako bi saobraćajni sistemi, od puteva do vozova mogli da funkcionišu u ekstremnijim uslovima, navodi Luis.

Prema njegovim rečima, retro-adaptiranje domova za energetsku efikasnost takođe je savršena prilika da se kuće srede tako da mogu da nas hlade. Na primer, instaliranje električnih pumpi za zagrevanje zimi, znači da se leti isti sistemi mogu iskoristiti za hlađenje. Gradovi se mogu hladiti zelenijim krovovima i sa više zelenih površina, što ih čini boljim mestima za život, smatra on.

Konačni zadatak je zaštita poljoprivrede i širih ekosistema na koje se svi, na kraju krajeva, oslanjamo. Toplota dovodi do sušenja usjeva. U Bangladešu je tokom samo dva dana toplotnog talasa u aprilu ove godine uništeno 68.000 hektara pirinča što je uticalo na preko 300.000 poljoprivrednika sa gubicima od 39 miliona dolara. Potrebno je, navodi profesor, uzgajiti nove sorte uslove otporne na toplotu jer su alternativa veće cene hrane što povlači građanske nemire.

Kako su se vlade prilagodile klimatskim promenama, s obzirom na ove ogromne izazove? Vrlo loše. Pariski sporazum o klimatskim promenama obavezao je zemlje da predaju svoje planove adaptacije, ali samo je 13 zemalja to učinilo.

Pregovori o klimi u Glazgovu Cop26 moraće da budu usmereni na planiranje adaptacije i finansiranje ranjivih zemalja. Da bi se umanjili uticaji sve žešćih vrućina, smanjenje emisija moraće da ide ruku pod ruku sa prilagođavanjem životu u vrelom svetu koji sami stvaramo. Stabilizacija klime do 2050. unutar je vremenskog okvira od jednog radnog veka, kao i adaptacija će nam svima omogućiti napredak u ovom novom svetu. Nema vremena za gubljenje, porulio je Sajmon Luis.

Kurir,rs/K.P.