DECA SU MI UMRLA ZBOG NEUHRANJENOSTI Izbeglice u Kolumbiji žive u nehigijenskim uslovima, a najveći problem je GLAD

More kartona i metalnih kućića (kontejnera) okružuje obod nekadašnje piste aerodroma u kolumbijskom pustinjskom gradu Macao. Tu su smeštene izbeglice koje su došle iz Venecuele.

Macao se nalazi u najsevernijoj regiji Kolumbije i nalazi se na granici sa Venecuelom, To je druga najveća tačka gde migranti prelaze granicu, nakon zvanične granice u gradu Kukuta.

Miris urina ispunjava vazduh unutar vrelog limenog kontejnera u kojoj živi Elen Rohas sa porodicom.

Nema toaleta, pa šestočlana porodica ide tamo gde može. Rohas (27) je došla iz venecuelanskog grada Marakaibo pre četiri godine kako bi pružila pristojan život svojoj deci.

Njena krhkost znak je neuhranjenosti, u njenoj domovini nije bilo hrane.

-Nije bolje nego u Venecueli, ali bar imamo hranu, ali to nije dovoljno za sve, rekla je Rohas.

-Kada je kiša, užasno je, celo mesto se poplavi, dodaje.

Rohas i njen muž, koji oboje preživljavaju tako što recikliraju plastiku, sagradili su sami svoje skrovište. Počeli su da ga prave od plastičnih kesa i drvenih delova pre nego što su našli gvožđe.

U La Pisti nema pijaće i tekuće vode, svi se oslanjaju na prodavce vode koji naplaćuju naknadu za distribuciju buradi, koje donose na magarcima.

Mnogi ljudi u Macau pate od neuhranjenosti. A mnoge nevladine organizacije pomažu porodicama na La Pisti, ali većina porodica još uvek jede jedan obrok dnevno, većinom je to pirinač.

Jako mali broj porodica može sebi da prijušti voće i povrće. Jedan paradajz košta 800 pezosa (17 evra) koje oni ne mogu da prijušte.

Takav način ishrane je glavni razlog neuhranjenosti, rekla je Mabis Merkado, koja je zadužena za migrante na La Pisti u glavnoj bolnici u tom gradu.

Ona veruje da ima oko 8.000 ljudi na La Pisti.

Bolnica je imala prošle godine oko 152 slučaja hronične neuhranjenosti.

-Glad najčešće pogađa stariju populaciju, rekla je Merkado.

-Voda u La Pisti je užasna, uzrokuje mnogo crevnih problema što može dovesti do neuhranjenosti, dodala je.

Prema njenim rečima, 2018. godine lekari su počeli da shvataju mnogo ozbiljnije problem neuhranjenosti i gladi kod ljudi koji su stigli iz Venecuele, a pandemija je samo pogoršala stvari.

-Prošla godina je zaista bila kritična jer je dosta migranata imalo neformalne poslove. Sa pandemijom i karantinom oni nisu mogli ništa, sve je bilo zatvoreno, mnogo ljudi je bilo gladno jer nisu mogli sebi da prijušte hranu, rekla je Merkado.

-Otkrili smo da su bebe kao i deca neuhranjeni, jer nije bilo mleka, dodala je.

Bolnica im je davala suplemente, ali je ponestalo i njih.

Kako Merkado kaže bilo ih je za samo tri meseca.

Podaci kolumbijskih vlasti kažu da 51.361 migrant živi u Macau, ali Merkado i drugi zaposleni rekli su za Gardijan da su ovi brojevi bili samo gruba procena.

Kažu da je gotovo nemoguće kontrolisati migraciju zbog mnogih neformalnih i opasnih graničnih prelaza, poznatih kao ''trohas'', koji se koriste za krijumčarenje oružja, lekova i benzina.

U bolnici Rosa Primera (29) sedi sa svojim 18-mesečnim sinom, kome je posvetlela kosa, a to je jasan znak neuhranjenosti i gladi.

Primera je u Kolumbiji oko tri meseca i ima sličnu priču kao mnogi.

-Napustila sam Venecuelu zbog krize. Nisam imala novac za hranu, rekla je ona.

Dr Alberto Galue, koji je načelnik dečijeg odeljenja u bolnici u Maicau, kaže da su nivoi neuhranjenosti ''veoma ozbiljni''.

Preplavljeni smo, kaže on.

U maju 2019. godine, UNHCR osnovao svoj prvi kamp u Kolumbiji, pružajući privremeni dom nekima od izbeglicama. U poslednjih šest meseci, međutim, oko kampa UN niklo je još desetine improvizovanih domova.

UNHCR-ov predstavnik u Kolumbiji, Džozef Merks, sarađuje sa vlastima na rešavanju ''hitnih potreba u raznim divljim naseljima sa mnogim izbeglicama, migrantima i autohtonim porodicama''.

Autohtoni narod Vaji čini 56,4 odsto populacije u Guahiri i oni ne znaju za granicu između Kolumbije i Venecuele.

Jedna žena iz Vaji naroda koja je prešla iz venecuele u Kolumbiju rekla je da je izgubila dve bebe jer su bile neuhranjene.

-Bile su bolesne. Imali su dijareju i povraćali su, a ja nisam imala sredstava, kaže 16-godišnja žena na svom jeziku, dok njen rođak prevodi na španski.

-Jedan je umro nakon mesec dana, a drugi kada je imao godinu dana, rekla je ona.

Ona i njena porodica spremali su pirinač za ručak kada su ih novinari Gardijana posetili.

Uveče oni piju tradicionalno pivo napravljeno od fermentisanog kukuruza. Njihov kanister za vodu bio je prazan jer im je ponestalo vode.

Osmer Hoze 20-godišnji prodavac vode rekao je da voda košta 3.000 pezosa (70,19 evra) za one koji mogu da je prijušte.

Mnogi migranti iz Venecuele žive u istim metalnim kontejnerima uključujući i Anu Jozefinu Gutjerez koja je u Kolumbiju prešla pre 18 meseci.

Kada je bila trudna, bila je bez novca, a ponekad je morala da spava na ulici sa dvoje male dece.

-Nisam znala šta da radim, rekla je Gutjerez, koja je sa sinom u zdravstvenoj klinici u Micau.

-Spavala sam napolju. Nisam dobro jela. Ponekad dva dana uopšte nisam jela.

On je neuhranjen jer sam ja prolazila kroz težak period, nisam imala šta da mu dam da jede. Nikada nisam mogla da zamislim da će mi život biti ovakav, dodala je.

Kolumbijska granica sa Venecuelom je nedavno ponovo otvorena, nakon zatvaranja u martu 2020. godine zbog širenja pandemije i mnogo ljudi je već počelo da dolazi preko granice, rekla je doktorka Merkado.

U septembru kada počne sezona kiša i kartonske i limene kuće ljudi koji žive kod La Piste biće poplavljene, što će doneti druge probleme i još više bolesti.

-Molila sam Boga da ne pada kiša ove godine. Već je veoma teško ovim ljudima zbog pandemije. Domovi će im biti uništeni, rekla je ona.

Kurir.rs/Č.N.