KREMLJ PEGAZU NE VERUJE: Zašto Rusija nije koristila špijunski softver koji je uzburkao duhove i targetirao političare, aktiviste?

Kada je grupa međunarodnih novinara i istraživača objavila vest da je špijuski softver Pegaz, koji je proizvela izraelska NSO grupa, pomogao represivnim vladama širom sveta da špijuniraju novinare, aktiviste i advokate, postavilo se pitanje: Gde je tu Rusija?

U oktobru 2012. godine, britanska nevladina organizacija Prajvasi International, kanadski Sitizan Lab i veb sajt Agentura.Ru, pokrenuli su zajednički projekat pod nazivom "Ruska država nadzora“, koji se bavio praksama špijuniranja i nadzora u Rusiji, uključujući trgovinu nadzornom tehnologijom. Jedan od ciljeva projekta bio je da se otkrije kakav se strani hardver i softver za nadzor uvozi u Rusiju.

Prajvasi International imao je najbolje ljude da pronađu ugovore i sporazume između svetskih proizvođača opreme za nadzor i represivnih vlada, dok je Sitizen Lab lider u otkrivanju zlonamernog koda ugrađenog u uređaje aktivista. Ono što smo otkrili nije bilo ono šta smo očekivali, piše ruski novinar Andrej Soldatov za MT.

Rusija jeste učestvovala u trgovini svetskim špijunskim tehlonogijama. Ruska tehologija bila je izvezenaa režimima u Južnoj Americi i na Bliskom Istoku i centralnoj Aziji.

U mnogim postsovjetskim republikama, ruske crne kutije SORM presreću komunikacije, dok se u Meksiku tehnologija prepoznavanja glasa ruske proizvodnje koristi na nacionalnom nivou za identifikaciju ljudi na osnovu presretnutnih telefonskih poziva od 2008. godine.

Izrael i Rusija takođe imaju istoriju tehničke saradnje. STT grupa, najveći ruski programer "inženjerskih izviđačkih rešenja“, prodaje svoju opremu Izraelu. Inženjeri ga koriste za olakšavanje kretanja vojnih trupa proverom minskih polja, mostova i uklanjanjem prepreka.

Međutim, ispostavilo se da ruske vladine agencije ne kupuju špijunske softvere strane proizvodnje. Na svetskom tržištu tehnologije vezane za špijunažu Rusija je prodavac, a ne kupac, piše opozicioni MT.

Ruski majstori špijunaže ponosni su naslednici duge tradicije obaveštajne tehnologije koja je prvi put razvijena pod Staljinom. Jedan od njihovih proizvoda je i bubica Velikog pečata, uređaj za prisluškivanje koji je bio skriven u poklonu koji je SSSR poklonio američkom ambasadoru i koji je sedam godina špijunirao američke ambasadore u Moskvi.

Tehnologiju koja se danas koristi za identifikaciju meksikčkih korisnika telefona razvila je kompanija koja je direktni naslednik "šaraške", istraživačkog instituta KGB-a i strogo poverljive vojne laboratorije za istraživanje i razvoj sa sedištem u gulazima, gde su pritvarani akademici i naučnici - poput Aleksandra Solženjicina, koji su tamo bili prinuđeni da rade.

Ali to što je ruska tehnologija generalno vrlo dobra, samo je deo razloga zašto ruski špijuni nisu kupci na globalnom tržištu.

FSB je takođe izuzetno paranoičan u vezi sa stranim špijunskim softverom. FSB sumnja – sa dobrim razlogom – da strani programeri sarađuju sa obaveštajnim agencijama svojim matičnih zemalja i da bi, kada se bilo koja oprema nabavi preko njih, mogli da pruže tim stranim obaveštajnim službama pristojne šanse da prodru i ugroze ruske operacije, piše MT.

Ako se pogleda način na koji Pegaz deluje, čini se da je ova zabrinutost opravdana. NSO grupa prodaje špijunski softver za mobilne telefone Pegaz vladinim agencijama kao proizvod, ali kada se stavi u upotrebu, stvari postaju nezgodne.

Da bi nadgledala metu, vladina agencija mora da ubedi tu istu metu da klikne na specijalni link koji, kada se otvori, instalira Pegaz bez znanja korisnika. Kada se Pegaz aktivira, on kontaktira takozvane komandne i kontrolne servere koje ne održavaju špijunske agencije već su deo Pegazovog ekosistema.

To znači da su tvorci Pegaza, NSO grupa u idealnom položaju da takođe prikupljaju podatke o metam koje špijuniraju njihovi klijenti, agencije tajnih službi širom sveta. Ove informacije su obaveštajni rudnik zlata, a ruske tajne službe nikada nisu želele da dele ovu vrstu podataka sa strancima.

Istraga o Pegazu pokrenuta je kada je procurio spisak preko 50.000 brojeva telefona osoba koje su identifikovane kao interesantne klijentima NSO. To ukazuje da su mete nadzora u više zemalja sastavljene na jedan spisak, a taj spisak nisu održavale špijunske agencije, već sam NSO, prenosi Moskov tajms i dodaje: Posle svega, ko bi mogao da krivi FSB za paranoju nakon curenja ovakvih informacija?

Kurir.rs