OPERACIJA ČISTO POLJE Kako je i zbog čega Gruzija napala Južnu Osetiju! Istorijat krvavog sukoba na Kavkazu I DEO

Na današnji dan 07.08.2008. pre tačno 13 godina u popodnevnim časovima po naređenju tadašnjeg predsednika Mihaila Sakašvilija gruzijska armija započela je operaciju ''Čisto polje'' kojom je krenulo zauzimanje teritorije Južne Osetije nepriznate republike koju su štitili ruski mirotvorci.

Tri su verzije zašto je došlo do napada. Napad se desio na vrhuncu Olimpijskih igara u Pekingu. Ovaj sukob je bio pravi početak novog Hladnog rata na relaciji Vašington Moskva. Ovo je priča o tome.

Raspadom Sovjetskog Saveza izbijaju brojni sukobi lokalnog karaktera posebno na području Kavkaza. Jedan takav sukob bio je i sukob između Oseta i Gruzina, do kojeg je došlo početkom devedesetih godina dvadesetog veka. Kratkotrajni sukob koji je vođen između Oseta i Gruzina početkom 1991. godine, rezultiraće prihvatanje prekida vatre 1992. godine, na koji je Gruzija pristala kako bi izbegla veće sukobe sa Rusijom. Dolaskom Mihaila Sakašvilija na vlast u Gruziji novembra 2003. godine, svima je bilo jasno da će on uvesti svoju zemlju u katastrofalni vojni sukob sa Rusijom.

Ruska invazija na Gruziju nije promenila ravnotežu snaga u Evroaziji, već je jednostavno objavila činjenicu da se ravnoteža snaga već promenila. Sjedinjene Države bile su u to vreme zaokupljene ratovima u Iraku i Avganistanu, kao i potencijalnim sukobom sa Iranom i destabilizujućom situacijom u Pakistanu. One nisu imale strateške kopnene snage u rezervi i nisu bile u položaju da intervenišu na ruskoj periferiji. Samim tim, ovo je otvorilo mogućnost Rusiji da uspostavi svoj uticaj u bivšoj sovjetskoj sferi. Moskva nije morala da se brine o potencijalnom odgovoru Sjedinjenih Država ili Evrope; stoga, ova invazija nije promenila ravnotežu snaga. Ravnoteža snaga je već bila promenjena, i samo je od Rusa zavisilo kada će to biti i ozvaničeno. Oni su to učinili 8. avgusta 2008. godine.

Južna Osetija u sastavu Rusije i Sovjetskog Saveza

Oseti (Osetini) su potomci Alana, sarmatskog plemena koje je u ranom srednjem veku primilo hrišćanstvo. Severna Osetija postala je deo Ruskog Carstva 1767. godine, a Južna Osetija 1801. godine.

Prostore Južne Osetije i Gruzije Rusija je anektirala 1801. godine, što je potvrđeno Gulistanskim sporazumom iz 1813. godine. Nakon revolucije u Rusiji 1917. godine, područje Južne Osetije postaje deo menjševističke Gruzijske Demokratske Republike, dok je područje Severne Osetije uključeno u Terečku sovjetsku republiku. Gruzijska menjševistička vlada optužila je Osete da sarađuju sa ruskim boljševicima, a serija osetskih pobuna izbila je između 1918. i 1920. godine, da bi se 1920. godine na području Južne Osetije dogodio sukob između snaga gruzijske menjševističke vlade i osetskih snaga koje su predvodili osetski i gruzijski boljševici. Tokom sukoba ubijeno je oko 5000 Oseta, a više od 13000 je naknadno umrlo od gladi i bolesti. Pošto je 1921. godine Crvena armija zauzela Gruziju, nove sovjetske vlasti su u aprilu 1922. godine formirale Južnoosetsku autonomnu oblast, koja je bila deo Gruzijske SSR i Sovjetskog Saveza.

Do ponovnog sukoba između Gruzina i Osetina doćiće u predvečerje raspada „velike države“.

Napetosti u regiji počele su rastom nacionalizma kod Gruzina i Oseta 1989. godine. Pre ovoga, ove dve etničke zajednice živele su u miru jedna sa drugom, izuzev u periodu između 1918. i 1920. godine. Postojao je i velik broj mešovitih brakova među pripadnicima dva naroda.

Južnoosetski narodni front (Adæmon Nыhas) formiran je 1988. godine, a sledeće 1989. godine Južna Osetija je iznela zahtev da joj se status uzdigne u rang autonomne republike. Javili su se i zahtevi za ujedinjenje sa Severnom Osetijom. Gruzijska vlada je 1989. godine proglasila gruzijski jezik kao jedini službeni jezik u zemlji. U sovjetsko vreme je uz gruzijski, službeni jezik bio i ruski, što je istaknuto u ustavima iz 1936. i 1979. godine. Ovo je izazvalo uzbunu u Južnoj Osetiji, čije vođe su zahtevale i upotrebu osetskog u njihovoj zemlji. Osetska manjina je i dalje zahtevala veću autonomiju, što nije odobravala gruzijska vlast.

Gruzijske vlasti su 1990. godine donele zakon kojim se zabranjuju sve regionalne partije, što je od strane Oseta protumačeno kao delo protiv Južnoosetskog narodnog fronta. Reagujući na ovo, Oseti su 20. septembra 1990. godine proglasili Južnoosetsku demokratsku republiku, a kontrapotez gruzijske vlade bilo je zvanično ukidanje autonomije Južne Osetije 11. decembra 1990. godine.

Krajem 1990. i početkom 1991. godine, izbili su nasilni incidenti i ratni sukobi, tokom kojih su napadnuta i spaljena mnoga osetinska sela, te gruzijske kuće i škole u Chinvaliju. Crni bilans ovih sukoba čini oko 1000 poginulih i između 60000 i 100000 izbeglica koji su izbegli ili u Severnu Osetiju ili u Gruziju. Mnogi Oseti iz Južne Osetije su se naselili u nenaseljena područja Severne Osetije iz kojih je 1944. godine Staljin izbacio Inguše, što je dovelo do sukoba između Oseta i Inguša na bivšem inguškom području. Samo 15% ukupne populacije Oseta danas živi u Južnoj Osetiji.

Godine 1992, Gruzija je pristala na prekid vatre kako bi izbegla veće sukobe s Rusijom. Gruzijska i južnoosetijska vlada su pristale na sporazum kojim se izbegava nasilje, a Gruzija je pristala da ne uvodi sankcije protiv Južne Osetije. Gruzijska vlada je, međutim, zadržala kontrolu nad nekim delovima teritorije Južne Osetije. Tada su osnovane osetijske, ruske i gruzijske mirovne snage. OEBS je 6. novembra 1992. godine, pokrenuo misiju u Gruziji kojom se nadziru mirovne operacije. Od tada do sredine 2004. godine, situacija u Južnoj Osetiji je bila relativno mirna. U junu 2004. započele su nove napetosti uzrokovane pojačanim gruzijskim težnjama da povrate kontrolu nad otcepljenom regijom. Događali su se razni slučajevi napada, bombardovanja i uzimanja talaca u kojima je poginulo ili ranjeno desetine ljudi. Prekid nasilja je ponovo dogovoren 13. avgusta, ali je često bio narušavan.

Do Osetsko-gruzijskog rata 2008. godine, deo teritorije Južne Osetije bio je pod kontrolom južnoosetijske, a drugi deo pod kontrolom gruzijske vlade.

Kada je u novembru 2003. godine Mihail Sakašvili nakon „Revolucije ruža“ osvojio vlast u Gruziji, svima je postalo jasno da se taj mladi političar nikada više neće odreći radikalnog nacionalizma i retorike koja poziva na nasilnu reintegraciju otcepljenih pro-ruskih regiona Abhazije i Južne Osetije. Ono što niko u to vreme nije mogao da predvidi bila je odlučnost Sakašvilija da od reči pređe na delo, i da samo posle pet godina pokuša da silom povrati odmetnute regione pod kontrolu Tbilisija i da će prouzrokovati, po svoju zemlju, katastrofalan vojni sukob sa Rusijom.

Konflikt je 16 godina bio „zamrznut“. Međutim, 2003. godine u Gruziji je izvedena „Revolucija ruža“ i na vlast je došao Mihail Sakašvili, koji nije skrivao svoju nameru da nepokorne regione „reintegriše“ sa Gruzijom. Sakašvili, koji se edukovao u SAD i tečno govori engleski, odmah je postao ljubimac DŽordža Buša. Američki predsednik ga je čak nazvao „svetionikom demokratije“ na postsovjetskom prostoru. Sakašvilija je naročito iritiralo to što su u godinama gruzijske blokade Južne Osetije proruski nastrojeni Osetini masovno dobijali pasoše Ruske Federacije. U jednom trenutku vera u moćne američke pokrovitelje i njihove evropske saveznike dovela je do toga da se gruzijski predsednik odlučio za napad na usnuli Chinvali, nadajući se da Rusija neće zaštititi svoje građane. Gledano iz današnje perspektive vidljivo je da se dolaskom Sakašvilija na vlast, Gruzija i pored nestabilne ekonomije i visokog stepena nezaposlenosti, sasvim posvetila ubrzanoj izgradnji moćne armije koja će moći da slomi vojni otpor Abhazije i Južne Osetije.

Najbolji primer za te gruzijske namere jeste vojni budžet, te male kavkaske države koji je u periodu 2002-2008. godine porastao sa mizernih 16,4 miliona dolara, do fantastičnih 989,3 milona dolara.

Ubrzana modernizacija i postojano kvantitativno uvećavanje gruzijskih oružanih snaga prouzrokovali su seriju reakcija zvanične Moskve, koja je jasno stavila do znanja da neće dozvoliti unilateralno rešenje gruzijskih problema sa Abhazijom i Južnom Osetijom. U tom smislu, ruski borbeni avioni su početkom 2008. godine u nekoliko navrata drsko narušili gruzijski vazdušni prostor, u delu Južne Osetije, a oborili su najmanje dve gruzijske bespilotne letelice iznad Abhazije. Tenzije su dobile na intenzitetu u julu iste godine kada su Rusi u blizini gruzijske sverne granice izveli vojnu vežbu „Kavkaske granice 2008“ u kojoj je učestvovalo 8000 ruskih vojnika podržanih sa oko 700 borbenih vozila i više od 30 borbenih letelica.

U isto vreme, u Gruziji u periodu od 15. do 31. jula 2008. godine, održana je gruzijsko-američka vojna vežba „Momentalan odgovor 2008“ u čijoj je realizaciji učestvovalo 1630 vojnika.

U međuvremenu, tenzije su opasno bile narasle duž granice između Gruzije i Južne Osetije kad su incidenti prerasli u sporadične sukobe između osetijskih separatista i gruzijskih snaga.

Armija Gruzije

Na početku avgusta 2008. godine gruzijska armija bila je dovoljno naoružana i pripremljena za izvođenje ofanzivnih operacija širokih razmera. Gruzijska vojska brojala je oko 28990 ljudi organizovanih u KoV, RV i PVO, RM i nacionalnu gardu. Oružane snage Gruzije bile su kompaktne, dobro naoružane i skoro potpuno profesionalizovane.

Kopnena vojska (KoV) predstavljala je najsnažniji deo gruzijske vojske i u svom sastavu imala je pet pešadijskih brigada: 1. brigada – Gori; 2. brigada – Senaki; 3. brigada – Kutaisi; 4. brigada – Vaziani; i 5. brigada (u osnivanju) – Honi.

Gruzijski Strateški Odbrambeni Pregled iz 2007. godine navodio je da svaka od pomenutih brigada, između ostalog, u svom sastavu ima tri laka pešadijska bataljona, jedan kombinovani tenkovski (oklopni) bataljon i jedan artiljerijski bataljon (divizion). Za vatrenu podršku pešadijskih brigada zadužena je bila elitna artiljerijska brigada iz grada Gori sa 1200 vojnika. U okviru kopnenih snaga postojala je i inženjerijska brigada (u osnivanju), šest samostalnih bataljona (mešoviti tenkovski bataljon – Gori, laki pešadijski bataljon – Adlia, sanitetski bataljon – Saguramo, bataljon veze – Vaziani, bataljon za elektronsko izviđanje – Kobuleti i bataljon za održavanje – Tbilisi), kao i bataljon za PVO stacioniran u gradu Kutaisi i opremljen raketnim sistemom Osa-AK/AKM.

Gruzijska kopnena vojska 7. avgusta 2008. godine bila je naoružana sa 247 tenkova (191 T-72 od kojih je oko 120 modernizovano na standard T-72Sim-1 i 56 tenkova T-55AM, tenkovi su modernizovani uz pomoć Izraelaca), 154 borbena vozila pešadije (65 BMP-1, 15 BMP-1U i 74 BMP-2), 11 izviđačkih oklopnih automobila BRDM-1K, pet izviđačkih oklopnih automobila BRDM-2, 52 oklopna transportera BTR (15 BTR-70, dva BTR-70DI i 35 BTR-80), 86 oklopnih transportera MT-LB, šest samohodnih topova 2S7 Pion 203 mm, 24 samohodne top-haubice Dana 152 mm, jedna samohodna haubica 2S19 Msta-S 152 mm, 11 vučnih haubica 2A65 Msta-B 152 mm, 13 samohodnih haubica 2S3 Akacija 152 mm, tri vučna topa 2A36 Giatsint-B 152 mm, 109 vučnih haubica D-30 122 mm, 15 protivtenkovskih topova MT-12 100 mm, 40 protivtenkovskih topova D-44/48 85 mm, četiri VBR M-87 Orkan 262 mm (za koje postoje indicije da su kupljeni u BiH), 12 VBR M-63 Plamen 128 mm, između četiri i osam VBR GradLAR/LAR-160 122mm/160 mm, šest VBR RM-70 122 mm, 16 VBR BM-21 Grad 122 mm, oko 80 minobacača kalibra 120 mm, do 300 minobacača 60/81/82 mm, 150 protivoklopnih raketnih sistema 9K111 Fagot, 9K111M Faktorija i 9K113 Konkurs u paketu sa 1750 raketa, zatim 15 vučnih protivavionskih topova (PAT) S-60 57 mm, 30 vučnih PAT ZU-23-2 23/2 mm (neki su postavljeni na transportere MT-LB), 15 samohodnih PAT ZSU-23-4 Šiljka 23/4 mm, osam raketnih samohodnih sistema PVO 9K33M-2 Osa-AK, deset raketnih samohodnih sistema PVO 9K33M-3 Osa-AKM, kao i veće količine lakih prenosnih sistema za PVO 9K32M Strela-2M, 9K34 Strela-3, 9K310 Igla-1 i 9K38 Igla.

Gruzijsko vojno vazduhoplovstvo su činile avijacija i protivvazdušna odbrana (protivvazduhoplovna odbrana), ukupne jačine 1813 pripadnika. Za stalno baziranje avijacijske komponente u mirnodopskim uslovima korišćeni su aerodromi Marneuli i Alekseevka. Mlazna avijacija bila je stacionirana u Marneuli činilo je oko 30 aviona: devet jurišnih aviona SU-25 (sedam jednoseda SU-25 i dva dvoseda SU-25UB), devet trenažnih aviona L-29 Delfin i 12 trenažnih aviona L-39C Albatros. S druge strane helikopterska komponenta bazirala na aerodromu (helidromu) Alekseevka i bila je sastavljena od osam borbenih helikoptera Mi-24 (pet Mi-24V i tri Mi-24P), 18 višenamenskih helikoptera Mi-8T/MTV-1, dva helikoptera Mi-14PS koji su prilagođeni za sanitetske zadatke i šest višenamenskih helikoptera UH-1H Irokez. U sastavu gruzijskog vazduhoplovstva bilo je i pet aviona AN-2, četiri trenažna aviona JAK-52, kao i određen broj bespilotnih letelica Skajlark (Skylark), Hermes-450 i Aerostar.

PVO komponenta gruzijske vojske pred sam početak sukoba sa Rusijom raspolagala je sa najmanje šest modernih mobilnih radara: dva moderna trodimenzionalna radara 36D6-M locirana u Tbilisiju i kod sela Šavšvebi, blizu grada Gori, i četiri dvodimenzionlna radara P-180U, po jedan u Marneuli i Alekseevka, i po jedan u blizini crnomrskih luka Poti i Batumi. Gruzija je posedovala najmanje jedan, a verovatno čak pet kompleksa za pasivnu detekciju tipa Kolčuga-M kao i jedan kompleks za elektronsko ratovanje tipa Mandat. Kompletna mreža gruzijskih vojnih radara je 2006. godine bila povezana sa četiri civilna radara za kontrolu vazdušnog saobraćaja i integrisana u jedinstveni ASOK operativni centar za rano upozorenje, komandu i kontrolu koji je sa svoje strane, preko Turske bio integrisan u NATO sistem ASDE.

Za ostvarivanje svojih zadataka, gruzijska PVO bila je opremljena sa dva bataljona (diviziona) modernizovanih raketnih sistema S-125M Neva-M, lociranih u blizini Tbilisija i Potija, kao i sa jednim bataljonom (divizionom, sastavljenim sa četiri baterije) mobilnog raketnog sistema 9K37M1 Buk-M1, baziranog u Goriju. Ukoliko se uzmu u obzir sistemi za PVO operativni u okviru RV i PVO i KoV, može se zaključiti da je pre početka sukoba, Gruzija raspolagala sa respektabilnim snagama za otkrivanje, lociranje i uništavanje ciljeva u vazdušnom prostoru. U avgustu 2008. godine Gruzijska ratna mornarica (RM) bila je najmanji i najslabije razvijeni deo gruzijske vojne sile. Ukupno je brojala 892 pripadnika koji su za baziranje svojih 35 plovila koristili luke Poti i Batumi. U Gruziji je postojala i obalska straža sa jednim patrolnim brodom i sa 35 manjih plovnih objekata. RM Gruzije raspolagala je sa raketnom topovnjačom klase La Kombatan II (La Combattante II) Dioskuria i raketnom topovnjačom klase Matka (projekat 206MR Vikhr) Tbilisi, topovnjačom Ahmeteaa (bivši brod za obuku projekat 368T), malim desantnim brodovima Gurija i Atija (projekat 106K Vidra), sa dva patrolna čamca američke proizvodnje klase Point, patrolnim čamacima Gantiadi i Kutaisi i sa više pomoćnih brodova.

Južnoosetijske i abhazijske snage

Nasuprot dobro organizovane i opremljene gruzijske vojske, stajale su snage Južne Osetije i Abhazije. Snage Južne Osetije u to vreme brojale su 2500 pripadnika i 15 tenkova T-55 i T-72, šest oklopnih automobila BRDM-2, 24 oklopna transportera BTR-70/80 i 22 borbena vozila pešadije BMP-1/2, zatim 95 različitih artiljerijskih oruđa (12 samohodnih haubica 2S3 Akacija 152 mm, 12 vučnih haubica D-30 122 mm, 12 samohodnih haubica 2S1 Gvozdika 122 mm, šest VBR BM-21 Grad 122 mm, 18 minobacača kalibra 120 mm i 30 minobacača kalibra 82 mm), 40 protivoklopnih raketnih sistema 9K111 Fagot i 9K113 Konkurs, četiri helikoptera Mi-8, tri samohodna PAT ZSU-23-4 Šiljka 23/4 mm, šest samohodnih raketnih sistema PVO Strela-10 i 100 lakih prenosnih raketnih sistema PVO 9K32M Strela-2M i 9K38 Igla.

Oružane snage Abhazije su u leto 2008. godine brojale oko 4800 pripadnika. Kopnena vojska je brojala 4000 pripadnika i posedovala 45 tenkova (10 T-72 i 35 T-55), oko 100 borbenih vozila pešadije BMP-1/2, pet oklopnih transportera BTR-70, sedam oklopnih automobila BRDM-2, 18 oklopnih transportera MT-LB, 16 vučnih haubica D-30 122 mm, 20 protivtenkovskih topova D-44 85 mm, sedam VBR BM-21 Grad 122 mm, 12 minobacača kalibra 120 mm, 20 minobacača kalibra 82 mm, 12 vučnih PAT ZU-23-2 23/2 mm, pet samohodnih PAT ZSU-23-4 Šiljka 23/4 mm, kao i 30 lakih prenosnih raketnih sistema PVO 9K32M Strela-2M.

Vojno vazduhoplovstvo Abhazije posedovalo je četiri mlazna trenažna aviona L-39C, dva borbena helikoptera Mi-24P, dva višenamenska helikoptera Mi-8, dva aviona AN-2 i dva klipna trenažna aviona JAK-52. Svi vazduhoplovi bazirali su na aerodromu Dranda-Babušer blizu grada Suhumi. Ova baza raspolagala je i jednim radarom 51U6 Kasta-2E1. Mornarica Abhazije bila je sastavljena od tri diviziona (u Suhumi, Očamčite i Pitsunda) koji su bili opremljeni brzim patrolnim brodovima i manjim plovnim objektima.

Ruske snage

Za sukob sa Gruzijom, Rusija je upotrebila elemente 58. Armije severno-kavkaskog okruga, zatim elemente 4. Armije vojnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane, kao i elemente Vazdušno-desantne vojske (VDV), Crnomorske flote, 76. i 98. Gardijske vazdušno-desantne divizije, i svakako nezaobilazne specijalne jedinice ruskih oružanih snaga i Ministarstva unutrašnjih poslova Ruske Federacije. Pomenute snage su skoro u celosti profesionalizovane a naoružane skoro svim standardnim kovencionalnim oružjem koje je operativno u ruskim oružanim snagama. Ipak, tokom operacije protiv Gruzije primetna je bila dominacija naoružanja i tehnike razvijene u Sovjetskom Savezu i tokom Hladnog rata. Naročito su tu masovno bili prisutni tenkovi T-62M, T-72B, borbena vozila pešadije BMP-1/2, BMD-1/2, oklopni automobili BRDM-2, oklopni automobili BTR-70/80 i druga tehnika iz tog perioda.

Čuvena 58. Armija u to vreme je u svom stastavu imala dve motorizovane (moto-pešadijske) divizije, zasebni motorizovani (moto-pešadijski) puk, pet odvojenih motorizovanih (moto-pešadijskih) brigada, uključujući i dve planinske brigade, brigadu operativno-taktičkih raketa, kao i artiljerijsku brigadu. Ta armija koja je locirana na severnom Kavkazu, ima više od 100000 ljudi, 620 tenkova, 200 borbenih vozila pešadije, 875 artiljerijskih oruđa.

Vazduhoplovna 4. Armija za dejstvo iznad Gruzije poslala je 368. i 461. samostalni jurišni avijacijski puk sa avionima SU-25. Za lovačku zaštitu ruskih trupa i kontrolu vazdušnog prostora Gruzije korišćeni su lovci SU-27. Osim toga upotrebljavani su i taktički bombarderi TU-22M3 iz sastava 352. teškog bombarderskog puka. Pored jurišnika SU-25, za podršku ruskim trupama na zemlji upotrebljavani su i frontovski bombarederi SU-24M, kao i borbeni helikopteri Mi-24V i Mi-24P. Za izviđačke zadatke korišćeni su izviđači SU-24MR, MiG-25RB/RBŠ i TU-22M3R kao i veći broj bespilotnih letelica. Za transport korišćeni su helikopteri Mi-8 i Mi-26. U realnim borbenim uslovima testirani su i novi frontovski bombarderi SU-34.

Za rat u Južnoj Osetiji bili su spremni i specijalci iz Ivanova, Pskova i Moskovske oblasti. Rusi su za rat sa Gruzijom angažovali oko 15000 ljudi.

Kurir.rs/A.Mlakar