OSTAVI ŽENU I DECU TALIBANIMA I POBEGNE Otkrivamo otkud masovna evakuacija muškaraca iz Avganistana

Avganistanska kalvarija se nije završila sa padom Kabula u ruke talibana, nego je nastavljena ovaj put kao ljudska katastrofa sa masovnom evakuacijom iz prestonice te zemlje, koja se u nedelju na ponedeljak pretvorila u nekontrolisani haos gde su hiljade ljudi upale na aerodrom sa ciljem da se domognu bilo koje zemlje Evrope, SAD ili Kanade, samo što dalje od pakla koji tek nastaje. Priča o evakuaciji ako zanemarimo onaj bezbednosni i logistički deo je sasvim zanimljiva. Kod nekih slike iz aviona, a posebno kod evropskih desničara pobudile su popriličnu paranoju da kreće novi migrantski talas.

I onda pojavilo se pitanje otkuda na snimcima toliko muškaraca? Otkud baš oni, zašto je malo žena? Šta se krije iza svega toga ?

E, sad kreće ona priča silnih analitičara o islamističkoj zaveri, agenturnom višeslojnom delovanju, prebacivanju u Evropu i delovanju teorističkih mreža. Preko raznih jutarnjih programa već se naveliko urla i neki obrazlažu i teoretišu.

Elem, prema nekim vojnim procenama u misiji ISAF radilo je oko 80.000 Avganistanaca na raznim poslovima. To su bili prevodioci, i saradnici koji su bili visoko na listi.

U 99 odsto slučajeva bili su muškraci. Jer zaboga Avganistan je tradicionalno plemensko društvo, gde plemena u unutrašnjosti baš i ne mare za civilizacijska dostignuća Zapada, prosvetiteljstva i civilizovanja što bi rekao pokojni Nobert Elias.

Žena u Avganistanu je imala tradicionalno podređenu ulogu oduvek, kroz istoriju. Njena aktivnost se svodila na rađanje dece, kuvanje i brigu oko kuće. Istina za volju bilo je reformskih koraka posebno u posleratnom periodu ( misli se na period ot 1945. godine.

Iako Avganistan nije dotakao Drugi svetski rat reformski procesi su već tad krenuli kada su mlade Avganistanke krenule u školu pa stigle do fakulteta, a neke i značajno uticale na podizanje građanske sveti. Istina, ne u celoj zemlji nego u Kabulu i većim mestima. Takođe poznato je da su avganistanki verski dostojnici poznati kao ''Mule'' itekako bili protiv ovakvih stremljenja žena. Bilo je tu pobuna, nadigravanja pretnji, dupli stanarda sve za keš. Došla je Sovjetska vojna intervencija, a taj građanski sloj munjevito je nestao. Zapravo nestali su kad je s vlasti kralja Zahir šaha zbacio njegov sestrić godinu pre. Usledila je decenija pakla, izbeglica, rata i razaranja. Položaj žena bivao je sve gori. Veliki broj njih je postajao udovice, morali su da se snalaze i preče je bilo dignuti u vazduh sovjetsku kolonu nego se baviti ženama.

Proterivanjem komunističke vlasti, mudažheinski komandanti su uzeli vlast. Došlo je do okršaja i građanskog rata. Žene, porodice su odlazile, a onda 1994. Stigli su talibani. Učenici iz medresa u Pakistanu, koji su vaspitavani za spartanski oblik islama gde žena i nije imala neka prava. Doduše malko je paštunski zakon tu odigrao ulogu u miksu sa vahabizmom.

Druga grupa Avganistana bili su oni koji su radili po američkim vojnim bazama najteže poslove. Utvrđivanje ograde i bedema, rad u kantini, pranje veša, čišćenje, odvoženje smeća... Od toga izdržavan je bio popriličan broj prodica kojima je u siromašnoj zemlji kakav je Avganistan to bio jedini izvor prihoda.

U drugom naletu talibana ''čestiti'' Džo Bajden je najavio evakuaciju ameirčkih vojnika, ali i da će biti dozvoljeno svima onima koji su po raznim oblicima radili za američku vojsku biti omogućen odlazak. Usledilo je ono briokratsko natezanje kakvu vizu dati, gde smestit. Međutim ona poslovica da „Kad stignete u Avganistan vreme staje, a pražnje creva ubrzava“ dobilo je svoj potpuni smisao. Amerikanci su tek pred kraj počeli evakuaciju svojih saradnika i članova bivšeg režima. Naravno oni su evakusani bili iz Avganistana putničkim avionima neke dve nedelje pred pad Kabula, kad je to bilo i bogohulno pomisliti, jer su svi imali procene da će to biti do kraja godine. I sam potpisnik ovih redova tvrdio je da će to biti krajem septembra. Naravno „Noć prevare, dan izdaje“ odradio je svoj posao. Neko je dobio lepe parice, neko neke usluge i nastao je haos.

Naravno oni što su planirani počeli su da se izvlače, uglavnom noću i jurili su prema aerodromu sa koferima u koje su spakovali najnužnije i ušteđevinu.

E sad dolazimo do priče koja nije baš najomiljenija kod teoretičara zavere i desničara. Pošto je naravno bila većina muškraca koji su radili, kao dobri pragmatičari Avganistanci su odlučivali da veliki broj njih sami odu. Ne da vuku porodice, nego sistem ''spremi ti sinko ranac i pravac aerodrom''. Ukrcaj se u avion, sredi život, šalji nama novac, a kasnije kad se središ dolazimo i mi. Sasvim pragmatično razmišljanje.

I šta smo dobili stampedo, juriš na aerodrom. Ne bi valjalo grešiti dušu ovde i reći kukavice, što nisu uzeli oružje u ruke, ratovali i tako to. Oni su pohrili, naravno neki su uspeli, neki nisu da se ukrcaju u avione. E onda kad su to videli i ostali pronela se priča po starom dobrom običaju što bi neko davao švercerima pare, ili se zaduživao kod njih da ide dugačkom migrantskom rutom preko Irana i Turske do Balkana, a onda do srca Mitle Ojrope, kad se lakše ukrcati u avion, skratiš višemesečni put i lepo stigneš u neku zemlju. Ako si u Evropi ili Kanadi možeš samo da kažeš miljenik si sreće i Alahove volje.

Naravno, razni besposličari, žicaorši, mutikaše su u tom opštom metežu videli i svoju priliku, pa verovatno i neki robijaši iz kabulskog kazamata kod baze Bagram da i oni zbrišu. Nastaje stampedo, vojska više nije ni gledala ko se i kao ukrcava u avione, naravno ono što je bilo žena i dece počelo je da se sklanja pred ruljom koja se ubacivalai nije štedela. Naravno da je nekom muškarcu bilo mnogo lakše da se ubaci u avion nego nekom Avganistancu koji je vukao decu plus kofere. Tehničari u transposrtnim avionima nisu gledali ima li ko pasoš, vizu nego krcaj i vozi. Neki su ovekovčili te slike na kojima odjednom vidi ogroman broj muškaraca.

Postavlja se pitanje ''kako malo žena, gde su žene''. Naravno da ih nema, nestale su tj neke su ostale na aerodromu, neke su talibani razjurili oko aerodroma. A mačisti zbrisali. Lakše je bilo onima po sistemu prvo ti sebe obezbedi, a onda šalji pare pa, lako ćemo nego onima koji su se pripremili za evakuaciju. Naravno oni su ostajali na aerodromu, jer je rulja prplavila stajnaku.

Maksima ''Prvo moja guzica, a onda žene i deca, ako bude mesta'' dobila je svoj puni izražaj. Nisu bolji ni civilizovani narodi u kriznim i haotičnim situacijama, u što se uverio nekoliko puta i potpisnik ovih redova, a zašto onda zamerati bilo šta Avganistancima. Naravno u tom haosu niko nije ni gledao čekirane karte, vize, pasoše itd. Pa pošto su neki popadali neki su se nakrcali na krovove erbasovih aviona, virili jer se vrata nisu mogla zatvoriti koliko se ljudi naguralo, a avion baš i nije autobus da narod stoji kad poleti, svi su očekivali da polete. Nekima je uspelo, a nekima ne. Stigli su na žalost zgnječeni u poklopcu točkova.

E sad dolazimo do teorije naših ''bezbednjaka“. Poslednjih dana razvijaju se razne teorije o agenturnom višeslojnom delovanju talibana, koji se jelte ubacuju u redove građana, odlaze na zapad da dižu sebe u vazduh. Naravno, budalaštine za sluđivanje dokonog sveta. Talibani uglavnom se time nisu nikada bavili, ko je imalo pratio njihov uspon, pad, borbu i sad povratak. Ta eksluziva bila je rezervisana za Al Kaidu. Avganistan je više bio neka utopija, el dorado za takve grupe. Na kraju što bi neki taliban čije trenutno brojno stanje u Aganistanu prema poslednjim CIA procenama ne prelazi 75 do 80 hiljada boraca odlazili na Zapad gde su stasale generacije radikalnih islamista koji su rođeni u Evropi. Naravno neki migranti našli su svoju sreću pod okriljem radikalizma kad su stigli bez ičega na zapad. Otuda Batalkan, Madrid, London, Brisel, Marsej.....

Neko će reći lupetanje. Pa, naravno jer je tako najlakše zatvoriti oči pred realnošću i stvarima koje se dešavaju. Svega ima, ali ponajmanje talibana. Ko je imalo susretao Avganistance i razgovarao sa njima bilo da su Hazari, Azari, Uzbeci, pa i Paštuni te mitske priče o borcima iz filma Rambo III i ne postoje. Većini njih je glavna opsesija da imaju dobre pare, telefone i neki lep život, pa i automobil ako može i uvek sveprisutno da se zapali i koji džoint. Za to vreme ako nisu stradali ili završili u zatvoru ili u nekom kampu njihove porodice isčekuju da oni ispune svoju obavezu i počnu da šalju novac, koji će njima postati izvor prihoda i mogućnost da opstanu.

Eto otuda toliko muškaraca u avionu i malo žena. Žene i onako niko u Avganistanu nikad preterano nije gledao. Doduše u Islamskoj Republici Avganistan su imali veća prava, koja će pod talibanima uprkos uveravanjima moći da sanjaju. Doduše treba sačekati par meseci da tema Avganistan izbledi sa naslovnih strana, završi se evakuacija i ugase svetla reflektora i kamere. A oni što su otišli, ko se snašao snašao se. Za njih agonija počinje, i za one koji su imali visoke pozicije, a koji nemaju novca, a za ove sa rančevima još više. Težak je emigrantski život.

Kurir.rs/A.Mlakar