ISPOVEST AKTERA RUSKOG 5. OKTOBRA POSLE KOGA JE NESTAO SSSR: I Putin, bivši oficir KGB, bio u dilemi, pa ustao protiv pučista!

U centru Moskve, skriven iza dve saobraćajne trake na komercijalnoj magistrali Novi Arbat, stoji mali betonski spomenik sa imenima tri mladića ubijena u noći 21. avgusta 1991, jedini memorijam na puč komunističkih tvrdolinijaša u pokušaju da spreče propast Sovjetskog Saveza.

"Kad se sve to srušilo, ljudi su uzvikivali "pobeda" i "sloboda". "Ali meni se to nije činilo."

Nedavno sprovedeno istraživanje nezavisne agencije Levada centar pokazalo je da 66 odsto Rusa veruje da ni pučisti ni oni koji su im se protivili nisu bili u pravu, prigušene reakcije na predstojeću godišnjicu podvlače duboko oprečan pogled Rusije na događaje i kasniji kolaps Sovjetskog Saveza, čak tri decenije kasnije

Za tridesetu godišnjicu Avgustovskog puča, Moskou Tajms je intervjuisao preživele učesnike sa obe strane o nasleđu i značaju događaja koji neki vide kao demokratsku revoluciju koja je rodila novu Rusiju, a drugi kao izdaju i tragediju.

Kada su se pročule vesti o državnom udaru, a televizijske stanice prebacile program na snimke baleta Labudovo jezero koji se tradicionalno emituje da objavi smrt u rukovodstvu zemlje, malo ih je bilo iznenađeno.

"Nisam znao da se puč planira, ali osetio sam da se nešto sprema“, rekao je Aleksandar Prokhanov, ultranacionalistički pisac koji je ranije tog leta napisao otvoreno pismo koje se naširoko tumačilo kao poziv na vojno preuzimanje, i koji 18. avgusta odmah požurio u Ministarstvo odbrane da podrži puč.

"Svi smo razumeli da nešto mora da se pruži."

Od dolaska na vlast 1985. godine, sovjetski lider Mihail Gorbačov pokrenuo je niz političkih, ekonomskih i društvenih reformi koje su uzdrmale SSSR do temelja.

Ali čak i kada su Glasnost i Perestrojka izazvali do sada nepoznate slobode govora i izražavanja, kao i novi, demokratski izabran parlament, reforme su dovele do kolapsa ekonomije i odavno zakopanih nacionalnih i etničkih pritužbi koje su eksplodirale u sukob, jer je SSSR dugo -marginalizovane neruske republike počele su da se oglašavaju.

Do leta 1991., dok se Gorbačov pripremao za potpisivanje nove Unije koja će ponovo osnovati SSSR kao labavu konfederaciju, tvrdoglavi pripadnici vojske i KGB -a osetili su da je došlo vreme i tiho formirali Državni komitet za vanredno stanje, koji je još uvek poznat po njegovim ruskim inicijalma kao GKČP.

"Zemljom se nije moglo upravljati“, rekao je Vjačeslav Generalov, šef bezbednosti Gorbačova, kome su pučisti naredili da ga privedu u njegovoj kući za odmor na Krimu.

"Fabrike su prestale sa radom. Niko nije radio. Sve se raspadalo. "

Ali kada je puč počeo - uhapšen je Gorbačov i tenkovi su išli kroz Moskvu kako bi se približili Beloj kući, gde je bila smeštena vlada Borisa Jeljcina, vođe reformi u Rusiji - brzo je postalo očigledno da je loše počeo.

Pošto je vojnicima naređeno da u Moskvi ne proliju krv, a Jeljcin još bio uvek na slobodi, vođe puča - koji su na konferenciji za novinare bili vidno neprijatnim i pijani - kapitulirali su nakon tri napeta dana. Time su razbili preostalu vlast sovjetske države, a udaljene republike proglasile su nezavisnost jedna po jedna sve dok unija formalno nije raspuštena u decembru.

"Vođe puča nikada nisu mogle pobediti“, rekao je Aleksandar Koržakov, Jeljcinov telohranitelj i najbliži poverenik u godinama pre i posle 1991.

"Bili su to slabi, plašljivi ljudi. Nisu hteli da ubijaju ljude i samo su se nadali da će tenkovi biti dovoljni. "

Uprkos njihovim seizmičkim posledicama, nikada nije bilo velikog interesa za obeležavanje događaja koji su pogodili Sovjetski Savez.

Iako je 22. avgust - dan kada su vođe državnog udara kapitulirale - nominalno državni praznik koji se naziva Dan državne zastave, on se ne slavi u velikoj meri. Za razliku od Dana pobede i Prvog maja, predsednik Putin ne daje televizijsku izjavu o prazniku, što ograničava javni interes.

Na mnogo načina, ovo ima smisla. Ankete pokazuju da većina Rusa žali zbog pada SSSR-a, dok se devedesete nakon kolapsa vide kao traumatično razdoblje ekonomske oskudice, političkih previranja i kulturnih preokreta, čije se ponavljanje mora izbeći po svaku cenu.

Ipak, u isto vreme, samo mali i nostalgični tvrdolinijaši - 28%, prema anketi Levade 2020. - aktivno želi povratak u Sovjetski Savez.

"Sve je to bilo pozorište“, rekao je Vjačeslav Igrunov, disident iz sovjetskog doba koji je bio aktivan u organizovanju otpora puču u Moskvi. "To nije bila demokratska revolucija koliko bezobzirni ustanak protiv sistema."

"Većina ljudi na ulici samo su radili svoja posla i nije ih bilo briga, na ovaj ili onaj način."

Trideset godina nakon agonije smrti Sovjetskog Saveza, plodovi tog avgusta i dalje prkose lakoj kategorizaciji.

Za mnoge demokrate 1991. godine, sovjetski kolaps i rođenje Ruske Federacije ostaju lažna zora, čije je obećanje protraćeno tokom turbulentnih devedesetih, kada su ekonomska kriza i politička previranja sprečila demokratiju da se ukoreni u Rusiji.

Pišući o inače prigušenoj 30. godišnjici puča, ruski i strani posmatrači podjednako su tvrdili da je poražena GKČP postala konačni pobednik u Rusiji koja je u velikoj meri odbacila nasleđe iz avgusta 1991.

"Savremena Rusija pripada pučistima, službama bezbednosti“, rekao je Javlinski, čiji je nekada uticajni politički blok Jabloko bio rana žrtva uspona Putina, koje je 2003. godine izbacilo iz parlamenta biračko telo koje je povezivalo liberale i demokrate neuspesima devedesetih.

"Pošto smo upropastili reforme i nismo se pomirili sa staljinizmom, na kraju smo odali svoju pobedu. To je velika sramota ", dodao je on.

Svakako da je demokratski optimizam u avgustu 1991. brzo nestao.

Kako je Jeljcinova vlada započela program radikalne ekonomske reforme, hiperinflacija i siromaštvo narušili su veru u novorođenu rusku demokratiju.

Do oktobra 1993., parlamentarno protivljenje reformama slobodnog tržišta mutiralo je u ustavnu krizu, jer su se komunistički i nacionalistički poslanici sastali u Moskovskoj Beloj kući kako bi smenili Jeljcina i zamenili ga potpredsednikom Aleksandrom Ruckojem, bivšim pristalicom Jeljcina koji je odigrao odlučujuću ulogu u porazu puča oslobađajući Gorbačova iz krimskog zarobljeništva.

Kada je Jeljcin odbio da podnese ostavku, sukob je na kraju razrešen krvoprolićem, pošto je predsednik naredio tenkovima da granatiraju istu zgradu koju je branio od zavere pre dve godine.

Ruckoj je rekao za Moskou Tajms da žali zbog neuspeha puča 1991. i kolapsa SSSR -a, uprkos ključnoj ulozi koju je odigrao u oba slučaja.

"Svi članovi GKČP -a bili su vođeni jednom pravednom željom - da po svaku cenu spasu Sovjetski Savez“, napisao je on.

Pa ipak, uprkos odvraćanju Rusije od liberalne demokratije, mnogi pučisti koji gube ništa ne vole u ​​Rusiji koja je sovjetski socijalizam zamenila slobodnim kapitalom, a nisu uspeli-sa izuzetkom aneksije Krima 2014. godine- nadoknaditi teritorijalne gubitke 1991.

"Danas se Rusija nalazi u veoma teškom položaju“, rekao je Prokanov, ultranacionalistički pisac, koji je dugo bio kritičan prema Putinu, za koga vidi da je nedovoljno posvećen svojoj patriotskoj, antizapadnoj viziji.

"Vrednosti koje su animirale zemlju u sovjetskom periodu potpuno su uništene. Ostajemo izgubljeni kao nacija. "

Putin-iako je tokom svoje dve decenije na vlasti vodio Rusiju u nacionalističkom, antizapadnom pravcu i slavno nazvao raspad Sovjetskog Saveza "katastrofom“-odmakao se od istinske rehabilitacije zaverenika iz 1991. godine, ili Sovjetskog Saveza sistem u celini.

"Svako ko ne žali zbog odlaska Sovjetskog Saveza nema srca", rekao je Putin 2010. u publici televizijskog studija. "Svako ko želi da se to obnovi nema mozga."

U intervjuu za biografski film iz 2018. godine o životu o Anatoliju Sobčaku - liberalnom gradonačelniku Sankt Peterburga za koga je u to vreme radio i koji se protivio puču - Putin je priznao da se osećao rastrganim zbog puča koji se odvijao između njegove odanosti njegovom šefu , i službe bezbednosti kojima je posvetio svoj profesionalni život. Putin je rekao da je tek nakon nekog razmišljanja odlučio da podnese ostavku u KGB -u i istupi protiv pučista.

Za Sergeja Stankeviča - liberalnog zakonodavca 1991. godine, koji je srušen puč dobio zadatak da nadgleda Srušenje ikonične statue osnivača sovjetske tajne policije Feliksa Džeržinskog na moskovskom trgu Lubianka-paradoks predsednika protiv puča koji je konačno primenio elemente njenog dnevnog reda pravo je nasleđe avgusta 1991.

"Ono što sada imamo je bonapartizam“, rekao je Stankevič, misleći na francuskog cara koji je okončao Francusku revoluciju, potvrđujući mnoga njena dostignuća.

Za Stankeviča, ovi neuredni kompromisi postsovjetske Rusije-u kojoj politički autoritarizam mora koegzistirati sa daleko većom ideološkom raznolikošću i građanskim društvom nego u doba Sovjetskog Saveza, i kapitalizam slobodnog tržišta sa nadmoćnom državom-u potpunosti ne zadovoljavaju nijednu stranu, ali ih ipak vredi braniti.

"Sadašnja Rusija nikako nije obnova Sovjetskog Saveza. Imamo kapitalističku ekonomiju, iako sa nažalost slabom srednjom klasom. Uticaj države, a posebno službi bezbednosti veći je nego što bi trebao da bude".

Slično, prema Stankeviču, autoritarni zaokret Rusije ne isključuje buduće političke reforme koje bi još mogle dovršiti nedovršene poslove iz 1991.

"Potrebne su nam dodatne političke promene, ali mislim da će to doći evolucijom“, rekao je on.

"Na kraju će umereni reformator neizbežno izaći iz sistema, poput Gorbačova.

Drugde, međutim, takav optimizam nedostaje.

S obzirom na to da ruska ekonomija sada stagnira najveći deo decenije, a politička represija raste, mnogi od onih koji su se protivili GKČP -u vide kako se nedostaci sovjetskog sistema ponovo stvaraju u Putinovoj Rusiji, a kao rezultat toga na pomolu su nevolje.

Od onih učesnika koje je dnevnik intervjuisao samo je jedan - Gorbačovljev bivši načelnik bezbednosti Generalov, koji je proveo vrijeme u zatvoru nakon neuspjelog puča, prije nego što je amnestiran zbog lošeg zdravlja - izrazio neograničeni optimizam za Rusiju i veru u njenog predsednika.

"U zemlji su sada dobre stvari. Naša vojska je obnovljena, to je glavna stvar. Naša ekonomija je sada mnogo bolja, u poređenju sa onim gde je bila devedesetih. To je kao dan i noć ”, rekao je.

"Osećam se vrlo pozitivno u vezi načina na koji naši lideri postupaju sa stvarima."

Nasuprot tome, većina sada vidi da je sloboda devedesetih oduzeta od sve autoritarnije države. Neki su čak počeli simpatizirati radikalnu, anti-kremaljsku opoziciju.

"Ja veoma cenim Alekseja Navaljnog“, rekao je Jeljcinov telohranitelj i poverenik Koržakov, zatvorenog kritičara Kremlja koji je postao simbol onih Rusa koji se najviše protive Putinu.

"Uvek sam se borio za demokratiju", rekao je Koržakov, koga je Jeljcin 1996. otpustio nakon što se založio za otkazivanje predstojećih predsedničkih izbora i proglašenje vanrednog stanja, pre nego što je u Državnoj dumi služio nekoliko mandata za pro-Putinovu stranku Jedinstvena Rusija i napisao serija sveobuhvatnih knjiga o njegovom vremenu sa Jeljcinom.

"Ali pokazalo se da je sve bilo uzalud. Sada se zemlja vraća u staljinistički period. "

Za neke od onih koji su se opirali puču 1991. problem je manje realnost puzanja povratka diktaturi nego mogućnost da se ponovo stvori poznati obrazac u ruskoj istoriji.

Nakon traumatičnog dvadesetog veka u Rusiji-tokom kojeg su se autoritarni sistemi suočeni sa akutnom krizom srušili 1917. i 1991. godine i gurnuli zemlju u sveobuhvatnu društvenu, političku i ekonomsku krizu-neki su zabrinuti da će se sadašnji trend političkog autoritarizma okončati na isti način.

"Ne znamo kada će se sve sledeće srušiti“, rekao je disident Igrunov. "Ali hoće. I u ovom trenutku ne vidim kako će Rusija uspeti da pobegne od toga. "

Kurir.rs