BIO JE EVAKUISAN IZ SAJGONA Evo šta bivši marinac i novinar kaže o današnjoj situaciji u Kabulu i poređenju sa Vijetnamom

Kao marinac u Vijetnamu (1965-1966), novinar koji je među poslednjima evakuisan helikopterom iz Sajgona (1975) i dopisnik koji je pokrivao sovjetsku invaziju Avganistana (1980) mogu slobodno da kažem da se svim srcem slažem sa izjavom američkog državnog sekretara Entonija Blinkena da Avganistan nije Sajnon. Neuporedivo je gori, piše novinar i pisac Filip Kaputo.

Isto tako se Kaputo osećao dok je gledao scene haosa iz Kabula - helikoptere i avione koji sleću i poleću, očajne ljude koji pokušavaju da pobegnu.

Kaputo je sa Jejtsom i dvadesetak drugih stranaca, mahom ratnih dopisnika, čekao u Kontinental palasu znak za evakuaciju. Vojska Severnog Vijetnama bombardovala je Sajgon a ljudi zarobljeni u hotelu su čekali da na radiju puste "Beli Božić" binga Krosbija i čuju "prognozu": Tempetaratura u Sajgonu je 40,5 stepeni i raste".

Muzika i prognoza se nisu čuli i ljudi su počeli da se pitaju da li je mašinerija Velike američke zablude koja je 10 krvavih godina predviđala svetlo na kraju tunela ipak uspela? Da li je bajka da je Južni Vijetnam sposoban da opstane sam i odupre se Severu tačna? Tu iluziju su imali i mnogi veterani avganistanskog konflikta.

A onda se čula prognoza bez Binga Krozbija u pozadini. "Zar nije trebalo da puste i Beli Božić?", pitao je neko. "Jebeš Binga Krosbija. Razlaz", dobacio je drugi.

Amerikanci su uspeli da stignu do vojnog dela sajgonskog aerodroma. Autobus u kome su bili prošao je pored teško utvrđene američke ambasade sada potpuno preplavljene Vijetnamcima koji su se peli uza zidove, probijali kapije i marincima koji su ih odbijali udarajući ih kundacima u glavu. Isti američki marinci koji su poslati da ih spasu pre 10 godina, sada su im razbijali lobanje.

Dok smo prolazili pored uplašenih vijetnamskih vojnika, bilo me je sramota. Osetio sam se kao dezerter, piše Kaputo.

Kada su stigli na aerodrom, podeljeni su u više grupa koje su morale da pretrče aerodromsku pistu i ulete u helikopter. Jedan marinac im je otvorio vrata i viknuo: Tutanj! Kaputo je pokurio ka helikopteru koji je sleteo na obližnje teniske terene. Za njim su trčali i Vijetnamci, neki od njih su vukli kofere pune zlatnih poluga.

Toliko muškaraca, žena i dece se naguralo u helikopter da je "činok" ličio na njujorki metro u špicu. Mislio sam da nećemo moći da poletimo. Ali jesmo. Bilo je popodne. Ispod nas su promicala polja pirinča, sela, a onda se pojavilo Južno kinesko more prepuno brodova, vojnih i civilnih nakrcanih izbeglicama.
Helikopter je sleteo na jedan od razarača, vrata su se otvorila, Kaputo i Jejts su izašli iz činoka i jedan od mornara ih je pljesnuo po ramenu i rekao "dobrodošli kući".

To je bio poslednji dan prvog rata koji je Amerika izgubila, piše Kaputo. A po ćemu su poslednji dani drugog rata gori?

Američki avioni su iz Sajgona 1975. godine u roku od 19 sati prebacili na bezbedno više od 7000 Vijetnamaca, Amerikanaca i drugih stranaca. Desetine hiljada drugih je spašeno morskim putem. U trenutku dok ovo pišem, dva dana pošto su talibani zauzeli Kabul i zemlju, broj Avganistanaca koji je prebačen na bezbedno meri se stotinama.

Ali glavna razlika je da je evakuacija iz Sajtona, iako smišljena u trku, ipak bila organizovana i planirana. Ova iz Kabula ne deluje isplanirano. A ako jeste, onda je izvedba ekstremno podbacila, piše on.

Postoji jedna ogromna sličnost Sajgona i Kabula. Mašinerija Velike američke zablude funkcionisala je "efikasno" i u planinama Avganistana i u delti Mekonga, predviđajući pobedu koja je bila kontradiktorna činjenicama na terenu.

Niko u Vašingonu nije ni sanjao da će 75.000 pobunjenika pobediti 300.000 avganistanskih vojnika opremljenih teškom artiljerijom i oružjem i to za samo nekoliko nedelja, ne potrošivši čak ni toliko municije. Vojnici Severnog Vijetnama morali su borbama da prokrče put do Sajgona. Talibani su samo ušetali u Kabul.

Tri američke administracije pravile su greške koje su posledica pogrešnih shvatanja, piše Kaputo.

SAD su smatrale da je Avganistan zemlja koherentnog nacionalnog identiteta a ne, kako se ispostavilo, labavo pobezana federacija entičkih enklava koje vode poglavice koje ne osećaju nikakvu obavezu prema centralnoj vladi.

Amerikanci su pretpostavljali i da će avganistanska vlada uprkos galopirajućoj korupciji i muljanjima, uspeti da uspostavi neku vrstu funkcionalne demokratije.

Za većinu Amerikanaca, Avganistan je misteriozna, strana, nepoznata zemlja koju je nemoguće upoznati. Takav je bio i vijetnam. Kada sam služio tamo, često smo SAD zvali "svetom", kao da smo se borili na nekoj stranoj planeti. Na neki način i jesom.

Ministar odbrane u vreme administracije Baraka Obame i vijetnamski veteran, Čak Hejgel rekao je nedavno Vol Strit žurnalu da je nerazumevanje Amerikanaca i Avganistanaca ponavljanje greške koja je potkopala napore SAD u Vijetnamu.

"To je lekcija koju smo naučili u Vijetnamu i koju moramo da naučimo u Avganistanu i Iraku. Nikada ne upoznajemo zemlju, običaje, ljude", rekao je on.

To je lekcija, piše Kaputo, koju su SAD mogle da nauče od Rusa u Avganistanu. Avganistanski mudžahedini, mnogi od njih su verovatno očevi i dede današnjih talibana, borili su se protiv Rusa i bili su odlučni da izbace strance iz zemlje, bez obzira na to koliko će im biti potrebno i koliko ih ima.

Kao primer toga, Kaputo se priseća trenutka kada se našao u pećini sa grupom mudžahedina koji su pucali na dva ruska Mi-24 helikoptera puškama iz 1878. godine.

Rusi su potcenili odlučnost, hrabrost i žestinu svog protivnika. Avganistanci se od malih nogu uče da prevazilaze teškoće. Kada je pratio grupu mudžahedina i izbeglica koji su išli ka Pakistanu primetio je 10-godišnjaka izranjavljenih bosih nogu. Grupa je morala da pređe planinsku reku preko mosta napravljenog od balvana. Ubeđen da dečak neće uspeti, Kaputo ga je preneo. Kada je došao na drugu stranu, otac mu ga je istrgao iz naručja, ošamario dečaka i gurnuo preneraženog Kaputa. Mudžahedini su mu kasnije objasnili da je dečak morao da nauči da preživi sam i da će sada, zbog njega, misliti da će mu stranci pomagati kad god mu bude teško.

Put u Pakistan završio se opasnim prelaskom preko široke reke Konhare, po mraku, dok su ruski avioni patrolirali nebom iznad njih. Kaputo navodi da ga je odlučnost mudžahedina i vera koju su pokazali ubedila da ih Rusi nikada neće pobediti.

Desetak godina posle povlačenja Sovjeta i narednih 20 godina, Amerika je pokušavala bez uspeha da savlada zemlju koju nisu pokorili ni carska Rusija ni Britansko carstvo, pa čak ni Aleksandar Makedonski.

Kurir.rs