ONI SU ČUVALI RUSKE CAREVE Kako su teroristi uticali da se pobolša bezbednost imperatori i zašto su telohranitelji bili sa Kavkaza

Prvi mart 1881. godine, dan ubistva Aleksandra II, očigledno je bio najgori dan za telohranitelje ruskog imperatora. Ali sve je moglo biti i gore jer je Rusija mogla ostati i bez sledećeg imperatora Aleksandra III. Naime, Sofija Perovska, članica terorističke organizacije „Narodna volja“ počela je da planira atentat na Aleksandra III odmah posle ubistva njegovog oca. Uhapšena je 10 dana nakon smrti Aleksandra II i to blizu Aničkovog dvorca gde je Aleksandar III živeo sa svojom porodicom.

Pre Aleksandra III imperatorski vozovi nisu bili pažljivo čuvani, tako da su teroristi „Narodne volje“ pokušavali da ih dignu u vazduh. Za vreme Aleksandra III svako carevo putovanje vozom bilo je ujedno i krupna bezbednosna operacija. Svi podaci o carevim putovanjima držani su u tajnosti, a planiranim putem su prolazila dva potpuno ista voza, jedan ispred drugog, i periodično su menjali mesta.

Od 1881. godine vojne jedinice su bile tako organizovane da je u vreme prolaska carskih vozova čuvan bukvalno svaki kvadratni metar. Vasilij Krivenko, sekretar ministra imperatorskog dvora napisao je: „Za vreme svakog carevog putovanja železnicom na čitave vojne okruge je vršen ogroman pritisak sa ciljem da se ispune bezbednosni zadaci... Gust vojni kordon se praktično protezao od Sankt Peterburga do Krima, ili čak do Kavkaza, ako je imperator putovao na tu stranu. Za vreme prolaska voza kroz region obustavljane su sve vrste vežbi i strojeve obuke u lokalnim kasarnama i sva pažnja vojnih vlasti bila je usredsređena na železničku prugu i na voz kojim je putovao car“.

U februaru 1867. godine otkrivena je zavera protiv cara Petra, koja ga je mogla koštati života. Na čelu zavere je bio visoki državni poslenik Ivan Cikler. On i njegovi saučesnici su primetili da je Petar često izlazio i vozio se Moskvom sam, bez obezbeđenja. Zato su planirali da ga uhvate i ubiju. Srećom, njihov plan su osujetili Jelizarjev i Silin, dva obična strelca iz dvorske straže.

Strelci su bili bradati ljudi u crvenim šinjelima i krznenim kapama, sa sekirom ili kopljem u ruci. To su bili telohranitelji moskovskih careva. U Kijevskoj Rusiji i izvan njenih granica o bezbednosti knezova brinula se njihova družina, tj. najbliži krug kneževih saboraca i blagorodnih ratnika. Kada je 1547. godine formirano Moskovsko carstvo, car je počeo da odabira među vojnicima svoje lične telohranitelje i ljude za obezbeđenje carskih rezidencija, uključujući i Moskovski kremlj.

Petrov bezbednosni problem se sastojao u tome što je Ivan Cikler, predvodnik zavere, bio bivši pukovnik strelaca, a strelci su ubili Petrovog strica i druge njegove rođake za vreme ustanka 1682. godine posle čega su Petar i njegov brat Ivan uzvedeni na tron. Petar je 1698. godine raspustio i uništio strelce, u krvi ugušivši njihov ustanak.

Posle toga su u carevom obezbeđenju bili njegovi novi gardijski pukovi – Preobraženski i Semjonovski. To je bila njegova nekadašnja „vojska za igru i zabavu“. Oba puka su 1700. godine uzdignuta u status Lejb-garde („čuvar“ na nemačkom) i postali su lično carevo obezbeđenje. Za vreme vladavine Ane Ivanovne u Imperatorsku gardu su dodati Izmajlovski i Konjički puk.

Imperatorska garda odigrala važnu ulogu u ruskim „Dvorskim revolucijama“ u 18. veku. Katarina I, Petar II, Ana Ivanovna, Jelisaveta Petrovna i Katarina Velika dospeli su na ruski presto pomoću Imperatorske garde. Garda je postala ozbiljna politička sila koja je krajem 18. veka ujedno bila i toliko korumpirana da je faktički bilo moguće organizovati zaveru u njoj i izvršiti ubistvo imperatora Pavla I.

Aleksandar I, Pavlov sin i naslednik, oduzeo je Imperatorskoj gardi status neposrednog obezbeđenja carske porodice, i 1811. godine su kozaci sa juga Rusije i Severnog Kavkaza pozvani u Imperatorsku gardu da čuvaju imperatora za vreme njegove evropske kampanje 1813-1814. (Rat šeste koalicije). Oni su formirali eskadron u okviru Lejb-gardijskog kozačkog puka.

Za vreme Bitke nacija u Lajpcigu (Saksonija) 16-19. oktobra 1813. godine kozački eskadron je faktički spasao život Aleksandru I. U odsudnom trenutku bitke kozaci pod komandom pukovnika Jefremova izvršili su sa krila napad na francusku tešku konjicu koja je jurišala na položaj gde se nalazio Aleksandrov štab. Čak i kozački oficiri su bili naoružani kao obična vojska da bi napad bio što žešći. Kozaci su potpuno potukli francusku konjicu.

Zatim je 1825. godine izbio ustanak dekabrista, što je još više ugrozilo bezbednost imperatorske porodice. Nikolaj I je znatno poboljšao bezbednosne mere. On je 1828. godine formirao Lični konvoj njegovog imperatorskog veličanstva koji je činilo preko 40 mladih plemića sa Severnog Kavkaza. Bili su tu Kabardinci, Čečeni, Kumici, Nogajci i predstavnici drugih kavkaskih nacionalnosti. Zašto su oni, a ne Rusi, izabrani da budu careva garda?

Treba imati u vidu da je Konvoj formiran za vreme ruske aneksije Severnog Kavkaza, tj. za vreme Kavkaskog rata 1817-1864. Istoričar Dmitrij Kločkov objašnjava: „Služeći u prestonici imperije mladi kavkaski plemići koji su poticali iz starih tradicionalnih zajednica navikavali su se na evropske običaje i evropski moral. Najniži činovi u Konvoju zamenjivani su svake četvrte godine da bi se tako obezbedila rotacija personala. Nikolaj I je svojim pokroviteljstvom želeo da pridobije poverenje kavkaskih plemića i zasluži njihovo poštovanje. Sa druge strane, ti mladi sinovi kavkaskih knezova su u nekom smislu bili i taoci koji su držani u samom srcu imperije, u neposrednoj blizini ruskog cara.

Uniforma Kozačkog Konvoja bila je etnički stilizovana. Gardisti su nosili tradicionalnu čerkesku (kavkaski muški kaput) ukrašenu čuvenim gazirima (našivenim džepčićima na grudima u kojima su nošeni fišeci sa potrebnom količinom baruta). Od oružja su imali jatagane i šaške (vrsta sablje sa jednom oštricom), a ponekad su čak nosili luk i strelu, i verižnjaču (lančani oklop izrađen spajanjem malih metalnih prstenova). Kozački konvoj je bio paradno carevo obezbeđenje. Oni su vrlo živopisno izgledali dok su u punom sjaju pratili imperatora na vojnim paradama i svečanim prijemima na carskom dvoru.

Ali, oni su bili kadri da učine mnogo više. Kavkaski kozaci su precizno nišanili i pucali iz sedla, iz sedla su dohvatali šaškom maramicu sa zemlje, jahali su stojeći u sedlu i podvlačili se ispod konjskog trbuha, i sve to u galopu! Dvorska elita je bila oduševljena Konvojem. Postojala su i određena pravila ophođenja sa kavkaskim plemićima koja je osmislio Aleksandar Bekendorf, šef državne bezbednosti Nikolaja I. On je strogo zabranio ruskim plemićima da se podsmevaju kozacima zbog njihove vere ili spoljašnjeg izgleda, zabranio je Rusima da se mešaju u verske potrebe Kavkazaca, i što je najvažnije, zabranjeno je bilo njihovo telesno kažnjavanje.

Pored Kozačkog Konvoja 1827. godine je formirana Četa dvorskih grenadira. Njihova glavna funkcija je bila počasna straža u dvorcima, straža pored spomenika ruskih imperatora i za vreme svečanih gozbi i prijema. Četu grenadira su činili iskusni stariji vojnici odeveni u upečatljive zlatno-crvene mundire. Obični ljudi i gosti iz inostranstva doživljavali su ih kao oličenje ratne slave Ruske imperije.

Caričino obezbeđenje je bilo povereno posebnim kozacima. Bile su to grupe od dva do četiri telohranitelja. Istoričar Igor Zimin kaže: „Za tu dužnost su birani lepi i visoki kozaci koji su obavezno nosili bradu. Imali su raskošnu uniformu koju su rado pokazivali tokom putovanja u inostranstvo jer su u Evropi oni bili pravo oličenje strašnog i vrlo opasnog ruskog kozaka“.

Lični kozački konvoj njegovog imperatorskog veličanstva postojao je do 1917. godine. Međutim, u doba revolucije u Rusiji nikakvo obezbeđenje nije moglo sačuvati cara u ogromnom Zimskom dvorcu u centru Sankt Peterburga. Zbog toga su Nikolaj II i njegova porodica boravili u svojim rezidencijama izvan prestonice, tj. u Petergofu i Carskom selu. Primera radi, car Nikolaj je od 1905. do 1909. godine samo četiri puta posetio Sankt Peterburg, glavni grad svoje imperije. Svuda oko rezidencija je bio kordon i česte su bile kontrole, ali ni to nije sačuvalo cara Nikolaja II od događaja koji su usledili. Vremena su bila suviše nemirna da bi jedan kordon mogao osigurati bilo čiju bezbednost.

Kurir.rs/Russia Beyond