OBARANJE JUŽNOKOREJSKOG BOINGA KAL 007: Greška u navigaciji, namerna provokacija SOVJETSKE PVO ili obmana javnosti?

Ove godine navršilo se 38 godina od jednog od najmisterioznijih obaranja jednog putničkog aviona. Misterije oko ove priče i danas kruže, a o njoj postoje različiti pogledi o tome šta se zapravo desilo na Dalekom istoku tadašnjeg Sovjetskog Saveza 1. septembra 1983. godine.

Južnokorejski Boing iznenada je ušao u teritoriju Sovjetskog Saveza što su uočili pripadnici jednica Vazdušnog osmatranja, javljanja i navođenja. Odmah je dato naređenje da polete sa aerodroma Petropavlovsk dva dežurna lovca MiG-23 da upozore uljeza, oteraju ga ili nateraju na prinudno sletanje na jedan od sovjetskih aerodroma. Međutim zbog problema sa navođenjem i nedostatkom goriva ( inače sovjetski avioni zbog prebega Vikotra Belenka nisu leteli punih rezervoara) nisu uspeli da presretnu avion i morali su da se vrate na aerodrom.

Sovjeti zbog toga naređuju poletanje druge dežurne pare lovaca ovaj put Suhoj Su -15 koji su bili bazirani na Sahalinu, a koji su ubrzo otkrili i presreli južnokorejski boing KAL 007. Piloti su se brzo našli iza repa Boinga koji je leteo kao da se oko njega ništa ne dešava. Pošto je bio mark vizuelna idnetifikacija cilja bila je skoro nemoguća. Sovjetski piloti su bili ubeđeni da ispred njih leti američki špijunski avion i izviđač EC-135 koji je imao sličan radarski odraz kao i Boing 747, a bio je čest gost na nebu iznad Sovjetskog Saveza.

Za komandama jednog od lovaca nalazio se pilot major Genadij Osipovič. Ono što je pobudilo sumnju bilo je što je ovaj avion bio osvetljen, pa je izrazio sumnju da ovo nije RC-135 iako su bili slični avioni oba četvoromotorca i strelasta krila. Međutim pošto su dobro znali kako Amerikanci znaju da provociraju upadim špijunskih aviona nije bilo argumenata da nije uljez. Pilot Osipovič pokušao je kako pravila nalažu da izvrši identifikaciju. Nekoliko puta radio vezom pokušao je da uspostavi kontakt sa posadom aviona, ali bezuspešno. Niko iz aviona nije reagovao. Pilot je zatim iz avionskog topa otvorio upozoravajuću vatru. Ispred Boinga ispaljeno je 200 metaka. Niko ni na to nije regaovao, a onda po mrklom mraku stiglo je iz Operativnog centra naređenje da letelica bude oborena. Pilot Osipovič lansirao je dve rakete vazduh-vazduh koje su pogodile putnički Boing 747. Jedna je bila toplotno vođena ,a druga radarska. Avion je pogođen u rep i krajnji deo levog krila. Kako su crne kutije otkrile u 18.26 po Griniču prekinut je let Boinga nekih 12 minuta posle pogotka. U kabini posle eksplozije rakete došlo je do dekompresije, avion se naglo propeo, a onda krenuo u poniranje i pao u Tatarski zaliv južno od Sahalina. Svih 269 putnika i čanova posade su poginuli. Treba dodati da se u trenutku obaranja avion nalazio na 11.000 metara nadmorske visine.. Kada se saznalo za tragediju vest je odjeknula kao bomba. A ono što je usledilo bilo je nadigravanje dve supersile koje je trajalo od samog početka ove velike tragdije.

Posle nestanka aviona Sovjeti su pokrenuli akciju spasavanja. U akciju su se uključili i Japanci i Amerikanci čiji ratni brodovi tragajući za žrtvama približili su se Sovjetima, pa kriza već ionako uzavrla umalo nije eksplodirala. Prve akcije traganja i spasavanja bile su neuspešne. Olupina aviona pronađena je tri dana kasnije na dubini od 174 metra. Ono što je pobudilo sumnju bilo je da ostataka prtljaga i putnika nema.

Na japansku obalu nešto kasnije more je izbacilo delove ljudskih tela i neke ostatke aviona s obzirom da je u avionu bilo 269 putnika i članova posade. Krajem septembra iste godine Sovjet is umeđunarodnoj komisiji izručili obuću nastradalih preko je je rodiban nastradalih prepoznala lične stvari.

Manipulacije i laži o nesreći

Kada se saznalo da je južnokorejski putnički avion pao u vode Sovjetskog Saveza jedni krivac za obranje proglašen je SSSR. Četiri dana kasnije posle tragedije na sednici Saveta bezbednosti UN američki ambasador pustio je snimak razgovora sovjetskog pilota i oficira za navođenje. To je po Amerikancima bio krunski dokaz da su Sovjeti namerno oborili avion. Sovjetska strana odbacila je snimak sa gnušanjem i tvrdila da je montiran. Celu priču zakomplikovalo je i zašto američke i japasnke vazduhoplovne vlasti nisu reagovale iako su pola sata slušali šta se dešava na nebu sa Boingom 747, kao i da su čule komandu za obaranje! Sva ta pitanja ostala su bez odgovora, a ostala pitanja su se samo uvećavala..

Zvanična verzija događaja o obaranju bila je puna nedoslednosti i nelogičnosti što je otvorilo vrata za razvoj cele serije torerija zavera na ovu temu.

Prvi koji su krenuli tim putem bili su Francuzi koji su zastupali stav da se nad Dalekim istokom vodio vazdušni rat ruskih i američkih pilota i da su zapravo kod obala Japana pronađeni ostaci oborenog F-111 F i da nikakv Boing nije pao niti su stradali putnici.

Američki autor Abraham Šifrin tvrdio je da Boing nije oboren nego je sleteo na morsku površinu da su Sovjeti iskrcali puntike iz aviona vezali ih, prebacili na brod i odveli u zarobljeništvo. Među njima je bio i američki senatro Mekdonald koji je bio desničar i zagovornik antisovjetske politike! Oni su bili odvedeni u Sibir?!

Treća teorija pojavila se 1988. koja govori o tome da je korejski Boing 747 sleteo u američku bazu Endrjus, po dolasku u SAD da je pre poletanja završio u hangaru gde su u njega bile ugrađene specijalizovene kamere i elektornski uređaji i da je onda vraćen u Njujork. Avion je navodno u bazi ostao tri dana..

Inače svi sastanci sovjetske strane i istražitelja nesreće bilo je da Sovjeti predaju snimke. Sovjetska strana je tad iznela bila kontrapredlog da se formira nezavisan ekspertski tim za istragu ove tragedije i da im se dostave snimke koje poseduju Amerikanci da se ispita navigacija u letelici i da se izvede eksperiment da leti Boing 747 od Enkoridža do mesta gde je avion pao a udaljeno je bilo od međunarodnog koridora 640 kilometara! Sovjeti su tražili da u avionu budu nezavisni piloti i zvaničnici ICAO. Sovjeti nisu odstupili od toga da je let KAL 007 bio provokacija i to nanerna da se ispita reagovanje sovjetskog PVO sistema.

Dilemu rešava Boris Jeljcin

Ova priča brzo je nestala iz tadašnjih medija, a crne kutije postale su dostupne javnosti tek pošto je SSSR nestao sa karte. U znak otoplajavanja rusko-južnokorejskih odnosa tadašnji predsednik Rusije Boris Jeljcin ustupio je Seulu crne kutije sa oborenog Boinga 747. Prvo su date kutije, a onda i zapisi. Dobijeni materijal dat je Međunarodnoj organizaciji za civilnu avijaciju čiji stručnjaci su krenuli da ispitaju sadržaj. Tema o obaranju KAL 007 ponovo je postala aktuelna. Stručnjaci ICAO otkrili su da su obe crne kutije prestale da snimaju 104 sekunde posle udara rakete u avion. Kako je to bilo moguće ta dilema do danas nije rešena, s obzirom kao crne kutije rade i imaju napajanje! Još jedan detalj pobudio je sumnju, a to je da su Amerikanci koji su tvrdili da sve imaju snimljneo i da su pratili šta se dešava na nebu Dalekog istoka arhivirane snimke je neko slučajno obrisao posle tog incidenta.

Rusi govore

O samom događaju napisano je desetine knjiga i detotine članaka, a nedoumice su kasnije iznosili i sovjetski piloti koji su se o ovom incidentu oglasli tek kad je SSSR nestao. Samo Osipovič koje je govorio o tom dogažaju za list Izvestija 1991 izjavio je da ostaje pri stavu da je avion bio vojni, da je video navigacijska sveta i migajući radio far. On je rekao da je oficir za navođenje izrazio sumnju da je možda putnički avion i da je naredio njemu da isapli hice upozorenja i da upotrebi migajučća svetla. Osipovič je rekao da je učinio i jedno i drugo. Ono što budi celu sumnju bilo je da posada nije znala da je u toku bilo presretanje niti su dešavanja iz kabine govorila o tome. Osipovič je u svoju odbranu rekao da mu je tadašnji nadređeni posle obaranja rekao da laže i da kaže da je uljez bio bez svetala i kao ga je on upozorio hicima i kontaktom putem radija.

General Anatolij Kornjukov bio je stava da je avion trebalo da bude oboren i zastupao je stav da zapravo u južnokorejskom Boingu nije bilo putnika osim lažiranih već samo pilot, kopilot i navigator. On tvrdi da su pasoši putnika bili vezani u svežnjeve i da je to bila čista američka provokacija.

Treći koji je pričao o nesreći je bio je Ukrijanc Valerij Kaminski i da je zapravo kako on tvrdi u ukrajinskom listu Fakti marta 2001 let KAL 007 poklopio sa momentom kada je špijunski RC-135 nestao sa radarskih ekrana, a pojavio se iznenada ponovo, odnosno tad se pojavio Boing 747. General Kaimsnki je bio tad zamenik Ukraijsnkog ratnog vazduhoplovstva, a tokom obavljanja te dužnosti 2001 greškom iznad Crnog Mora obren je tupovljev 154 na letu Tel Aviv-Novosibirsk u kome je stradalo 78 putnika i čalnova posade.

I četvrti Rus koji je progovorio bio je doduše znatno ranije pre svih ovih generala i oficira pilot-prebeg Aleksandar Zujev koji je ispričao Amerikancima da je 10 dana pre nego što je južnokorejski Boing oboren radarska mreža na Dalekom istoku bila paralisana zbog artičke oluje koja je mnogo radara isključila i omogućila formiranje velikog broja radarskih rupa u toj zoni, pa se pretpostavlja da je upravo i južnokorejski putnički avion prošao kroz jednu od njih?!

I Amerikanci govore

Trinaest godina od ove tragedije na godišnjicu obaranja KAL 007 oglasio se autroskim teksotm za Vašington post Alvin Snyder bivši direktor USIA (United State Information Agency) da je on napravio lažnu traku da se za obranje optuži Sovjetski Savez. On je tad napisao da su sovjeti greškom oborili južnokorejski avion jer su mislili da je u pitanju američki špijunski avion. On se izvinio što je obanjivao svetsku javnost.

O ovom pitanju oglasilo se bilo i Japansko uruženje za ispitivanje istine o obaranju južnokorejskog aviona koje je postavilo pitanjezašto niko od svih zemalja koje su pratile ovo obaranje nisu primetile da je južnokorejski avion ušao u zonu u kojoj je mogao biti oboren i zašto nije upozoren..

Zaključak

Ova priča ni do dana dašnjeg nije potpuno rasčišćena. Mnogo je teorija zavere, ćorsokaka, glasina i neproverenih informacija o tome kako je oboren južnokorejski Boing 747. O ovom događaju napisano je stotine tekstova, mnogo knjiga, napravljeno nekoliko dokumentaraca ali pravu istinu o ovoj velikoj tragediji i smrti 269 putnika niko ne zna dalje ni posle 38 godina.

Kurir.rs/A.Mlakar