NEMAČKA MINISTARKA ODBRANE O FORMIRANJU EU VOJSKE: Samo politička volja može da zaštiti Evropu, a ne zajednička armija!

Nedavna dešavanja u Avganistanu, povratak talibana na vlast, obnova Al Kaide i trajno povlačenje Amerikanaca i vojski ostalih članica NATO pakta pokrenulo je na samitu ministara odbrane EU na Brdu kod Kranja ponovo ideju o osinivanju Evropske vojske, odnosno evropskih snaga za brzo reagovanje. S druge strane nemačka ministarka odbrane Anagret Kramp-Karenbauer u vladi Angele Merkel, koja odbrojava poslednje dane pred parlamentarne izbore koji su zakazani za kraj septembra smatra da samo politička volja može da zaštiti Evropu.

Istina je da je Zapad pretrpeo značajan udarac u Avganistanu. Ali hoće li se to pretvoriti u trajni poraz, u potpunosti zavisi od zaključaka koje sada izvlačimo iz ovog iskustva. Ako te lekcije dovedu do podele između Evropske unije (EU) i Sjedinjenih Država, ili između Evropljana i Amerikanaca, to bi bio pravi poraz. A ako se, kao rezultat toga, povučemo iz međunarodnog angažmana i svojih globalnih odgovornosti, Zapad će zaista izgubiti.

Ali ako se mi Evropljani sada ozbiljno pozabavimo odbranom i ako uspemo da podržimo svoju diplomatiju istinskim vojnim mišićima i ojačamo Zapad kao američkog partnera u vođstvu, tada će Zapad u celini biti pobednik.

Dakle, šta treba učiniti?

Prvo, ne smemo se zaglaviti u raspravi o tome da li moramo da uspostavimo nove snage za brzo reagovanje EU kao dodatnu vojnu jedinicu koja je na raspolaganju EU stalno. Stvaranje posebne sile nije pitanje; već postoji mnogo vojnih resursa. Istina, uvek bismo mogli da koristimo više opreme. Ali u stvarnosti ograničavajući faktor nije nedostatak tehničkih sposobnosti ili čak institucija. Umesto toga, to je nedostatak političke volje za zajedničko delovanje.

Budućnost bezbednosti i odbrane EU vrti se oko niza ključnih pitanja: Kako konačno možemo u potpunosti iskoristiti svoje postojeće sposobnosti? Da li postoji dovoljno političke volje za zajedničko delovanje? I, ako ne, kako možemo stvoriti ovu političku volju?

Zatim, sledeći iz ovih pitanja: Kako možemo brže donositi odluke kao dvadeset sedam država članica, tako da naše mnoštvo više ne ograničava naše sposobnosti? Koji je naš nivo ambicija? Kakve misije zapravo želimo da preuzmemo? I, iz perspektive vojnog praktičara, kada možemo početi sa obukom za njih?

Jednom kada razjasnimo naše ambicije u određenoj situaciji, mogli bismo se brzo pozvati na član 44 Ugovora o EU kako bismo omogućili „koaliciji EU voljnih“ da deluje, na osnovu kolektivne odluke svih država članica.

Čim smo raspravu o odbrani EU pretvorili u raspravu o političkoj volji - a ne o institucijama - mogli bi uslediti dodatni strateški koraci.

Na primer, o regionalnoj bezbednosti u neposrednom i širem susedstvu Evrope, mogli bismo dodeliti jasno definisana područja odgovornosti grupama država članica koje deluju u tim regionima u ime cele Evropske unije. Takođe bismo mogli bolje, integrisanije iskoristiti našu postojeću saradnju na strateškim vazdušnim prevozima. Isto važi i za svemirsku saradnju koja uključuje satelitske komunikacije i izviđačka sredstva.

Konačno, kako bi se pripremili za operacije poput evakuacije u Kabulu, naše specijalne snage mogle bi početi zajedno vežbati za precizno osmišljene scenarije i nepredviđene situacije.

Prava snaga u bezbednosti i odbrani EU može doći samo iz država članica i njihovih prestonica. Tu se nalaze resursi i tu se mogu donositi odluke o upotrebi sile. Institucije u Briselu svakako mogu pomoći, ali je odgovornost država članica da se okupe i okončaju slabe performanse Evrope u oblasti odbrane.

Razgovori između država članica o nekim od ovih ideja već su počeli. Ali sada je vreme da se ove diskusije prošire i intenziviraju, s ciljem da Evropska unija postane strateški igrač na koga treba računati".

Kurir.rs/A.M./Atlantic Council