OTIĆI ILI OSTATI? Stanovnici Nemačke u strahu nakon razornih poplava: Komšije su nam mrtve, deca se plaše vode

Visokorangirani nemački političari poslednjih dana posećuju područja koja su nedavno bila poplavljena. Ali građane ne interesuje njihova predizborna kampanja, oni traže rešenja za svoje probleme.

Ko zna da li će se ovde uopšte izdati nova dozvola za gradnju, kaže jedan meštanin za DW. Zbog klimatskih promena možda više neće biti ni dozvoljeno da se grade kuće tako blizu reke.

Poplava je u tom kraju oduvek bilo, ali još nikada se nije dogodilo da u dolini reke Ar nadođe toliko vode da se vide samo krovovi.

''Komšije su mrtve''

Čak 95 odsto tog mesta je ili veoma oštećeno ili potpuno uništeno. Poplava je uništila i dom za penzionere, osnovnu školu i sportsku dvoranu.

Vodosnabdevanje, struja, telekomunikacije – sve je to nestalo pred vodenim masama.

Pitkom vodom ljudi se sada snabdevaju iz plastičnih rezervoara. Struje ima samo u nekim ulicama, a ona je itekako potrebna kako bi se uz pomoć specijalnih uređaja osušilo ono što je ostalo od kuća.

Pokušavamo da stupimo u kontakt s ljudima, ali njima se ne priča. Mnogi su traumatizovanim onim što su doživeli.

-Komšije su nam mrtve, kaže jedna žena dok praznim pogledom zuri u ruševine preko puta. Više ne želi da govori.

-Ovde ispred kuće sam sa sinom uvek ležao na travi i gledao u nebo, dodaje njen muž dok gleda na u zemlju.

-Bila je to prava idila, dodao je.

Strah od zaborava…

Jedna grupa meštana koji u blizini svojih srušenih kuća čekaju na dolazak nemačke kancelarke Angele Merkel, ipak je nešto razgovorljivija. Merkel želi da se na licu mesta informiše o tome kako napreduju radovi na čišćenju i obnovi. U njenom društvu je Malu Drejer, premijerka pokrajine Porajnje Palatinat.

Ali nisu svi srećni zbog te posete. Merkel, kažu, ionako uskoro više neće biti kancelarka i ne može da im pomogne. Jedna žena ipak drugačijeg mišljenja: „Ova poseta usmerava pažnju javnosti na nas. Ne smeju da nas zaborave“, kaže Anika Gemajn.

Ta 40-godišnjakinja sa svojom sestrom Julijom stoji ispred onoga što je nekada bila kuća njihove majke. Kroz porušeni zid vidi se kada puna mulja. Kada je nivo vode počeo da raste, Annika je svoju 64-godišnju majku prebacila kod sebe. Ali poplava je stigla i do njene kuće. Porodica s malom decom uspela je da se spasi, pobegli su na jedan brežuljak iznad kuće. Tamo su proveli čitavu noć pre nego što je stigao helikopter i evakuisao ih iz poplavljenog područja.

Poruka kancelarki

Anika i Julija žele da se obrate kancelarki: Želimo da čujemo obećanje da i ubuduće možemo da se osiguramo od poplava, bez obzira na to koliko kuće bile udaljene od reke Ar.“

Osiguravajuća kuća im je rekla da postojeći ugovori i dalje važe, ali samo za idućih godinu do dve. I da onda situacija mora ponovo da se proceni.

-To nam stoji nad glavom kao Damoklov mač, kaže Anika Gemajn.

-Ako osiguranje kaže da u dolini reke Ar više ne nudi usluge osiguranja nekretnina, onda nam obnova ništa ne pomaže, istakla je.

Ona dodaje da iz sopstvenog džepa ne mogu da pokriju štetu u slučaju da voda poplavi čak i samo podrum ili prizemlje.

Dom se ne napušta…

Kao i svi žitelji Altenburga, i Anika i Julija žele da se vrate u svoje selo.

-Naša porodica je ovde već generacijama, tu nam je rodbina, braća, sestre, ujaci, tetke, rođake. To je naša domovina. Kad bismo otišli odavde, izgubili bismo mnogo više od samo kuće, kaže Julija.

Ipak, dve sestre s nepoverenjem gledaju u budućnost.

-Naučnici kažu da ovako nešto može da se ponovi, ističu one.

Problem je i to što se deca sada plaše. Boje se kiše, potoka, reke.

-Moji petogodišnji blizanci često uveče pitaju: Hoće li poplava doći dok budemo spavali, priča Anika.

Ona sada sa porodicom živi kod muževljevih roditelja.

Traumatično iskustvo

Kako se postaviti prema onome što se dogodilo? I kako ljudi mogu da „prerade“ ono što su doživeli? Psiholozi kažu da se u prve četiri nedelje nakon neke katastrofe mnogo toga potiskuje.

U centru pažnje je tada čišćenje porušenog, njihova želja da što pre uklone tragove katastrofe. Ali onda dolazi ono što se u psihologiji zove „dolina suza“. Ono kad ljudi shvate šta su sve izgubili. Ono kad se proces obnove odlaže, kad postane jasno koliko će vremena biti potrebno da se ponovno vrati ono nešto što se može nazvati normalnim životom.

-Mučim se s tim da li deci uopšte da kažem da se to više nikad neće dogoditi, kaže Anika.

Ona već nedeljama pokušava da zakaže termin kod dečijeg psihologa. Za nekoliko dana prvi put će ga posetiti.

-Za našu porodicu je jasno da ćemo u slučaju nove poplave odmah napustiti mesto i radije ćemo dve noći da provedemo kod prijatelja ili u hotelu, kaže.

Kancelarka u žurbi

Dok novinari pričaju sa Anikom, ona tu i tamo baca pogled na svoj mobilni telefon. Piše joj suprug, javlja da su Merkel i Drejer stigle u mesto, da ih je video.

A onda u jednom trenutku iza ugla zaista i stižu dve političarke, okružene obezbeđenjem i novinarima. Ali ubrzo stižu i automobili, političarke ulaze u njih i – odlaze. Prolaze pored Anike, njene sestre i drugih Altenburžana, ljudi koji stoje ispred ruševina koje su Merkel i Drejer u stvari planirale da obiđu.

Ipak, meštani nisu razočarani. Više su ravnodušni. Neki se okreću i odlaze nazad do svojih kuća. Nastavljaju da čiste i ispunjavaju zahteve za isplatu pomoći. I da razmišljaju o tome kako dalje.

Kurir.rs/Dojče vele