OTROVNI BUGARSKI KIŠOBRAN NAJBIZARNIJE ORUŽJE ŠPIJUNA HLADNOG RATA: Smrt disidenata stizala je u kuglici!

Pre 43 godine na mostu Vaterlo u Londonu bugarski disident Georgi Markov stajao je na autobuskoj stanici i strpljivo čekao autobus. Njemu je u tom trenutku prišao elegantno obučen gospodin, inače agent bugarske obaveštajne službe sa kišobranom u ruci. On je Markova slučajno gurnuo i zakačio vrhom kišobrana u donji deo leđa i bez reči se udaljio i umešao među prolaznike. Posle nekoliko dana od tog događaja Markovu je pozlilo i on je završio u bolnici sa dijagnozm akutnog trovanja.

Markov tog sedmog septembra nije ni slutio da će u njegovo telo putem kuglice biti ubrizgan otrov. Markov je završio u bolnici Sent Džejms". Prva dijagnoza koja mu je bila utvrđena glasila je kao trovanje krvi. Uprkos antibiotskoj terapiji Markov nije preživeo. Zvanično je registrovano da je umro od srčanog udara. Sve bi se završilo na tome, da nije bilo Metropoliten policije i nispektora Džima Nevila. Kome se sve učinilo to veoma sumnjivim, pa je tražio obdukciju tela Markova. Njegov zaključak je bio da disidenti tako olako ne umiru. Zatražena je detaljna obdukcija tela i tad je u potkožnom tkivu otkrivena bila kuglica napravljena od legure platine i iridijuma prečnika 1,73 mm sa dva mala otvora prečnika 0,4 mm u kojima su otkriveni bili tragovi smrtonosnog otrova ricina. Sprovedene su i toksikološke analize koje su dokazale da je Markov bio otrovan.

Policija je podnela izveštaj u kome je nesumnjivo dokazala da je Markov ubijen. Naime, otorov je bio biljnog porekla koji se nalazi u korenu biljke ricinus.

U celu priču umešala se i enegleska štampa koja je prva za likvidaciju optužila bugarsku obaveštajnu službu zbog njegovde kativnosti na BBC- u na bugarskom jeziku. S druge strane Englezi su se u početku uzdržavali od takvih oštrih kvalifikacija.

U ovu priču ubrzo se umešala i britanska obaveštajna služba Mi5 koja je po prvi put otkrila da joj je poznato da postoji ovakvo oružje i po prvi put spomenut je kišobran kao sredstvo za ispaljivanje kuglice. Gledajući spolja to je bio običan dugi engleski kišobran, ali ispod koga se krio specijalni mehanizam koji je koristio ampulu gasa ugljendioksida po pritiskom. Povlačenjem okidača na dršci kišobrana, udarna igla je probila ampulu, koji je izašao kroz šuplju iglu kada gas pod pritiskom potiskuje kuglicu sa otrovom potrebnom brzinom da kroz odeću stigne do kože, uže špd mnju kako bi otrov kroz periferne krvne sudove bio distribuiran.

Mnogo dencenija kasnije saznalo se da je sličan mehanizam su imeale i zapadne obaveštajne službe.

Atentat u pariskom metoru

Međutim, jedan drugi pokušaj atenta zapravo doveo je do raspleta cele priče. Zapravo 14 dana pre ubistva Markova u Parizu izvršen je atentat na bugarskog disidenta Vladimira Kostova u Parizu. Kostov je izlazeći iz metora osetio ubod u donji deo leđa, koji je opisqao kao da ga je neko gađao iz vazdušne puške ili pištolja . Po prirodi paranoičan Kostov je odmah otišao kod lekara da se požali. Po opisu mesta gde je osetio bol i ubods lekari su pronašli ispod površine kože metalnu kuglicu, koju su izvadili pincetom. Ovom incidentu nije dat poseban značaj, jer je smatrao da je to nečije vandalsko ponašanje. Međutim, kada se saznalo za smrt Greorgija Markova i još pri tome da je u njegovom telu pronađena otrovna kuglica, Kostov je odmah odleteo u policiju i opisao o čemu se radi i doneo istu kuglicu pred policajce. Zahvaljujući odeći koju je imao na sebi prodor kuglice je bio otežan, tako da je ovaj disident pukom srećom preživeo. Zahvaljujući tome što je otišao odmah kod lekara izbegao je smrt.

Počinje istraga

Zabadne obaveštajne službe sumirajući podatke zaključile su da dva atentata sa istom oružjem može biti isključivo deo bugarske obaveštajne službe. Kišobran kao oružje u medijima je dobio naziv "bugarski kišobran". Za razliku od Britanaca, Francuska policija je bila temeljitija, pa je zahvaljujući svojim vezama u podzemlju onom kriminalnom, ali i obaveštajnom brzo došla do više bugarskih državljana. Svi su okarakterisani kao pomagači glavnom atentatoru.

Povod za likvidaciju Markova, prema prvoj verziji, usledio je kada je, navodno, Markov britanskoj obaveštajnoj službi Mi5 identifikovao sovjetskog diplomatu Arkadija Vasiljeviča Guka kao rezidenta sovjetske obaveštajne službe u Velikoj Britaniji, sa adresom stanovanja Holand Park 42 u zapadnom delu Londona. Međutim, druga verzija govori da je poslednji nastup Markova na radiju, kada je otvoreno napao Todora Živkova, bila inicijalna kapisla da se naredi njegova likvidacija.

Kako je sve počelo

Ova priča počela je zapravo s misterioznim tabakerama i pištoljima u Frankfurtu 18. februara 1954. godine, kada je Georgije Sergejevič Okolovič, lider NTS – antisovjetske emigrantske organizacije, otključao vrata svog stana. Ostao je u šoku kada je ugledao krupnu figuru nepoznatog Rusa koji se predstavio kao Nikolaj Čočolov. Čočolov mu se predstavio kao agent KGB koji mu je pokazao pismeni nalog izdat od KGB s jasnim instrukcijama da Okolovič mora biti likvidiran.

Georgije Okolovič koji je bio vođa antisovjetske organizacije, u prošlosti izbegao čak dve otmice, ostao je u šoku očekujući smrtonosan hitac. Međutim, Čočolov mu je rekao da telefonom pozove zapadnonemačku policiju, kojoj je kasnije, kao i obaveštajcima BND, ispričao sve o planovima likvidacije političkih protivnika Moskve koji su se krili u Nemačkoj.

Naime, sa Čočolovim kao proverenim kadrom KGB pošla je grupa pomagača, međutim, niko nije ni slutio da je on odlučio da prebegne na Zapad, a da bi to uradio, potrebno je bilo rešiti se pomagača. Odao je nemačkim i američkim obaveštajcima imena sovjetskih agenata, kao i stanove u kojima su se oni krili. Pomagači su ekspresno pohapšeni, a Čočolov je agentima BND i CIA na obodu jedne šume pored Minhena otkrio skriveni automobil, u kojem su se nalazile neobične spravice od tabakere do nalivpera, a koji su bili zapravo smrtonosna oružja. Amerikancima je, osim tabakere i nalivpera, za oko zapao i električni pištolj, koji je bešumno ispaljivao zrna presvučena premazom kalijum-cijanida.

Kada je KGB saznao sve, pokušao je Čočolova da diskredituje pričom da su on i Okolovič zapravo bivši nacisti. Kako je diskreditacija bila neuspešna, naređena je njegova likvidacija. Za vreme jednog sastanka u Frankfurtu 1957. Čočolov se iznenada srušio na pod s mučninom i stravičnim bolovima u stomaku. Smešten je u bolnicu, a samo nekoliko dana posle toga na telu su mu se pojavile tamnobraon mrlje i otekline. Ubrzo je izgubio kosu, a po telu su se pojavile krvave rane. Nemački lekari su sumnjali da je najverovatnije otrovan talijumom – otrovnim metalom. Lekari su pokušali svim dostupnim metodama da spasu Čočolova, ali se njegova koštana srž razgrađivala, a krv pretvarala u plazmu.

Misteriozna čitulja

U londonskom „Tajmsu” nekoliko dana po smrti Markova pojavila se neobična čitulja na pretposlednjoj strani novina, gde je bila vest o smrti trojice sinova porodice Von Hesen, a tragedija se navodno dogodila 8. septembra, kada su Timoti, Mark i Džejms poginuli u automobilskoj nesreći. Takođe, navedeno je da će se sahrana obaviti u Nemačkoj.

Obavest o tragičnoj smrti tri mlada plemića odmah je zapala za oko tabloidnim novinarima željnim senzacije. Krenuli su u opštu potragu za tom porodicom i za policijskim izveštajem o nesreći. Međutim, iako su utvrdili da porodica Von Hesen zaista postoji, ona nema tri sina, već samo usvojenog sina i ćerku koji žive u Rimu i koji su sasvim dobro. U oglasnom odeljenju nisu ništa znali o neobičnom oglasu sve dok neki izvori iz Mi5 nisu novinarima ispričali pozadinu celog oglasa. Naime, obaveštajci su saznali da su tu informaciju lansirali kadrovi bugarske obaveštajne službe kako bi svojim agentima u Velikoj Britaniji (ali i na drugim lokacijama u Evropi) naredili da se primire ili se smesta evakuišu da ne bi bili otkriveni posle likvidacije Markova.

Sve otkriveno pošto je Kalugin progovorio

Daljom istragom utvrđeno je da su komponente za kuglicu rađene u Čehoslovačkoj i Mađarskoj. Da žrtva u poslednjim trenucima života nije rekla ni reč o tome da je otrovana i na koga sumnja. Skotland jard je na osnovu te izjave, a pošto nije imao drugih dokaza, ostao ubeđen da je to delo bugarskih operativaca koji su u specijalno pripremljenom kišobranu imali ugrađen pištolj koji ispaljuje smrtonosne kuglice.

Detaljniji podaci o smrti Markova u javnost su dospeli tek kada je o tome progovorio Oleg Kalugin, bivši general KGB. On je posle sloma komunizma 1991. objavio da su Bugari, tačnije Živkov lično, molili Sovjete da im pomognu u likvidaciji Markova i da je na tom sastanku bio i šef KGB Jurij Adropov, kao i potonji šef Vladimir Krjučkov. Oni su tada raspravljali o metodi likvidacije opasnog disidenta. Kalugin je za glavnog odgovornog za ubistvo Markova proglasio upravo Živkova. O tome je pisao i prebegli Oleg Gordijevski u svojoj knjizi „KGB – pogled iznutra”, gde navodi da su sovjetski agenti tajni kišobran kupili u Vašingtonu, preradili ga u Moskvi i predali Bugarima, a da su ovi njime ubili Markova.

Gordijevski je dodao da ključni razlog za to što je Markov morao biti ubijen nije u tome što je preko radija kritikovao Todora Živkova, već što je otkriveno da su mu neki iz uskog kruga ljudi oko bugarskog predsednika dostavljali preko kurira informacije o dešavanjima i spletkama u vrhu vlasti. Mada bi logičnije bilo da su stradali dostavljači.

Za Bugare slučaj Ad Akta, za Britance i dalje otvoren

Slučaj se stišao tek u julu 1991, kada je tadašnji bugarski predsednik Željo Želev u London doneo venac na grob Georgija Markova i poklonio mu se, a zatim dodao da Bugarska jeste bila upletena u njegovo ubistvo, ali da Markova doživljava kao borca za demokratsku Bugarsku. Ovom događaju prisustvovali su i Georgijeva udovica i njihov sin Saša (14).

Ovaj slučaj je i danas velika misterija. Iako je Bugarska priznala učešće u likvidaciji, sva dokumenta i dosijei u vezi sa Georgijem Markovim su u postkomunističkom previranju uništena. Jedan od bivših rukovodilaca je zbog toga osuđen na zatvorsku kaznu, dok su druga dvojica smrtno nastradala pod krajnje sumnjivim okolnostima. Uskoro je, igrom slučaja, isplivala neka zaboravljena dokumentacija gde se spominje izvesni Frančesko Gulino (1946), danski državljanin italijanskog porekla, trgovac antikvitetima, koga je bugarska služba vodila pod pseudonimom Pikadili, a koji je u vreme ubistva Markova bio u Londonu. Gulina su britanski i danski istražitelji saslušali 1993. u Kopenhagenu i on nije sporio da je radio za bugarsku obaveštajnu službu, ali je negirao da ima veze s likvidacijom Markova i smrtonosnim kišobranom. Posle saslušanja preselio se u Češku, pa u Mađarsku, a poslednji put viđen je u Austriji.

Interesantno je da je za Veliku Britaniju slučaj Markov i dalje otvoren, dok je za Bugarsku likvidacija disidenta zastarela.

Kurir.rs/A.Mlakar