HAVANSKI SINDROM I MISTERIJA MIKROTALASA: Supertajno oružje, posledica stresa ili umišljena bolest koja pogađa Amerikance?

Lekari, naučnici, obaveštajci i zvaničnici pokušavaju da otkriju šta izaziva "Havanski sindrom", misterioznu bolest koja pogađa američke diplomate i špijune.

Havanski sindrom se prvi put pojavio na Kubi 2016. godine. Prvi slučajevi bili su CIA zvaničnici i pokušali su da čitavu stvar drže u tajnosti. Vest se ipak pročula i nervoza je počela da se širi. Dvadeset šest osoba prijavilo je čitav spektar simptoma. Bilo je i onih koji su mislili da su "pacijenti" ludi i da su sve umislili.

Pet godina kasnije, sindrom se proširio po celom svetu, utičući na sposobnost Amerike da operiše u inostranstvu. Otkrivanje istine postalo je glavni prioritet SAD, možda i najteži obaveštajni izazov sa kojima su se suočile.

Čvrstih dokaza nema mnogo, što je pogodovalo raznim teorijama zavere. Neki ga vide kao psihološko oboljenje, drugi kao tajno oružje. Sve više dokaza ukazuje na to da su mikrotalasi "krivac".

U početku se verovalo da je kubanska vlada odgovorna i da je aktivirala neko tajno sonično oružje nervozna zbog američkog prisustva i njihovog čvrstog stiska na kapital. Sada se pojavila nova mogućnost, ona koja korene ima u mračnim ostacima Hladnog rata i koja je potekla sa mesta gde se sudaraju nauka, medicina, špijunaža i geopolitika.

Mikrotalasi

Kada je prvi put čuo za misterioznu bolest, Džejms Lin, profesor sa Univerziteta u Ilionoju, odmah je posumnjao na mikrotalasne. Njegovo uverenje nije bilo samo teorijsko. On je pre više decenija i sam čuo zbuke. Po zavšetku Drugog svetskog rata, pojavili su se izveštaji o ljudima koji su mogli da čuju kada se obližnji radar uključi i pošalje mikrotalase u etar. Dr Alen Frej je u studiji iz 1961. godine tvrdio da zvuci koje proizvodi mikrotalasi utiču na nervni sistem, što je dovelo do stvaranja termina "Frejev efekat". Tačan uzrok ovog efekta nije bio poznat.

Tokom 1970ih, Lin je počeo da eksperimentiše na Univerzitetu Vašington. Sedeo je na drvenoj stolici u izolovanoj maloj sobi sa antenom uperenom u potiljak. U ruci je držao prekidač. Van sobe, kolega je nasumićno puštao mikrotalase kroz antenu. Ako bi Lin čuo zvuk, pritisnuo bi prekidač. Jedan puls je zvučao kao pucketanje prstima, niz kao crvrkut ptica.

Lin je verovao da energiju apsorbuje meko moždano tkivo i pretvara je u pritisak koji se u talasima kreće u njegovoj glavi. Zvuci su se "čuli" kada bi se puštali visokofrekventni mikrotalasi. Mikrotalasi niske frekvencije, poput onih koje emituje mikrotalasna ili drugi aparati, se nisu čuli.

Lin je 1978. godine otkrio da nije sam i da se grupa drugih naučnika takođe interesuje za mikrotalase i sprovodi svoje eksperimente.

Tokom Hladnog rata, nauka je bila fokus intenzivnog rivalstva supersila. Ispitivale su se čak i oblasti poput kontrole uma i mikrotalasa.

Rusi

Lin je mogao da bivi kako Sovjeti pristupaju ovom pitanju u gradu Puščino kod Moskve. "Imali su vrlo sofisticiranu, dobro opremljenu laboratoriju", rekao je on BBC-u. Ali su im eksperimenti bili siroviji od njegovih. Subjekt bi sedeo u buretu slane vode a onda bi ga "bombardoavali" mikrotalasima. Naučnici su smatrali da su mikrotalasi i nervni sistem u interakciji i interesovalo ih je Linovo mišljenje.

I američki špijuni bili su zainteresovani za sovjetska istraživanja. U izveštaju vojno obaveštajne agencije SAD iz 1976. godine navodi se da nisu mogli da pronađu nikakve dokaze o postojanju komunističkog mikrotalasnog oružja, ali se dodaje da Sovjeti sprovode svoje eksperimente tako što mikrotalasnim pulsevima "bombarduju" žabe, sve dok im srce ne stane.

U izveštaju se izražava strahovanje da bi sovjetski mikrotalasi mogli da utiču na moždane funkcije i izazovu određene psihološke efekte. Lin će kasnije uvideti da interesovanje Amerikanaca nije bilo čisto odbrambene prirode. I oni su radili na sličnom, tajnom oružju.

dok je Lin bio u Puščinu, druga grupa Amerikanaca koja se nalazila u blizini strahovala je da su iz napadali mikrotalasima i da je njihova vlada to krila. Gotovo četvrt veka, američka ambasada u Moskvi bila je okupana širokim nevidljivim pojasom mikrotalasa niske frekvencije. To je postalo poznato kao "Moskovski signal". Međutim, mnogi koji su godinama radili u ovoj desetospratnici, nisu ništa znali o tome.

Zrak je poticao od antene na balkonu obližnjeg stana i gađao je gornje spratove ambasade gde se nalazila ambasadorova kancelarija. Prvi put je primećen 1950ih i od tada je pažljivo promatran iz prostorije na 10 spratu. Pa ipak, za njega su znali samo retki. "Pokušavali smo da skapiramo o čemu se radi i čemu služi", rekao je Džek Metlok, drugi čovek ambasade 1970ih.

Kada je 1974. godine stigao novi ambasador, Volter Stosel, zapretio je da će podneti ostavku ako se svi ne obaveste. "To je izazvalo paniku", kaže Metlok. Zaposleni u ambasadi, čija su deca išla u vrtić u podrumu zgrade su bili naročito zabrinuti. Ali je Stejt department umanjivao rizik.

Onda se ambasador razboleo - iz ušiju je počela da mu curi krv. U telefonskom razgovoru sa sovjetskim ambasadorom u Vašingtonu, američki državni sekretar Henri Kisindžer je povezao Stoselovu bolest sa mikrotalasima i priznao da pokušavaju da "sakriju situaciju". Stosel je umro od leukemije, tiho, kao "dobar vojnik", rekla je njegova ćerka.

Paravani su 1976. instalirani kako bi se zaštitilo osoblje, ali su mnogi bili besni i verovali su da je Stejt department krio ozbiljnost situacije. Te tvrdnje su se čule i kasnije, sa "Havanskim sindromom".

"Siguran sam da su Sovjeti imali druge namere", kaže Metlok. Bili su ispred Amerikanaca kada je reč o špijunskoj tehnologiji i jedna od teorija tada je da su mikrotalase koristili za prisluškivanje razgovora ili prikupljanje informacija sa uređaja.

Havana

Jedna od teorija je da je Havana iskoristila mnogo ciljaniji metod nadgledanja i prikupljanja informacija koristeći mikrotalase visoke frekvencije. Jedan bivši obaveštajac rekao je britanskom servisu, da mikrotalasi mogu da se koriste da "osvetle" elektronske sprave i iz njih "izvuku" signale ili ih identifikuju u prate. Drugi misle da je neka naprava, moguće i američka, bila pogrešno dizajnirana i da se pokvarila zbog čega su neki imali fizičku reakciju na kvar. Obaveštajac naglašava da nikakva naprava nije pronađena.

Posle zatišja, slučajevi su počeli da se šire van Kube.

Kina

U decembru 2017. godine Mark Polimeropolus se iznenada probudio u hotelskoj sobi u Moskvi. Kao CIA operativac, trebalo je da se sastane sa ruskim kolegama. "Uši su mi zvonile i vrtelo mi se u glavi. Mislio sam da ću povratiti. Niam mogao da ustanem. Bilo je užasno", rekao je on. To je bilo godinu dana posle pojave prvih slučajeva Havanskog sindroma ali su mu lekari CIA-e rekli da njegovi simptomi ne odgovaraju simptomima Amerikanaca sa Kube. Usledilo je dugotrajno lečenje ali je on, na kraju, zbog teških glavobolja morao da se penzioniše u leto 2019.

Polimeropolus je prvo smatrao da je bio žrtva nekog špijunskog alata koji je bio "previše naštelovan". Onda se u CIA pojavilo još slučajeva, svi kod ljudi koji su radili u Rusiji, i pomislio je da nije reč o alatki već o oružju.

Onda je usledila Kina početkom 2018.

Neki od onih koji su osetili simptome u konzulatu u Guangžuu kontaktirali su Bitris Golom, profesorku iz San Dijega koja se bavila medicinskim posledicama mikrotalasa i drugih neobjašnjivih bolesti. Golom je bila uverena da su mikrotalasi "krivci" i da je najviši nivo ozračenosti otkriven među članovima porodice zaposlenog u konzulatu koji su koristili komercijalno dostupnu opremu. Međutim, Stejt department je i ovo pokušao da prikrije.

Istraživači i eksperti nisu mogli da dođu do podataka, Stejt department i CIA nisu sarađivali a skepsa internih lekarskih timova je sve dodatno pogoršavala. Od devet slučajeva iz Guangžua, samo je jedan ispunio kriterijume Stejt departmenta za Havanski sindrom. Ostali su optuženi da su se pretvarali.

Frustrirani, neki od njih su pomoć potražili od Marka Zaida, advokata specijalizovanog za slučajeve nacionalne bezbednosti. On je sada predstavnik dvadesetak vladinih službenika, od kojih su polovina iz obaveštajnih krugova. "Ovo nije Havanski sindrom. Pogrešno je nazvan tako", kaže Zaid. "Američka vlada o ovome zna, na osnovu dokaza koje sam video, od kraja 1960ih", dodao je on.

Zaid se pita zašto Vašington ćuti o ovome. Jedna mogućnost je da bi priznanjem otvorio Pandorinu kutiju incidenata koji su godinama ignorisani. Druga je da su i SAD razvijale i razvile slične mikrotalase i ne žele da se to sazna.

Američki eksperimenti

Interesovanje za pretvaranje mikrotalasa u oružje postojalo je i mnogo posle Hladnog rata. Izveštaji ukazuju da je američka avijacija 1990ih sprovodila projekat "Oreol" kako bi videli da li mikrotalasi mogu da izazovu uznemirujuće zvuke u glavama žrtava, a projekat "Doviđenja" je testirao upotrebu mikrotalasa na kontrolu mase. Projekat "Laku noć" testirao je da li mikrotalasi mogu da ubiju ljude. Izveštaji stari deset godina pokazuju da projekti nisu bili uspešni.

Međutim, proučavanje uma i manipulacije istim, sve više interesuje vojni i obaveštajni svet.

"Mozak se smatra bojnim poljem 21 veka", kaže Džejms Đordano, savetnik u Pentagonu i profesor neurologije i biohemije na Džordžaunu. "Proučavanje mozga je globalna nauka, koja nije isključivo vezan za Zapad", dodao je. Problem je što ovo polje nije transparentno i pravila ne postoje.

Prema njegovim rečima, Kina i Rusija se uveliko bave proučavanjem mikrotalasa i njihovom upotrebom u industrijske i komercijalne svrhe. Ali, kaže on, cilj ovih eksperimenata je i širenje straha i uznemirenosti.

Kako ova tehnologija postoji već duže vreme i koristi se, to znači da se nešto promenilo na Kubi kada je "provaljena".

Mozak - bojno polje 21. veka

Bil Evanina je bio visoko pozicionirani obaveštajac kada su se slučajevi u Havani pojavili i ove godine je podneo ostavku na mesto šefa nacionalnog kontraobaveštajnog i bezbednosnog centra. On nema nimalo sumnje u to šta se dogodilo na Havani. "Da li je reč o napadačkom oružju? Verujem da jeste", rekao je on.

Kuba je idealno mesto za prikupljanje obaveštajnih podataka. Tokom Hladnog rata, bila je dom ogromne sovjetske prisluškivačke stanice. Kada je Vladimir Putin posetio ostrvo 2014. godine pojavili su se izveštaji da je stranica ponovo u funkciji. Onda je dve godine kasnije, Kina otvorila dve stanice na Kubi, a Rusi su poslali još 30 obaveštajaca.

Amerikanci su se vratili na ostrvo 2015. godine. U novootvorenoj ambasadi i sa pojačanim personelom, SAD su tek počele da se "ukopavaju", prikupljaju informacije i potiskuju ruske i kineske špijune. "Bila je to rovovska borba", rekla je jedna neimenovana osoba.

Onda su se pojavili zvuci.

"Kome je najviše koristilo zatvaranje ambasade u Havani", pita Evanina. "Ako je ruska vlada pojačavala svoje prisustvo na Kubi, nije im odgovaralo da imaju Amerikance tu", dodao je on.

Rusija je više puta demantovala svoju umešanost. "Te provokativne, neosnovane optuže i hipoteze ne zaslužuju da budu prokomentarisane", navelo je ministarstvo spoljnih poslova.

Stres

Postoje i oni koji su skeptični da sindrom uopšte postoji i tvrde da jedinstvena situacija na Kubi podržava njihovu teoriju.

Robert Baloh, profesor neurologije na UCLA već duže vreme proučava neobjašnjive zdravstvene simptome. Kada je video izveštaje o "Havanskom sindromu", zaključio je da je reč o masovnm psihogenom stanju. Uporedio je to sa načinom na koji se ljudi razbole kada im neko kaže da su pojeli pokvarenu hranu, a zapravo joj ništa ne fali.

"Masovno psihogeno stanje nali da je uzrok stresna situacija. U slučaju Kube i zaposlenih u ambasadi, naročito CIA agenata, oni su sasvim sigurno bili u stresnoj situaciji", rekao je on.

Baloh smatra da su simptomi zamućenog uma i vrtoglavice, koje su mediji, oni koji su ih iskusili i lekari, nazvali "simptomima" stvarni kao i svaki drugi, ali ne i deo nekog posebnog sindroma. Kako izveštaji počinju da se šire, njih prati i strah, naročito u zatvorenim zajednicama poput američke na Kubi.

Pitanja

Mnoga objašnjenja nedostaju. Zašto su onda kanadske diplomate prijavile simptome u Havani? Da li su oni kolateralna šteta Amerikanaca? Zašto Britanci nisu prijavili nikakve simptome?

"Rusi su bukvalno pokušali da ubiju ljude na britanskom tlu proteklih godina radioaktivnim materijalima, pa zašto onda nema prijavljenih slučajeva", poita Zaid. "Rekao bih da niko od njih nije osetio nikakav simptom", kaže Evanina.

Postoje i neki slučajevi koji nisu povezani. "Imali smo gomilu vojnika na Bliskom istoku koji su tvrdili da su napadnuti, samo da bi se ispostavilo da su se otrovlai hranom", rekao je jedan bivši zvaničnik. "Moramo da izdvojimo žito od kukolja", kaže Zaid i navodi da mu se sve češće obraćaju civili koji tvrde da su bili meta napada mikrotalasima.

Izveštaj

Izveštaj američke Nacionalne akademije nauka iz decembra 2020. je bio prekretnica.

Eksperti su proučavali izveštaje naučnika i kliničara i osmoro žrtava. "Sve je bilo dramatično", rekao je Dejvid Relman, profesor sa Stanforda koji je bio predsedavajući panela. "Neki ljudi su se bukvalno krili", dodao je on. Panel je zaključio da su usmereni, pulsirajući mikrotalasi visoke frekvencije najverovatnije odgovorni za neke od slučajeva.

Iako je Stejt department sponzorisao studiju, i dalje smatraju da je zaključak samo jedno moguće rešenje za koje još ne postoji dovoljno čvrstih dokaza. Bajdenova administracija je ozbiljno shvatila problem. Zvaničnici se savetuju kako da reaguju u slučaju incidenta, formirana je specijalna jedinica koja se sada poziva kada se pojave "neobjašnjivi zdravstveni incidenti".

Ove godine se pojavio novi talas slučajeva u Berlinu i Beču. Putovanje potpredsednice Kamale Haris u Vijetnam u avgustu je kasnilo zbog navodnog slučaja u ambasadi u Hanoju. Zabrinute diplomate sada ne znaju da li da vode svoje porodice sa sobom.

"Ovo je velika distrakcija i mislimo da Rusi to rade", rekao je Polmeropolus. "To će se žestoko odraziti na naše operativne sposobnosti".

CIA je sada preuzela istragu.

Pet godina od pojave "Havanskog sindroma", američki zvaničnici su i dalje u mraku. Bilo da je reč o umišljenoj bolesti ili napadu druge sile, misterija "Havanskog sindroma" je njegova najveća snaga.

Strah i neizvesnost koji širi čini da se sve više i više ljudi pita da li su i oni "mete" što otežava posao špijunima i diplomata. Ako je i počeo kao incident, "Havanski sindrom" je razvio sopstveni život.

Kurir.rs