SIŠAO SAM 105 SPRATOVA PEŠKE Svedok napada 11.septembra: Vrisak ljudi kada se Južna kula strušila čujem svaki dan

Prisećajući se terorističkih napada 11. septembra 2001. godine, Džozef Ditmar malo se smeje, malo plače.

Otac četvoro dece, tada 44-godišnjak koji je kobnog dana bio na sastanku osigravajuće kuće u prostoriji bez prozora u Južnoj kuli STC-a, svoj život duguje odlukama koje je donosio u deliću sekunde.

Kad se prvi oteti avion zaleteo u severni toranj WTC-a, u prostoriji u kojoj je bio samo su zatreperela svetla.

Negodujući zbog poziva da se evakuišu, tek su stigavši na 90. sprat, do prvog prozora, videli dramu koja se odvijala u Severnoj kuli.

To je bilo 30, 40 najgorih sekundi u mom životu, rekao je Ditmar. Njegove kolege bili su ''kao hipnotisane'', ali on je odmah odlučio da ode.

Tada je živio u Čikagu, a rodom je iz Filadelfije, pa se uz osmeh priseća kako je pomislio: ''Svaki put kad dođem u ovaj grad, nešto se dogodi!”.

Vratio se na stepenište, krenuo je da se spušta i naleteo je na jednog kolegu, bivšeg igrača američkog fudbala Ludviga Pikara. On je odlučio da ''skokne'' do toaleta što ga je koštalo života.

Ditmar se seća kako je njegova koleginica na 78. spratu vikala da se liftom spusti u prizemlje.

Međutim, on se setio da je lift zabranjeno da se koristi u slučaju požara. Nastavio je stepeništem, što mu je bila najbolja odluka u životu.

Kako može da se bude tako hrabar?

Uprkos strahu, Ditmar se seća da su si ljudi međusobno pomagali što je bilo neverojatno, poput jednog čoveka koji nije oklevao na leđima da ponese hendikepiranu ženu.

Ali suze mu naviru na oči kada se seti ''pravih junaka'' tih 50-ak minuta tokom silaženja.

Počevši od vatrogasaca i spasilaca sa kojima se mimoišao na 31. spratu, koji su se penjali kako bi pokušali nekome da spasu život.

-Njihov pogled je govorio da znaju da je sve izgubljeno, rekao je.

-Kako može da bude toliko hrabar? Kako može da se bude toliko jak?, zapitao se.

Na 15. spratu čuvar je evakuisao ljude šaleći se i pevajući na megafon ''God Bless America''.

-Pevao je užasno loše, ali hteo je da opusti ljude. Kao kapetan Titanika koji je rekao orkestru da svira dok su se ljudi ukrcavali u čamce za spasavanje, prisetio se.

Ditmar je izašao napolje, udaljio se nekoliko minuta hoda od WTC-a i Južna kula se tada srušila. Hiljade ljudi užasnuto je u isto vreme vrisnulo i taj vrisak on svaki dan i dalje čuje.

Treba nastaviti pričati

Ditmar je ispričao svoju priču mnogo puta, pred učenicima iz cele zemlje, i ne odustaje.

-To je moja terapija, rekao je. Deleći bez ograde svoja sećanja i emocije, izbegao je noćne more, posttraumatski stresni poremećaj i osećaj krivice što je preživeo.

S tetovažom ''911'', značkom tornjeva bliznakinja na ovratniku i kamenom za meditaciju u džepu, 11. septembar prati ga svuda poput senke, kaže on.

Sklopio je mnoga prijateljstva, s drugim preživelima i s rodbinom nestalih.

-Prvi put ne znate što biste im rekli. Ali kada im pričate o onom kratkom trenutku kada ste videli njihovog bližnjeg na 90. spratu, oživite ga. (...) I postajete prijatelji, prijatelji za ceo život, kaže on.

Ditmar, koji i dalje radi za osiguravajuće društvo, postao je fan Njujorčana.

-Oni su iznenađujuće otporni, ničega se ne boje... Naučio sam da ih volim, kaže on.

Pandemija je to potvrdila, 24 sata.hr prenosi pisanje Hine.

-Bio je grad duhova, a sada su mnogi napolju. Jer je grad rekao: 'Nećemo dopustiti da nas unište', istakao je on.

-Pandemija me, nekako kao i 11. septembra, promenila...Rekao sam sam sebi: moram da živim bolje, zaključio je on.

Kurir.rs/24sata.hr