SVE VELIKE NEMAČKE KOALICIJE OD VILIJA BRANTA DO HELMUTA KOLA: Demohrišćani i socijaldemokrate od ljubavi do ljutih rivala!

Posleratni razvoj Nemačke bio je samo priča o ekonomskom usponu. Taj uspon pratili su ne samo dramatični događaji koji su potresali naciju pre 1989. Nemačka je bila kako danas, tako i tad najznačajnija država Evrope pre svega zbog svog geopolitičkog položaja. Kako navodi istoičar Volter Laker Hladni rat je izbio pre svega zbog Nemačke, bez Nemačke Zapadna Evropa nije mogla da se brani i u Nemačkoj su se uvek osećali prvi rezultati poboljšanja ili pogoršanja odnosa među supersilama.

To se desilo na parlamentarnim izborima kada je došlo do neočekivanog tektonskog poremećaja, koji se sastojao ne u tome da je CDU izgubila neka dva procenta podrške, a SPD osvojila 3 posto više glasova nego demohrišćani, već zato što su liberali (FPD) koji su ranije bili uvek uz CDU iznenada odlučili da promene partnera. I tako je prvi put u četrdeset godina SPD osvojila vlast i vladala narednih 13 godina. Njen vođa bio je popularni kancelar Vili Brant, postao poznat kao omiljeni gradonačelnik Zapadnog Berlina, koji je imao samo jedan osnovni cilj da poboljša i političke i ekonomske odnose sa Istočnom Nemačkom.

Branta je privreda zanimala u ograničenoj meri, a ekonomija je prepuštena stručnjacima poput Karla Šilera, Aleksa Melera i kasnije Helmuta Šmita. Brantovo osnovno opredeljenje bila je "OSTPOLITIK" -normalizacija svih odnosa sa istočnim susedom, poboljšanje odnosa sa Sovjetskim Savezom i svim ostalim državama istočnog bloka.

Pregovori Zapada i Istoka nemačke trajali su nekoliko godina i bili su izuzetno složeni. Glavni uslov istočnih nemaca bio je da cela Nemačka odustane od "Alleinanspruch" i bilo je malo verovatno da se zvrše uspehom da nije stupio Detant u svetskoj politici, kao i što je veteran istočne nemačke politike V

Vili Brant je dobio za taj uspeh Nobelovu nagradu. Brant je dobio nagradu, ali učinak njegove politike bio je skoro nikakv. Cinici su Brantu zamerali da " ranije nismo imali nikakve odnose, sad imamo loše". Napredak u razgovoru sa Vilijem Štofom i Erihom Honekerom bio je taj što je starijim Nemcima omogućeno bilo da odlaze na Zapad u posetu rođacima, kao i posle zapadnonemačke ekonomske pomoći omogućeno je da hiljade političkih zatvorenika bude pušteno na slobodu.

Sve u svemu vlada Branta je dobila odličnu ocenu. Na parlamentarnim izborima 1972. demohrišćani dobijaju još 1 posto manje glasova nego na izborima 1969, a sicijaldemokrati dobijaju dodtna tri posto. Sa gotovo 46 posto osvojenih glasova bili su najjača partija u zmelji, što se u velikoj meri mora pripisati samom Viliju Brantu i njegovoj ličnosti i priznanju koje je stekao na međunarodnom planu.

Posle izbornog poleta usledio je nagli lom. Ekonomska situacija je postala je sve lošija, za šta je krivac bio najveći naftni udar, što je dovelo do posrasta nezaposlenosti i infalcije. Loša ekonomija dovlea je do razmirica u redovima socijaldemokrata kakvu politiku treba voditi. Sve više jačalo je levo krilo i mladi socijalisti JUSOS koji su tražili radikalne privredne i društvene promene. Sve glasnije počela je sumnja u Brantovu rukovodilačku sposobnost. U njegovoj partiji među starijim bilo je najviše kritičara. Situacija se koliko toliko držala pod kontrolom dokle nije 1974. buknuo skandal, odnosno "afera Gijom".

Brant je zbog te afere maja 1974. podneo ostavku. Pre toga ustanovljeno je da je Ginter Gijom inače jedan od Brantovih najbližih saradnika bio istočnonemački špijun.

Branta je nasledio Helmut Šmit, koji je odavno priželjkivao taj položaj. Šmit je bio pragmatičniji, manje je oklevao i manje bio podložan promeni raspoloženja od svog prethodnika, pa je imao i manje neprijatelja. Šmit je bio odan Atalnskom paktu, jer je pre toga bio na položaju ministra odbrane. Posle Branta nijedan nemački političar više nikad nije dobio Nobelovu nagradu za mir. Skladnost partice SPD narušavalo je levo ekstremno krilo.. Celu situaciju sa zadovoljstvom su dočekali demohrišćani CDU koji na izborima 1976 postaju najjača partija, ali provukli su se kao kroz iglene uši.

Helmut Šmit ostao je upamćen kao borac za nemačko privredno čudo. Obuzdao je inflaciju i haos na monetarnom tržištu. Glavna preokupacija bila mu je poseta ekonomskih samita gde se zalagao za borbu protiv protekcionizma. U spoljnoj politici pokušao je da spreči pogoršanje odnosa među dve supersile. Isto tako razumeo je i značaj naoružanja.

Ono što je zanimljivo da u periodu od srednine 1960 tih pa i 1970 tih koje su označavane kao veoma nestabilne ekstremna desnica NPD nikad nisu uspeli da ostvare značajan napredak. Na izborima 1969. nisu prošli ni cenzus. Na kraju su se utopili u CDU, kao što su se krajnja levica i zeleni utopili u SPD pa onda kasnije izašli ponovo iz njega

Ni u FPD stanje nije bilo sjajno. Stranka je skrenula malo ulevo, ali su prkos tome razlike liberala i socijaldemokrata bile veće.. Situacija je bila i dalje toplo -hladno sve dok septembra 1982. Šmit nije tražio od Bundestaga izjašanjavanje o poverenju i izgubio sa malom razlikom. Posle šest meseci održani su novi izbori mart 1983. CDU osovojila je 48 pposto glasova, a socijaldemokrate 38 posto. Liberali su smatrani prevrtljivcima i jedva su prošli cenzus, a prvi put u parlament provukli su se na mala vrata i zeleni. Kampanju SPD viodio je Hans Johen Fogle koji je postao vođa socijaldemokrata. CDU predvodio je Helmut Kol harizmatičan i delotovoran političar, koji je karijeru počeo kao lokalni političar Rajanske oblasti.

Kada se vratila na vlast CDU suočila se sa opasnim stanjem u privredi, koja je počela da opada ponovo. Te 1981. inflacija je čak bila na 6 posto, a onda usledio je od 1985 procvat, zbog nepopularnih mera koje je Kolova vlada sprovela, a donela Šmitova. Smanjena je nadoknada za nezaposlene, porodiljske nadoknade, kao i studentski krediti. Cilj bio smanjen državnog deficita.. Najveći izazov bio je ono što su obični Nemci nazvali "Angst" strah. Usledili su talasi štrajkova i portesti mladih koje su poveli radikalni levičarski filozofi i sociolozi. Te demonstracije pretvorile su se u antiameričko razpoloženje.. Sad veće daleke 1987. CDU na izborima gubi 4 posto glasova u odnosu na prethodne, socijaldemokrate su vodili rovovsku unutarstranačku borbu i polemisali da li da idu u koaliciju sa zelenima.

U politiku se ponovo, ali unutarstrančku vratio Brant.. Na regionalnim izborima posebno u Bavarskoj pojavila se Republikanska partija čiji osnivač je bio nekadašnji SS oficir Šenhuber koji je samo na regionalnim izborima u Bavarskoj na politici mržnje pram stranim radbnicma osvojio 14 posto glasova, a na izborima za evropski parlament 7 posto..

Moć CDU počela je da opada izgodine u godinu, a podrška socijaldemokrata da raste.. Međutim sve se okrneulo kad je počeo da se režim u istočnoj nemačkoj urušava sam od sebe. Događaji u NDR, kraj Hladnog rata omogućili su ponovni uzlet demohrišćana na političkoj sceni, sve do 1997 kada su na vlast ponovo došli socijaldemokrate i zeleni...

Kurir.rs/A.Mlakar