OSVETA AMERA ZA PERL HARBOR JE IZNENADILA JAPANCE: Napadnuta je i Carska palata, i naterala Tokio da napravi najveću grešku!

U podne 18. aprila 1942. građani Tokija su pogledali u nebo i videli nemoguće. Počeo je Dulitlov napad.

Dulitlov napad pre više od sedam decenija bio je više od jednog od najznačajnijih vazdušnih napada u istoriji. Bio je i jedan od najekonomičnijih. Saveznici su bacili 2,7 miliona tona bombi na Nemačku, a SAD sedam miliona tona na Vijetnam. I dalje su se nacisti i komunisti borili. Ipak, šesnaest bombardera B-25 koji su nosili možda šesnaest tona bombi uspeli su da promene tok istorije.

Bio je to zapanjujući preokret. U ratu je zamah sve, a Japan je bio taj koji ga je imao u rano proleće 1942. U roku od četiri meseca, desetkovali su američku flotu u Perl Harboru, osvojili jugoistočnu Aziju, naftom bogatu Holandsku Istočnu Indiju i ostrva centralnog Pacifika, i spremali su se da primoraju poslednje pretučene američke branioce na Filipinima da se predaju.

Amerika je morala da preokrene zamah pobedom — bilo kakvom pobedom — da ojača moral i vrati inicijativu. Predsednik Ruzvelt je imao pravu ideju: nekoliko dana nakon Perl Harbora, pozvao je da se japanska domovina bombarduje u znak odmazde. Ali kako? Ne sa teškim bombarderima kao što je B-17, jer pošto su vazdušne baze na Filipinima nestale, kopneni avioni su bili van dometa. Avioni na nosaču? Avioni-nosači američke mornarice imali su borbeni domet od možda 250 milja, a mornarica se nije usudila da plovi svojim šačicom dragocenih nosača tako blizu Japana.

Onda je jedan mornarički oficir imao sjajnu ideju: da li je moguće da se bombarderi američke vojske sa kopna, sa mnogo većim dometom od aviona nosača, lansiraju sa nosača aviona koji plovi u blizini Japana? Pokazalo se da bi novi dvomotorni srednji bombarder B-25B Mitchell mogao da izvrši misiju.

Problem je bio u tome što su B-25 mogli da polete sa nosača, ali nisu mogli da slete. Što je značilo da su se morali vratiti na aerodrom na zemlji. Zapravo, ovi bombarderi bi bili neka vrsta krstarećih raketa sa ljudskom posadom lansiranih na jednosmernu misiju.

Skidajući ih i pretovarujući gorivom, Amerika bi mogla da leti B-25 sa nosača nekoliko stotina milja od Japana, da bombarduje njihove mete, a zatim nastavi da sleće na aerodrome u Kini. Ponovo razmotrite drskost koncepta. Kao da je američki nosač aviona uplovio u Baltik, i lansirao udarne avione F-15E za napad na Moskvu, nakon čega bi Orlovi morali da prelete Rusiju da bi sleteli u Tursku.

Na prevoznika U.S.S. Hornet je natovareno šesnaest B-25 pod komandom potpukovnika Džejmsa Dulitla. Hornet je bio u pratnji nosača Enterprajza, četiri krstarice i osam razarača pod komandom legendarnog admirala „Bul” Halsija. Mala snaga je otplovila sa Havaja, a zatim na zapad preko centralnog Pacifika prema Japanu. S Hornetovom letećom palubom prepunom B-25, ostali su samo lovci i bombarderi Enterprisea da obezbede vazdušno pokriće. Da je operativna grupa naletela na japansku kombinovanu flotu - posebno na šest nosača koji su napali Perl Harbor - bitka bi bila kratka, a ne milosrdna.

Sreća je bila sa Amerikancima — u početku — dok su plovili sa Havaja. Neustrašiva sila ostala je neotkrivena do 18. aprila, kada se nalazila oko 650 milja od Japana. Zatim je naleteo na Nitto Maru, jedan od malih ribarskih brodova koje je Japan postavio kao jeftinu predstražu. Čamac je brzo potopljen u pucnjavi (njegov kapetan je izvršio samoubistvo, iako je pet od jedanaest članova posade bilo spaseno), ali ne pre nego što je poslao poruku. Japanske pomorske snage su odmah krenule iz Japana, dok su nosači iz napada Perl Harbora — koji su već bili na putu od Indijskog okeana do japanskih voda — krenuli ka tom području.

Ali, znajući za kratki domet američkih nosača aviona, Japanci su pretpostavili da će američka radna grupa biti u dometu Japana tek sledećeg dana, 19. aprila, što će omogućiti dovoljno vremena za presretanje. Svesni radio-nadzora da je njihovo prisustvo otkriveno, Amerikanci su odlučili da pokrenu napad sa skoro dve stotine milja dalje od planiranog. Između osam i devet ujutru 18. aprila, šesnaest Mičelova je poletelo sa palube Horneta.

Stigli su oko podneva preko Tokija, Kobea, Nagoje, Osake, Jokohame i Jokosuke. Da su naišli na pravu borbenu opoziciju, bombarderi bi bili zbrisani. Ali japanska protivvazdušna odbrana tog dana bila je zapanjujuće letargična; protivavionska vatra je bila zanemarljiva, a nekoliko lako naoružanih lovaca Ki-27 „Nate” koji su uspeli da polete nije uspela da presretne ili je napravila malu štetu (bombarderi su zapravo oborili tri lovca). Sirene za vazdušni napad Tokija nisu se ni oglasile sve dok se napad nije završio.

Bombe su pale na deset meta. Po standardima napada hiljadu bombardera na Nemačku, kasnijih vatrenih napada na Tokio i atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki, Dulitlov napad jedva da je kvalifikovan kao smetnja. Nekoliko industrijskih lokacija je lakše oštećeno, kao i nekoliko škola i bolnica, pri čemu je poginulo ili povređeno oko 450 ljudi. U vojnom smislu, najviše štete je naneo B-25 koji je oštetio nosač Rjuho u izgradnji u Jokosuki, odloživši njegovo lansiranje.

Jedan Dulitlov bombarder sleteo je u Sovjetski Savez — koji je bio u ratu sa Nemačkom, ali je imao pakt o nenapadanju sa Japanom — i bio je interniran. Preostalih petnaest se okrenulo jugozapadno ka istočnoj Kini, gde je Kinezi trebalo da aktiviraju signalne svetionike da ih vode do aerodroma. Ali američka mornarica nije uspela da signalizira Kinezima da uključe svetionike. Bez goriva, s približavanjem mraka i pogoršanjem vremena, posade su ili sletele svoje letelice ili su se izvukle.

Većinu su spasili kineski vojnici ili civili. Ali tri člana posade su umrla spasavajući se, a osam su zarobili Japanci, od kojih su trojica streljana (za fikcionalizovanu verziju pogubljenja, pogledajte film Ljubičasto srce iz 1944.).

Postojale su dve velike posledice Dulitlove racije, jedna jeziva i jedna strateška. Predsednik Ruzvelt je tri dana nakon napada izjavio da su bombarderi lansirani iz tajne — i izmišljene — baze u „Šangri-La“, a ne iz nosača aviona. Ali kada su Japanci otkrili da su Kinezi pomogli Dulitl letačima, Japanci su izazvali divljačku osvetu. Japanska vojska je pokrenula ofanzivu da zauzme kineske aerodrome duž obale: u tom procesu su pokrenuli biološki rat i druga zverstva, masakrirajući čak 250.000 civila, prema kineskim procenama u to vreme.

Bila je to stravična cena koju su Kinezi platili, ali njihova žrtva nije bila uzaludna. Poniženje koje su Japanci osetili bilo je ogromno: pa, i sam car je mogao da pogine od tih bombi!

Ono što je zaista osramotilo japansku vojsku bio je neuspeh da se spreči američka operativna grupa da plovi blizu domovine. Takva greška se nije mogla tolerisati. Prvobitni plan Japana za pobedu u Pacifičkom ratu bio je da zauzme ogroman deo teritorije, koji bi bio utvrđen u odbrambenom perimetru o koji bi se Amerika uzaludno udarila glavom pre nego što bi zatražila mir. Ipak, pretnja bombardovanjem ubedila je japansku vrhovnu komandu da proširi obim carstva lansiranjem amfibijske invazije na ostrvo Midvej u centralnom Pacifiku. U strahu od gubitka Midveja i naknadne pretnje Havajima, američka mornarica bi se tada osećala prinuđenom da pošalje svoje nosače aviona da brane Midvej, gde bi ih uništila Japanska kombinovana flota.

U tom slučaju, pet nosača aviona je uništeno u bici kod Midveja. Svi osim jednog pripadali su Japanu. Gubitak njihovih elitnih i nezamenljivih nosača označio je kraj japanske ofanzivne sposobnosti, kao i prekretnicu rata na Pacifiku.

Godine 2016., američko vazduhoplovstvo objavilo je da će B-21 — novi bombarder dugog dometa u razvoju — biti nazvan "Rejder“ u čast Dulitlovog napada. Ironično, B-21 bi jednog dana mogao biti upotrebljen za napad na Kinu, čiji su mnogi ljudi ubijeni jer su pomogli posadama Dulitla.

Prava nagrada za Dulitlove letke i ubijene kineske civile usledila je 2. septembra 1945. godine, kada se Japan formalno predao.

Kurir.rs/19fortifajv