KAKO BI IZGLEDAO RAT KINE I SAD OKO TAJVANA: Analiza pokazuje da za Peking ovo ne bi bila ŠETNJA PO PARKU! VIDEO

Predsednica Tajvana, države čiju nezavisnost Kina ne priznaje i smatra delom svoje teritorije, prvi put je javno potvrdila prisustvo američkih trupa u toj zemlji.

Tajvanski ministar odbrane Čiu Kuo-čeng je tako nedavno upozorio da su tenzije sa Kinom najgore u poslednjih četrdeset godina i da bi Kina mogla biti vojno sposobna da izvrši invaziju na Tajvan do 2025. godine.

"Spremni smo da se branimo, to je bez ikakvih pitanja. Ratovaćemo ako treba da se borimo, a ako treba da se branimo do poslednjeg dana, onda ćemo se braniti do poslednjeg dana", rekao je ministar spoljnih poslova Tajvana Džozef Vu u aprilu.

Kina sada redovno vrši provokativne prelete preko Tajvanskog moreuza u tajvansku samoproglašenu identifikacionu zonu protivvazdušne odbrane (ADIZ), koja je šira od samih granica tajvanskog vazdušnog prostora, ali služi kao pravovremeni odgovor na mogući napad. Tako je početkom ovog meseca, za četiri dana, u tajvanski ADIZ uletelo skoro 150 kineskih aviona, uključujući i takozvane strateške bombardere sposobne da nose nuklearno oružje.

A američki admiral Fil Dejvidson, sadašnji komandant Indo-pacifičke komande, upozorio je na saslušanju u Kongresu u martu da bi kineska invazija na Tajvan mogla da se dogodi "u narednih deset godina, zapravo u narednih šest godina". Američka vojska je potom u aprilu ponovo upozorila da će Kina verovatno ubrzati svoj plan da preuzme kontrolu nad Tajvanom.

"Upozoravamo ove elemente ’tajvanske nezavisnosti’ – oni koji se igraju vatrom spaliće sami sebe, a nezavisnost Tajvana znači rat", zapretio je još u januaru portparol kineskog ministarstva odbrane Vu Ćjan. Peking je, smatraju analitičari, sve zabrinutiji što vlasti u Tajpeju pripremaju zvaničnu deklaraciju o nezavisnosti, a ovim pretećim vojnim aktivnostima žele da odvrate Caija od takvog poteza. A Si Đinping je ranije ovog meseca rekao da "istorijski zadatak potpunog ujedinjenja domovine mora biti ispunjen i da će definitivno biti ispunjen".

Američki predsednik Džo Bajden dodatno je pojačao tenzije prošle nedelje kada je stavio do znanja da će SAD braniti Tajvan u slučaju kineske invazije i da "imaju obavezu da to učine”. Dodao je da ljudi ne treba da brinu o vojnoj snazi ​​Vašingtona jer "Kina, Rusija i ostatak sveta znaju da smo najmoćnija vojska u svetskoj istoriji", istakao je on na forumu koji je organizovao CNN.

Iako je po zakonu Vašington obavezan da Tajvanu obezbedi odbranu, on već dugo sledi politiku "strateške dvosmislenosti" o tome da li da vojno interveniše u slučaju kineskog napada. Portparol Bele kuće pokušao je da objasni, pomalo neubedljivo, da Bajden nije najavio zaokret u američkoj strategiji prema Kini i da "nema promene u našoj politici", ali je odbio da dalje komentariše da li je Bajden pogrešio.

Temu analizira vojni analitičar portala Obris – odbrana i bezbednost Igor Tabak.

"Spor Tajvana i Kine nije nov. Imao je periodične eskalacije u nekoliko navrata i sada gledamo još jedan. Ali treba imati u vidu da Kina ne gleda samo na Tajvan, jer Tajvan ima dosta saveznika, posebno u svom regionu. Svi oni kojima je kinesko ponašanje poslednjih godina smetalo imaju za to veliki interes, a Kina ima dosta situacija u kojima je zapravo bila oštra prema zemljama u širem regionu. "druge zemlje koje bi to učinile. verovatno priteći u pomoć, na ovaj ili onaj način. Jer mislim da nijedna veća i ozbiljnija država u širem regionu ne bi želela da dodatno jača Kinu, posebno ako se to postigne nasilnim sredstvima", rekao je Tabak.

"Mislim da je dugi niz godina ta posvećenost, pre svega Sjedinjenih Država, ali i drugih saveznika, pomoći Tajvanu u odbrani svedena na minimum i na neki način potisnuta u drugi plan cvetajućim odnosima sa Pekingom. Ali poslednjih godina te stvari su su se promenile."Sjedinjene Države su nedavno obnovile svoj odbrambeni savez, a sada su američke trupe na tlu Tajvana, i to menja stvari – na isti način na koji prethodno prisustvo NATO-a na ruskim granicama menja mogućnost ruske aktivnosti nakon toga, i avanturu u Ukrajini."

"Ovakvo raspoređivanje vojnih snaga na liniju fronta krize, između ostalog, ima za posledicu da se te snage postavljaju na način da sa njima stupaju u kontakt u prvim trenucima sukoba. Takva situacija tada ddodatno komplikuje celu krizu i pravi jednu vrstu brane. Taj efekat 'tripvire', kako ga zovu Amerikanci, prilično je stvarna. I nije isto ako Kina započne vojnu konfrontaciju samo sa Tajvanom ili ako je smrt američkih vojnika zapravo baci u sukob mnogo širih razmera", zaključuje Tabak.

Bez obzira koliko je verovatna kineska invazija na Tajvan, pitanje koje se mnogi pitaju je – ko bi pobedio?

Jasno je da je kineska vojska višestruko veća i jača od tajvanske. Kina, koja ima 60 puta više stanovnika od Tajvana i troši oko 25 puta više na vojsku od Tajvana, prema Stokholmskom međunarodnom institutu za istraživanje mira, ima jasnu konvencionalnu prednost u svemu, od projektila i borbenih aviona (1.200 prema 288), helikoptera (902 prema 208), tenkovi (3205 prema 1160) do ratnih brodova (777 do 117, 24 razarača do 4 i 2 nosača aviona prema 0) i aktivnih vojnika (2 miliona i 185 hiljada prema 165 hiljada), da ne spominjemo nuklearni arsenal .

Direktna američka intervencija na strani Tajvana, naravno, potpuno menja tu vojno-stratešku računicu, budući da su SAD i dalje svetska vojna sila broj jedan. Ali ni to ne znači da bi kineski poraz bio siguran.

U stvari, u sopstvenim ratnim igrama, odnosno simulacijama kineskog napada na Tajvan i američke odbrane tog ostrva, SAD su počele redovno da gube, što se nikada ranije nije dešavalo. Neki američki analitičari veruju da će ova novostečena superiornost kod kuće podstaći Kinu da pokrene invaziju samo zato što veruje da će pobediti.

Ian Iston, viši direktor Instituta Project 2049 i autor knjige Kineska pretnja invazije: Odbrana Tajvana i strategije SAD u Aziji, godinama je razrađivao scenarije potencijalne kineske invazije na Tajvan. Takvi scenariji uglavnom predviđaju kineski pokušaj brze kineske dominacije nad Tajvanom i preuzimanje kontrole nad ostrvom pre nego što SAD stignu da pomognu sa najvećim delom svojih snaga.

Prema Blumberg analizi iz prošle godine, optimistična verzija događaja u Pekingu ide otprilike ovako: pre invazije, jedinice za sajber i elektronski rat ciljale bi na tajvanski finansijski sistem i kritičnu infrastrukturu, kao i na američke satelite kako bi minimizirali njihovo otkrivanje i upozorenje. predstojećih balističkih projektila. Kineski brodovi bi takođe mogli da ometaju brodove oko Tajvana, ograničavajući zalihe vitalnog goriva i hrane.

Zatim bi koristili vazdušne udare da brzo i efikasno eliminišu većinu tajvanskog političkog i vojnog rukovodstva, dok bi u isto vreme onesposobili lokalnu protivvazdušnu odbranu. Kineska narodnooslobodilačka armija (PLA) simbolično je opisala neke od svojih vojnih vežbi kao vežbe "dekapitacije", a satelitski snimci pokazuju da njeni poligoni za obuku uključuju replike ciljeva kao što je zgrada predsedničke kancelarije Tajvana.

Tek tada bi usledila prava invazija, sa ratnim brodovima i podmornicama koje bi prelazile Tajvanski moreuz širok oko 130 kilometara. Prvo bi osvojili najbliža ostrva kao što su Kinmen i Pratas, pre nego što bi se borili za strateški arhipelag Penghu, koji se nalazi na samo 50 kilometara od Tajvana i gde se nalaze baze sva tri roda tajvanskih oružanih snaga. Pobeda PLA ovde bi joj pružila izuzetno vrednu polaznu tačku za širi napad. Hiljade padobranaca bi se iskrcalo na obalu i pokušalo da zauzme strateške zgrade i uspostave mostobrane na kojima bi se ostatak snaga mogao iskrcati i zauzeti ostrvo.

U stvarnosti, invazija bi bila mnogo rizičnija. Tajvan se decenijama sprema da napadne svoje (bivše) sunarodnike i, kako je nagovestila njegova vlada, spreman je da se bori do kraja. Tajvanu daje strateška prednost geografija. Njegovo glavno ostrvo ima prirodnu odbranu, ne samo zato što je okruženo uzburkanim morem sa nepredvidivim vremenom, već i njegova nemirna obala nudi samo nekoliko mesta sa širokom plažom pogodnom za iskrcavanje velikih brodova koji mogu dovesti dovoljno trupa za uspešnu invaziju.

Osim toga, dve trećine ostrva je pokriveno planinskim vencima, a teren je prožet tunelima koji su dizajnirani da sklone vojne i političke vođe i nastave gerilski rat u slučaju uspešnog kineskog iskrcavanja i okupacije zapadne obale, gde većina Tajvanski uživo.

Tajvan je 2018. godine predstavio plan za jačanje asimetričnih sposobnosti kao što su mobilni raketni sistemi koji bi mogli da izbegnu otkrivanje, što čini malo verovatnim da bi Peking mogao brzo da uništi sve svoje odbrambeno oružje. Sa hiljadama raketa zemlja-vazduh i protivavionskih topova, Tajvan bi mogao da nanese velike gubitke kineskim invazionim snagama čak i pre nego što one stignu do glavnog ostrva.

Tajvanska vojska je takođe ojačala svoju odbranu oko ključnih tačaka sletanja i redovno sprovodi vežbe za odbijanje kineskih snaga koje pristižu morem i vazduhom. Osim toga, kineske snage koje se iskrcavaju na obalu neće se suočiti samo sa 175.000 aktivnih vojnika.idite i sa više od milion rezervista spremnih za mobilizaciju.

Naravno, kineski režim bi mogao da pokrene kampanju neselektivnog bombardovanja ostrva koje bi verovatno ubilo stotine hiljada civila, ali bi to zadalo ogroman udarac sopstvenoj reputaciji, daleko veći nego posle masakra na Tjenanmenu 1989. ili kampanje nasilno zatvaranje i programi prevaspitanja muslimana.Ujguri u logorima u provinciji Ksinjiang, koje su mnogi nazvali "kulturnim genocidom".

"PLO bi očigledno imao pune ruke posla samo da bi se obračunao sa tajvanskim braniocima. Shodno tome, SAD bi samo trebalo da preokrenu vojni balans kako bi zaustavile kinesku invaziju", napisao je Majkl Bekli, koji je savetovao Pentagon i američku obaveštajnu zajednicu.

Intervencija SAD je svakako ključni faktor u scenarijima invazije. Američka pomorska moć dugo je odvraćala Kinu od bilo kakvog napada, iako su SAD raskinule sporazum o međusobnoj odbrani sa Tajvanom 1979. godine kao uslov za uspostavljanje diplomatskih veza sa Pekingom. Tajvanski zakon o odnosima ovlašćuje američko oružje da "održava dovoljnu sposobnost samoodbrane".

Ko bi onda izvukao deblji kraj u slučaju ovako otvorenog sukoba Amerike i Kine?

"Ko bi pobedio u direktnom ratu između dve nuklearne sile, članica Saveta bezbednosti UN, najveće svetske vojne i ekonomske sile s jedne strane i najmnogoljudnije zemlje sveta s druge strane, sa drugom po veličini svetskom ekonomijom?" naš sagovornik: "Ne znam ko bi pobedio. Osim toga, obe zemlje su svemirske snage koje imaju resurse da uništavaju obaveštajne podatke i komunikacije iz orbite, a Kina ima najveću flotu na svetu, bar po broju plovila, iako kvalitet nije ono što je američka mornarica."

"U tom slučaju, Amerika bi trebalo da projektuje svoju silu u prostore koji su praktično gusti unutar kineskih sredstava za blokiranje i zatvaranje prostora – ono što se (u vojnom žargonu) zove 'odricanje područja'", dodao je Tabak o produktivnoj ulozi Kine u današnjoj globalnoj ekonomiji, svi su osetili efekte ovakvog ruleta. Takođe treba uzeti u obzir da je Tajvan jedan od dva glavna svetska proizvođača potrošačkih mikroprocesora. Postoji gomila posledica koje bi svi osetili na veoma neposrednom nivou. do takvog scenarija neće doći".

Vazduhoplovstvo PLA objavilo je snimak prošle godine na kojem se vidi kako njihovi bombarderi H-6 izvode simulirani napad na pistu koja je ličila na onu u vazduhoplovnoj bazi Anderson na Guamu. Upravo bi američka baza na Guamu bila ključna za uspešnu podršku SAD Tajvanu. Global Times je zatim izvestio da bi kineske balističke rakete srednjeg dometa, kao što je DF-26, mogle da unište američke baze dok je njihova protivvazdušna odbrana obarala nadolazeće rakete.

To je najveći razlog za zabrinutost američkih vojnih stratega. Studija Univerziteta u Sidneju upozorila je 2019. da Amerika "više ne uživa vojni primat" nad Kinom i da bi američke baze, aerodromi i luke u regionu "mogli postati beskorisni preciznim udarima u vreme izbijanja sukoba".

"Strategija Pekinga nije zasnovana samo na podrivanja otpora Tajvana, već i na kockanju sa načinom na koji će se Sjedinjene Države približiti Tajvanskom moreuzu. Najjači pokretač povećane kineske asertivnosti je uverenje da zapadni sistem, posebno Sjedinjene Države, propada", upozorio je Danijel Rasel.viši zvaničnik Stejt departmenta pod predsednikom Barakom Obamom. To uverenje, zajedno sa činjenicom da SAD žele da zaustave rast Kine dok još uvek ima primat, moglo bi zaista dovesti do rata koji bi imao katastrofalne posledice, bez obzira na pobednika.

Kurir.rs/Index.hr