ANALIZA: DA LI JE MOGUĆ SUKOB RUSIJE I NATO PAKTA Da li je Lukašenko geopolitički dobitak Vladimira Putina u igri sa Zapadom?!

Situacija na belorusko-poljskoj granici je nikad napetija. Čini se da je dovoljna samo jedna varnica da dođe do očekivanog sukoba na realciji NATO- Rusija. Šta se trenutno dešava, kakva je uloga Rusije i kakvi su sve scenariji mogući u svojoj analizi za Kurir, objasnio je Darko Obradović, programski direktor Centra za strateške analize

Belorusija i vojna vežba "Zapad 2021"

Danas u Belorusiji svedočimo još jednoj kockici u ruskom mozaiku koji se naziva Doktrina Primakov ili Primakov Doktrina. Ove godine je došlo do najveće vojne vežbe u zadnjih 40 godina na istočnom krilu NATO-a. Ruska vojna vežba Zapad 2021. odvijala se na beloruskim poligonima sa ciljem afirmacije sposobnosti, spremnosti i mobilnosti. Ukoliko vidimo razvoj događaja na granicama EU i Belorusije jasno je da se kroz Zapad 21 tesitrala pre svega brzina razmeštanja i pokretanja trupa. Zatim su usledila tri ugovora o vojnoj saradnji. Ovi ugovori su ništa drugo do ozvaničavanje ruskog rastućeg vojnog prisustva van granica Ruske Federacije. 20. oktobra su uklonjene prepreke za razmeštanje trupa, a sprovedeno je i zajedničko padobransko desantiranje.

Ugovori o prisustvu dve ruske radarske vojne baze produženi su do 2046.godine. Dokumenti omogućavaju zajedničko grupisanje dve armije i zapravo Belorusiju tretiraju kao vojnu oblast-region, na to ako dodamo i zaštitu neba već se nazire uspostavljanje neke vrste vojne unije dve zemlje.

Zajednička vojna doktrina uz fiskalno i monetrano jedinstvo u potpunosti vodi ka državnoj Uniji. U faktičkom smislu danas na Belorusiju se može gledati kao na region unutar RF. I ako je Lukašenko dugo odbijao ovakva rešenja, kombinacija ruskog pritiska, strah od Zapada koji politički podržava opoziciju, nagomilano narodno nezadovoljstvo i potreba za finansijskim održanjem učinili su svoje. Narodni referendum o promeni ustava planiran je za februar 2022. Na primeru Belorusije vidimo da će Rusija koristi svaku priliku i nestabilnost za razmeštanje trupa i povratak na stanje pre 1989. godine. Lukašenko koji je dugo bio u defanzivi rešavajući unutrašnja pitanja represijom prema novinarima i političkim protivnicima nakon garancija iz Moskve postao je poluga za novo odmeravanje snaga sa Zapadom. Prvi takav test bila je otmica Rayan Air-vog aviona koji je bio na preletu u beloruskom vazdušnom prostoru. Otmicu aviona sa državljanima EU, radi hapšenja opozicionog novinara mnogi su nazvali državnim piratstvom. U bezbednosnom smislu ovakva provokacija je mogla izazvati sukobe širih razmera, ali nije. Šta bi se desilo da je Poljska oborila beloruske lovce, ili da su poljski avioni poleteli ka njima. Da li bi Belorusija ili Rusija uzvratila. Kakav bi scenario bio da je pilot odbio da se povinuje i nastavio da leti, da li bi ga beloruski lovci oborili? Ovako opasna i ničim opravdana provokacija je upravo bila test za NATO i EU.

Ovakva teorija igara u praksi je mogla da ima visoku cenu, sa ishodom gore navedenom rizikovala direktnu konfrontaciju ili bi opet došlo do razmeštanja plaćeničkih formacija.

Migrantska kriza i novac

Ono što je definitivno, ova migrantska kriza nije nastala sama i nije nastala bez para. Znamo da je neko morao da plati te letove, omogući diplomatsko obaveštajnu podršku za krijumčarenje hiljada ljudi u Belorusiju. Nevezano od toga da li Moskva direktno učestvuje u ovom ratu gde su ljudi „topovsko“ meso, jedno je sigurno učestvuje u zvaničnom i nezvaničnom širenju dezinformacija da NATO sprema napad na Belorusiju i da je NATO odgovoran za migrante koji se dovoze „veštačkim“ rutama. Sama vankontekstualizacija problema migrantske krize još jedan je parametar koji upućuje da su na delu hibridna dejstva. Zašto ovakva zbivanja nazivamo hibridnim dejstvom. Zato što se postižu vojni ciljevi nevojnim sredstvima, obilato prisustvo lažnih vesti, eksploatacija narušeniih odnosa unutar EU. Dakle, na delu imamo relativno male resurse-cena letova, mala ulaganja-životi migranata i štetu neprijatelju tj. Poljskoj i Litvaniji kao članicama NATO i EU kako bi se ostvarili politički ciljevi. Ovo dejstvo je hibridno iz razloga što ne pravi jednobraznu štetu, već pravi štetu na ekonomskom, bezbednosnom i političkom nivou. Da li ovakvo delovanje ima reketašku logiku, na prvu loptu deluje tako, ali ne treba da se zavaravamo da će EU popustiti sankcije u ovim okolnostima. Naprotiv EU je najavila da će zabraniti prelete svim avio kompanijama koje učestvuju u dovozu migranata, a to nije samo Belavija već i Aeroflot.

Upotreba migranata kao oružja stvara atmosferu u kojoj može doći i do oružanog konflikta, za sada su migranti dobro snabdeveni ašovima, sekačima žica i drugim „hladnim“ predmetima. Do sada je došlo do razmene vatre između Poljaka i Belorusa, ali nije potvrđeno da li se radi o pucnjima u vazduh, manevarskoj municiji ili uputrebi bojeve municije prema ljudskim metama.

Da stvari imaju rizik oružanog konflikta pokazuje i bezbednosna procena, kao i obaveštajno-bezbednosna situacija prema kojoj je usledilo razmeštanje britanskih inžinjerskih trupa. Razmatra se podizanje jakih fortifikacija u vidu zida opasanog žilet žicom, scenario da se poseju minska polja deluje kao neverovatan ,ali scenario po kome bi se aktivirao član 5. NATO sporazuma je izvestan, što upućuje na odbranu države članice, da li će odbrana biti samo logistička, a ne oružana zavisiće od razvoja situacije. Procenjuje se da će za utvrđivanje Poljsko-Beloruske granice trebati minimum pola milijarde eura, na to treba dodati izdatke za osoblje, a već sada je poljska vanredno poslala oko 10.000 vojnika i policajaca. Vrlo verovatno svedočimo izgradnji nove političke i stvarne gvozdene zavese na liniji Letonija, Litvanija i Poljska. Iz novonastale krize ne bih isključio ni Ukrajinu koja je takođe već razmestila svoje trupe. Dodatna militarizacija i rusko prisustvo u Belorusiji zapravo opkoljava Ukrajinu. Taktika odvraćanja pažnje čini se verovatnije iz razloga što prisustvujemo tkz. sukobu u sivoj zoni.

Scenario oružanog sukoba je malo verovatan u direktnoj konfrontaciji. U konvencionalnom smislu oružani sukob ne ispunjava minimum vojnog standarda da je za napad potreban odnos snaga 1 na prema 3. Poljska je u svakom smilu ljudskom, materijalnom, tehničkom sa visokim bezbednosnim standardom koji je stekla kroz članstvo u NATO daleko ispred Belorusije. Poljska vojska se rangira kao 23. u svetu, dok je Belorusija 50. I ako strateški Poljska sa Baltičkim republikama deluje kao usamljena, nivo interoperabilnosti i mobilnosti NATO trupa je dovoljan odvraćajući faktor i za Lukašenka i Putina.

Sukob ograničenog intenziteta realan

Sukob ograničenog intenziteta je realan i pre će se odviti na Ukrajinskoj nego na Poljskoj granici. Sukob u vidu nereda sa migrantima je već prisutan, i zapravo svedočimo najgoroj zloupotrebi ljudskih života. Gde se cinično saopštava zašto je problem da migranti ulaze sa istoka ukoliko već ulaze sa juga. Dugoročno gledano, kada se zid bude podigao, Lukašenku ostaje da uživa u par meseci nekakvog „trijumfa“, sa dugoročnim posledicama u vidu finansijske i međunarodne izolacije. U skladu sa Doktrinom Primakova Rusija je uspešno ostvarila vojno prisustvo na još jednoj teritoriji i formalno-pravno priključila Belorusiju kao svoju militarizovano bafer zonu u odnosu na NATO, što verujem da je bio cilj od početka. A izazovi stvoreni ovim hibridnim dejstvom dodatno komplikuju i ovako problematične odnose unutar EU. Sa tim u vezi jasan je stav Poljske kao i Baltičkih država da se čvrsto oslanjaju na savezništvo sa SAD i to kroz odbrambeno-ekonomske aranžmane.

Na ovom primeru vidimo da su sukobi niskog intenziteta koje nazivamo hibridna dejstva realna oružja u rukama protivnika. Hibridnim dejstvom često se mogu postići daleko snažniji efekti nego oružanom silom. A, ovako imamo dugoročnu krizu u progresiji koja se naslanja na već narušene odnose na liniji Brisel-Varšava. U kombinaciji sa pretnjama koje se odnose na protok gasa, vidimo da je potrebno strateški promišljati odgovore na multidimenzionalne hibridne pretnje, danas su to migranti, sutra mogu biti sindikati, prekosutra neke političke opcije.

Kurir.rs/Darko Obradović