HOĆE LI SE I KOLIKO PUTIN KOCKATI? Ovo su tri moguća scenarija napada Rusije na Ukrajinu, treći je i najdramatičniji VIDEO

Pre samo tri meseca činilo se da je svet bio na strani Rusije i njenog predsednika Vladimira Putina.

Da li su i sami u to verovali, drugo je pitanje. Dogovorili su se da sarađuju u borbi protiv sajber kriminala i terorizma i formirali su radne grupe za kontrolu strateškog oružja. Bajden je posle sastanka rekao da je obavestio Putina da „nećemo tolerisati pokušaje narušavanja našeg demokratskog suvereniteta i destabilizacije naših demokratskih izbora i da ćemo uzvratiti”.

Međutim, zaključak analize Si-En-Ena nakon toga bio je da je Putin „od Bajdena dobio ono što je želeo” – stabilizaciju odnosa sa Vašingtonom, koji su pre samita pali, po njegovim rečima, na „najnižu tačku”. Zaista, u to vreme ni SAD ni Rusija nisu imale ambasadore u Moskvi ili Vašingtonu. Analitičarima nije promakla ni činjenica da je Putin pobedio na samitu posle iznenadnog i dramatičnog gomilanja ruskih snaga duž ukrajinske granice, što je već tada izazvalo bojazan od moguće invazije na Ukrajinu.

Ovo blago otopljenje bilateralnih odnosa još je bilo daleko od još jednog potpunog američko-ruskog resetovanja, pošto su sećanja na Putinovu aneksiju Krima 2014. i mešanje u američke izbore 2016. bila previše sveža, pisali su američki novinari Majkl Vajs i Oven Metjuz za Nju lajnz. Ali „ukupno gledano, odnos je prošao bolje nego što se očekivalo“, rekao im je jedan visoki britanski zvaničnik: „Pogotovo zato što je Bajden bio tako neprijateljski raspoložen tokom kampanje. Bili smo optimisti."

Onda je u oktobru nešto pošlo po zlu. Satelitski snimci su ponovo pokazali masovni masakr ruskih kopnenih trupa, oklopnih jedinica, tenkova i samohodne artiljerije u blizini grada Jelnja, u blizini granica Rusije sa Belorusijom i Ukrajinom. Štaviše, prema zapadnim bezbednosnim izvorima, njihovi obaveštajni podaci sugerišu da je ruskim vojnim komandantima naređeno da pripreme detaljne taktičke planove za invaziju na Ukrajinu.

Planiranje invazije, naravno, ne znači nužno nameru. Ali Bela kuća je odmah poslala svoje najviše zvaničnike da Putinu izdaju strogo upozorenje.

„Naša zabrinutost je da bi Rusija mogla da napravi ozbiljnu grešku pokušavajući da ponovi ono što je uradila 2014. kada je okupila snage duž granice, prešla na suverenu ukrajinsku teritoriju i učinila to lažno tvrdeći da je isprovocirana. Nemamo jasan uvid u to šta je Moskva izazvala. namere, ali znamo njenu taktiku“, rekao je američki državni sekretar Entoni Blinken novinarima prošlog meseca.

A nakon što su ukrajinski obaveštajci procurili u medije informacije o ruskim planovima za invaziju, to su učinile i američke obaveštajne službe, od kojih je Vašington post dobio dokument sa mapom, satelitskim snimcima i procenama da planovi „podrazumevaju opsežno kretanje 100 bataljona bataljona“. taktičke grupe sa oko 175.000 ljudi, zajedno sa oklopom, artiljerijom i opremom.

„Planovi Rusije predviđaju vojnu ofanzivu na Ukrajinu već 2022. godine sa dvostruko većom snagom od one koju smo videli prošlog proleća tokom vanrednih (vojnih) vežbi Rusije u blizini ukrajinskih granica“, rekao je anonimni zvaničnik Bajdenove administracije za Vašington post.

I dok američke procene trenutno dovode oko 70.000 ruskih vojnika blizu granice sa Ukrajinom, Ukrajina procenjuje da je taj broj veći od 90.000.

Štaviše, jedan visoki evropski obaveštajni zvaničnik rekao je za Nev Lines: „Vojne jedinice raspoređene na različitim lokacijama u blizini Ukrajine nisu u skladu sa šablonom. Za sada, Rusima nedostaje vatrena moć i ljudstvo za pokretanje velikih operacija. Za nekoliko nedelja mogla bi biti drugačija situacija, ali će verovatno biti potpuno spremni (za napad) za dva meseca.

Malo je verovatno da ćemo ikada saznati šta je tačno motivisalo Putina na iznenadnu eskalaciju posle svojevrsnog detanta sa Zapadom, ali je hitnije i važnije pitanje da li zaista namerava da napadne Ukrajinu ili je sadašnja zvečarka samo blef za uplašiti ukrajinske vlasti i testirati odlučnost.Zapad da bi ga naterao da preda Ukrajinu ruskoj zoni uticaja, odnosno da mu ne bi palo na pamet da je primi u NATO. Naime, Putin je jasno stavio do znanja Bajdenu da je reč o „crvenoj liniji” nad kojom on ne razmišlja da pređe.

Kao bivši oficir KGB-a, Putin instinktivno razume stratešku vrednost zataškavanja i dezinformacija – ili „deza“, u žargonu KGB-a. Deza koju proizvodi Kremlj je okosnica njegove moći u zemlji i inostranstvu. Jedan od najpoznatijih primera ovog slučaja je Putinovo poricanje bilo kakve ruske trupe na Krimu u aprilu 2014, da bi godinu dana kasnije u ruskom dokumentarcu priznao da su oni bili takozvani „mali zeleni ljudi“, kako su ih podrugljivo zvali. jer su bili u uniformama bez ikakvih obeležja, zaista su bili ruski vojnici koji su okupirali Krim nakon što je Viktor Janukovič, tadašnji ukrajinski predsednik i Putinov saveznik, zbačen sa vlasti u talasu protesta.

Prema scenariju koji je Pentagon preneo saveznicima u NATO-u, 100 ruskih kombinovano-mehanizovanih jedinica poznatih kao bataljonske taktičke grupe ušlo bi u Ukrajinu na nekoliko pravaca – iz Belorusije, jugozapadne Rusije i Krima. Napad na više frontova bio bi podržan vazdušnim udarima velikog dometa na ukrajinske aerodrome. Mete bi uključivale ukrajinsku prestonicu Kijev i grad Harkov, koji se nalaze nedaleko od beloruske i ruske granice.

Visoki zvaničnik ukrajinske vojne obaveštajne agencije objasnio je za Nju Lajns njihovu procenu ruske pretnje u tri scenarija, razvrstane po verovatnoći.

Prva i najverovatnija je „puzajuća okupacija“ koja bi se odigrala u okupiranom regionu Donbasa na istoku Ukrajine, izazvala bi vojni odgovor ukrajinskih vlasti.

Rusi su do sada podelili pasoše za oko 650.000 ukrajinskih državljana koji žive u Donjeckoj i Luganskoj oblasti, pa bi Moskva svaku akciju Kijeva u ovim oblastima smatrala napadom na svoje „građane“ i stoga bi opravdala vojnu akciju za okupaciju Krima“, objasnio je ukrajinski zvaničnik.

Prema ovom scenariju, ruske snage bi ušle u Ukrajinu duž jugoistočne obale i ostale u Donbasu, a Kremlj bi tada čekao da proceni međunarodni odgovor pre nego što bi doneo odluku o svojim sledećim potezima.

Drugi, nešto manje verovatan scenario bi bila višestruka, ali ograničena ofanziva pokrenuta iz zapadne Rusije i okupiranih regiona Donbasa i Krima i Belorusije, koje su izvele zajedničku vojnu vežbu Zapada i Rusije u septembru. To ne bi bila invazija na celu zemlju, već bi imala za cilj da zauzme Severnokrimski kanal i kritičnu infrastrukturu duž jugoistočne obale, uključujući strateški važne Mariupolj, Herson i Zaporožje. To bi povezalo Rusiju sa okupiranim Donbasom.

Usledila bi pomorska blokada Ukrajine u Azovskom moru, koje je istočni ulaz u Crno more. Sumnju da će Belorusija učestvovati u ofanzivi pojačao je i sam Lukašenko u nedavnoj retorici o priznavanju Krima kao suverene ruske teritorije i pridruživanju Rusiji nakon izbijanja bilo kakvog otvorenog sukoba sa Ukrajinom. Krajnji cilj ovog scenarija bio bi da se primora Kijev da prihvati političko rešenje rata pod uslovima povoljnim za Moskvu.

Treći i najmanje verovatan scenario, prema ukrajinskoj vojnoj obaveštajnoj službi, bila bi puna invazija „čiji cilj ne bi bio ništa drugo do potpuni kolaps ukrajinske državnosti“.

Putinu bi taj cilj bio najteže ostvariv, ali bi u stvarnosti svaki od scenarija predstavljao ozbiljan izazov za Moskvu.

Ruska vojska je brojčano nadmoćnija od ukrajinske, ali ne toliko da bi pobeda bila zagarantovana. Posle skoro osam godina rata, Ukrajina ima stalnu armiju od oko 250.000 vojnika, od kojih su većina kopnene snage sa nedavnim borbenim iskustvom u Donbasu. Zahvaljujući američkoj vojnoj pomoći, Ukrajina je naoružana protivtenkovskim projektilima Javelin i protivvazdušnim raketama Stinger.

Osim toga, Putin bi mogao da bude razočaran ako bi se iznutra oslonio na ukrajinske Ruse kao petu kolonu. Ruski separatisti koje podržava Kremlj uspeli su da zauzmu i zadrže manje od polovine teritorije navodnih „ruskih“ pokrajina Donjecka i Luganska, gde su potom proglasili dve nepriznate istoimene „narodne republike“. Ostatak Donbasa, iako sa većinskim ruskim stanovništvom, ostao je pod kontrolom Kijeva. Tako bi se ruski vojnici borili u stranoj zemlji protiv naroda sa kojim mnogi u Rusiji imaju kulturne i porodične veze. Ukrajinski vojnici bi, pak, branili svoju otadžbinu, a u borbe bi se sigurno uključile razne paravojne i dobrovoljačke grupe, kao i 2014. godine.

Cena za Putina u vojnim žrtvama bila bi ogromna, ali ne bi bila jedina. Bajden je na jučerašnjem virtuelnom sastanku otvoreno zapretio Putinu oštrim ekonomskim sankcijama u slučaju napada. Te sankcije bi, prema jednom američkom izvoru, mogle da budu usmerene na najveće ruske banke i na sposobnost Moskve da pretvara rublje u dolare i druge valute.

I iako to posle sastanka nije pomenuto, EU i SAD bi mogle da se dogovore da blokiraju ne samo Severni tok 2, koji Putin toliko želi, već i sve ruskei izvoz gasa, nafte, čelika, aluminijuma i nikla.

„Ne vidimo nikakav verovatan način na koji bi Putin zaista mogao da dobije rat ako ga započne. Nije baš jasno koji bi uopšte bili njegovi ratni ciljevi“, rekao je britanski zvaničnik za Nju lajns

Ranije pomenuti evropski obaveštajni zvaničnik je takođe otkrio da su „upozorenja SAD iz oktobra bila poziv na buđenje u evropskim prestonicama u vezi sa ruskom pretnjom.

"Nekima je trebalo duže da se probude, ali situacija je poslednjih nedelja ozbiljnije shvaćena. Sada je glavni cilj Evropske unije i NATO-a da unapred pokažu Putinu (ko bi platio) za njegove postupke pre nego što bude imao priliku da izvrši ih“, dodao je ovaj zvaničnik.

Ali da li je Putin svestan ovih posledica? Sve zavisi od toga šta mu savetuju najbliži saradnici. Ključni među njima je ministar odbrane Sergej Šojgu, koji je nadgledao impozantnu obnovu ruske vojne snage i kapaciteta i njenu „obuku“ u intervencijama u Ukrajini i Siriji. Šojgu je politički igrač i neprikosnoveni ruski nacionalista, ali se takođe smatra tvrdoglavim realistom koji će verovatno upozoriti šefa na visoku cenu bilo koje vrste invazije.

S druge strane, Putinov potez zavisiće i od toga koliko on veruje sopstvenoj propagandi o agresivnim namerama NATO-a. Ruski novinar Andrej Kolesnikov utvrdio je da je Kremlj zaista bio uveren da je ukrajinska revolucija 2014. bila fašistički puč koji je orkestrirao Zapad i da NATO planira da preuzme stratešku crnomorsku pomorsku bazu Sevastopolj na Krimu. Moguće je da je upravo ta paranoja bila glavni motiv za okupaciju Krima.

U svakom slučaju, otpočinjanje velikog rata u Evropi usred zime, protiv suseda koji je u proteklih sedam godina značajno ojačao i vojne snage i diplomatski kapital, deluje kao sulud potez, čak i za drugu najjaču vojnu silu. . Hoće li se kockar Putin ipak odlučiti na to?

Kurir.rs/Net.hr