POSETA HRAMU ANGKOR VAT: Buda u očima koka-kola generacije

Ne zna se koliko još tajnih hramova kriju džungle južne Azije. Čak ni Unesko nije mogao da razdvoji prirodu od kulturne baštine i ceo Angkor je zaštitio kao specifičan fenomen udruženog delovanja ruku čoveka i prirode

Život u ratu

Starac nam je za doručak pripremio mešavinu slatkog pirinča s piletinom. Kako se danas bogato jede! Priča se dedi sa strancima, zanima ga kakav je to svet napolju, kakva čuda krije planeta. Za Srbiju nije nikad čuo, kao ni većina ljudi ovde.

Veći deo života je proveo u ratu. Kambodža je dugo bila u izolaciji, u teškom nizu ratova. Kada je ovom starcu bilo svega osam godina, na poklon je dobio prvu pušku, sa šezdeset je prvi put video strance, radnike UN. Priča sa smehom kako nije mogao čudom da se načudi da tako drugačiji ljudi postoje... Indusi, crnci, belci.

Mislio je da ceo svet ratuje, da gine, da strada i da svugde deca umesto rođendanske torte za osmi rođendan dobijaju „kalašnjikov“. Sađenje mina činilo mu se kao najunosnija poljoprivredna delatnost. Sve to je prošlo.

U njegovo vreme najveća sreća u životu bila je - ostati živ. S njegovim unucima je već druga priča. Oni svi odreda znaju engleski i rade kao turistički vodiči u obližnjoj majci svih hramova, jednom od najveličanstvenijih čuda koje je ikada sagradila ljudska ruka - Angkor Vatu.

Kao zahvalnost domaćinu, ponudio sam da im ostavim nešto novca, barem koliko bih inače platio za hostel i hranu. Odbili su. Veći deo života starac je gladovao.

„Vidiš, sine, taj pirinač... ja sam bezbroj porcija jeo u sopstvenoj pišaćki, jer nije bilo tople vode da ga smekšamo za jelo... A dolar... jedan dolar bio je veći od svih mojih maštanja. Zadrži to i kad se vratiš odakle god da si, pričaj o onome što si video ovde.“

Isklesani kao molitve

Sutradan me je njegov mladi unuk poveo da mi pokaže jedan od najlepših hramova na planeti. Brzo i bistro me je uveo u neobičan svet davnih vremena.

Tu su drvo i kamen srasli u zagrljaje, tu reči davnih careva odzvanjaju crtama Budinih lica, pitomih i isklesanih kao molitve.

Angkor Vat je mnogo više od centralnog hrama. Kako mu samo ime kaže, radi se o gradu-hramu, ogromnom kompleksu beskrajnog niza najlepših građevina na svetu, sa veličanstevnom građevinom u središtu. Angkor je pre više od 1.200 godina bio prestonica Kambodže, najveći grad na svetu celog preindustrijskog perioda istorije, dok je centralni hram vekovima bio najveći verski objekat na svetu. To je čitava jedna epoha opsesije graditeljstvom i lepotom koja traje vekovima. Hiljade ukrasa duž stotina kilometara zapuštenih zidina odavno su odneli krijumčari antikviteta. Pa ipak, stotine genijalno nežnih obrisa skulptura i dalje se smeši posetiocima.

Veličanstveno zdanje

Mnoga ženska lica zatrpana pod ruševinama prosijavaju džunglom, ostaci kraljevskih palata i šarmantni prinčevi na leđima slonova. Tu su i bitke, i generali, i zmajevi, i mravi... sve isklesano rukom magičnih neimara, zauvek nepoznatih Mikelanđela. Tela dvorskih dama i zgodnih igračica egzotičnih plesova izvajana su bez premca. Dodiruju mi se njihovi kukovi, hladnoća neobičnog kamena greje kao što su grejala njihova tela. Na glavama ponekad nose velike činije pune voća. U daljini mozaika i kamenoreza provejavaju topoti slonova i zvukovi starih krčaga punih pirinčanog vina.

Džungla upija mirise i zvuke. Neke nepremostive niti spajaju današnjicu sa očima kraljeva i prinčeva izvajanih na ulazu u hramove. Dah davnašnjeg života dopire do nas. Spokoj vekova u beskrajnosti univerzuma rasplamsava nejaka čula i na dušama posetilaca svira kao na violini.

Majka svih hramova, kako se i danas ovaj kompleks naziva, napravljena je pitomo i ogromno, dovoljna i prostranstvom i duhovnošću da primi sve molitve planete.

Angkor... ta reč odzvanjaće još dugo mojim čulima. Nežni su oblici moćnih i veličanstvenih zdanja. Delovi hrama nižu se jedni za drugim više od stotinu metara u visinu. Oko najbitnijih zdanja protežu se nepregledni bazeni vode, imitacija praokeana koji i dalje okružuje svetu planinu Meru iz njihovih legendi. Veruje se da se ta planina proteže iz bezdna u nebo sa 1.082 kilometara visine!

Centralni hram Angkora je građen tako da predstavlja njen zamišljen izgled, pa pošto se veruje da je ona opasana vencima manjih planina, to simbolizuju ukrašeni nizovi dva reda zidina koje kao nepremostivi bedemi kruže oko građevine u dužini od čak 3,6 kilometara!

Oko planine Meru kreću se i zemlja i sunce. Mladi vodič mi je rekao da ga je deda naučio da se ta planina nalazi u središtu zemlje, ali je mogu videti i osetiti samo izabrani. Ako bi je slučajno tražio, ne možeš je naći.

Veliki deo hramova je u ruševinama. Stotinama godina Angkor je ležao zaboravljen, u zagrljaju sa džunglom. Nije znao za nesreće ni zadovoljstva ljudskog sveta. Drveće je izraslo iz kamena, veličanstveno u svojoj divljini i dimenzijama. Na pojedinim mestima su se celi zidovi, kupole i građevine našli u zagrljaju korenja i krošnji drveća.

Restauratori ne mogu čak ni da utvrde da li je silno drveće uzrok raspada hrama. Možda je baš obrnuto, možda priroda tako čuva zidine obuhvaćene zelenilom i mrežama korenja kao zaštitnim pokrivačem, da ne padnu pod teretom vremena.

Ne zna se koliko još tajnih hramova kriju džungle južne Azije. Čak ni Unesko nije mogao da razdvoji prirodu od kulturne baštine i ceo Angkor je zaštitio kao specifičan fenomen udruženog delovanja ruku čoveka i prirode.

Granični markeri

Hramovi iz perioda Angkora prostiru se stotinama kilometara, označavajući granice Kambodže kao najlepši granični markeri. Procenjuje se da se u okviru kompleksa Angkor nalazi oko hiljadu hramova. Neki od njih su veoma očuvani, dok je od pojedinih ostala samo nabacana gomila cigala i prašine.

Pomoću kompjuterskih simulacija utvrđeno je da osnova Angkora odgovara kao u ogledalu položaju zvezda u sazvežđu Zmaja tokom letnje jednodnevice 10.500. godine pre nove ere. Iako se to dogodilo mnogo pre građenja hramova u Angkoru, s obzirom na to da je čitav kompleks izgrađen simbolišući religijske pojmove i astronomska saznanja, pojedini istoričari tvrde da je Angkor sagrađen u ovom obliku kako bi poslužio kao stepenica pomirenja neba i zemlje.

Kako bih video još jedan udaljen hram, zamolio sam nepoznatog mladića za pomoć. Zavaljen u ležaljku lenjo je preživao duvan. U ovoj državi profesori zarađuju oko pedeset američkih dolara mesečno.

Ponudio sam mu dvadeset dolara da me preveze šezdesetak kilometara, misleći da će to biti pravedna naknada. Oholi mladić neće ni da čuje... traži pedeset! Računa, za manje ne vredi ustajati iz ležaljke, a šta je to za stranca... Oči Bude prastarih hramova kao da se zacakliše. Vrednost jednog dolara i šake pirinča drugačije se gleda očima nove „koka-kola“ generacije.

Viktor Lazić