TRADICIJA STARA 4500 GODINA KOJA JE ISPRED SVOG VREMENA: Inovativni inženjering koji je pomogao Inkama da izgrade svoje carstvo

Varljivo jednostavan podvig poljoprivrednog inženjeringa pomogao je Inkama da izgrade najveće carstvo u istoriji Južne Amerike.

Po iskrcavanju na severoistočnoj obali ostrva Isla del Sol, prati se vekovima stara staza pored mnoštva ruševina vremena Inka i pre Inka – tambosa (usputne stanice), svetilišta, hramova, trgova, oltara i ceremonijalnog kompleksa koji uključuje Titikalu, ploču od peščara iz koje je andski bog tvorac Viracoča izneo Sunce i Mesec.

Opčinjen drevnim lokalitetima i pogledom na snegom išarane Kordiljere Real u daljini, posetilac malo pažnje obraća na terasasta polja koja vijugaju duž obronaka ostrva. Ipak, ovi varljivo jednostavni podvizi poljoprivrednog inženjeringa pomogli su Inkama da izgrade najveće carstvo u istoriji Južne Amerike.

Poznata kao andeni (na španskom za "platforme"), ova terasasta polja su raštrkana po centralnim Andima. Prva su napravljena pre oko 4.500 godina, napravili su ih pripadnici drevnih kultura širom regiona, a usavršile su ih Inke, koje su se pojavile u 12. veku i bile majstori usvajanja i prilagođavanja tehnika, strategija i sistema verovanja iz drugih društava.

Andeni, kaže Sesilija Pardo Grau, kustos sadašnje izložbe Peru Britanskog muzeja: putovanje u vremenu, bili su "kreativan način prkošenja terenu... koji omogućava efikasan način uzgoja [useva]“.

Te platforme su omogućile andskim zajednicama da prevaziđu izazovna okruženja, uključujući strme padine, male naslage tla, ekstremne i nagle fluktuacije temperature i oskudne ili sezonske padavine. Napajani veštačkim bazenima i razrađenim sistemima za navodnjavanje, andeni su značajno proširili površinu obradivog zemljišta. Takođe su čuvali vodu, smanjivali eroziju zemljišta i – zahvaljujući kamenim zidovima koji su apsorbovali toplotu tokom dana, a zatim je ispuštali noću – štitili biljke od jakih mrazeva.

Ovo je omogućilo poljoprivrednicima da uzgajaju desetine različitih useva, od kukuruza i krompira do kinoe i koke, od kojih mnogi inače ne bi preživeli u ovom kraju. Rezultat je bio dramatično povećanje ukupne količine proizvedene hrane.

Pored svoje genijalnosti, andeni takođe imaju umetnički kvalitet, formirajući ogromne geometrijske šare na pejzažima Anda. Neke izgledaju kao džinovske zelene stepenice uklesane u planinu, dok su druge sastavljene od skupova koncentričnih krugova, privlačeći pažnju poput optičke iluzije.

Jedno od najupečatljivijih je peruansko arheološko nalazište Moraj, koje podseća na prirodni amfiteatar. Nalazi se oko 50 km severno od bivše prestonice Inka, Kuska i na 3.500 metara nadmorske visine. Moraj pokazuje kako su andeni korišćeni za stvaranje niza mikroklima. Zahvaljujući različitom dizajnu, veličinama, dubinama i orijentacijama terasa, temperaturna razlika između najviše i najniže je oko 15 stepeni. Moraj je opisan kao "poljoprivredna istraživačka stanica": ovde su otkriveni uzorci tla iz celog carstva i istraživači tvrde da su Inke možda koristile ovo mesto za eksperimentisanje sa praksama kao što su rotacija useva, pripitomljavanje i hibridizacija.

Sofisticirane poljoprivredne tehnike kao što su andeni odigrale su vitalnu ulogu u širenju carstva Inka, koje je bilo poznato kao Tavantinsuju i obuhvatalo je na svom vrhuncu veći deo današnjeg Perua, zapadne Bolivije, jugozapadnog Ekvadora, jugozapadne Kolumbije, severozapadne Argentine i severnog Čilea.

Jedan od najstarijih sačuvanih izveštaja o njihovoj upotrebi potiče od Garsilasa de la Vege (1539-1616), sina plemkinje Inka i španskog konkvistadora. Nakon što su zauzeli novu teritoriju, Inke su počele da proširuju količinu poljoprivrednog zemljišta dovodeći vešte inženjere, naveo je de la Vega u svojoj knjizi Kraljevski komentari Inka.

"Prokopavši kanale [za navodnjavanje], poravnali su njive i ogradili ih kako bi voda za navodnjavanje bila adekvatno raspoređena“, napisao je on. "Gradili su terase na planinama i obroncima, gde god je zemlja bila dobra... Na taj način je čitavo brdo postepeno obrađivano, platforme su zaravnjene kao stepenice i sva obradiva zemlja je iskorišćena".

Novoprošireno zemljište je kasnije podeljeno na tri dela: jedan za cara Inka; jedan za verske svrhe; i jedan za zajednicu, čije su tranše potom delili lokalni lideri. Iako nisu bili oporezovani, zemljoradnici su morali da provode vreme radeći na carevim i verskim zemljištima, kao i na svojoj.

Tehnike kao što su andeni su kombinovane sa politikama kao što je mitma, gde su ljudi premeštani na nedavno osvojene teritorije da bi se učvrstila kontrola Inka; i mit'a, oblik obavezne javne usluge koja se koristi za obezbeđivanje radne snage za izgradnju infrastrukture, uključujući putnu mrežu dugu desetine hiljada kilometara.

Ovakav pristup poljoprivrednoj, društvenoj i carskoj organizaciji omogućio je Inkama da sakupe velike viškove hrane za upotrebu tokom suša, poplava, sukoba i drugih mršavih perioda. Ove zalihe – koje su uključivale čunjo (zamrznuti osušeni krompir) koji se dobijao naizmeničnim izlaganjem mrazu i jakom suncu – čuvane su u ogromnim skladištima zvanim kullkas. U nedostatku pisanog jezika, Inke su koristile složen sistem raznobojnih čvorova poznatih kao kuipu za vođenje evidencije, kao i za praćenje populacionih i astronomskih podataka. Neki akademici veruju da je kuipu možda čak korišćen za beleženje priča, poema i pesama.

Grau tvrdi da su kuipu – čiji su primeri izloženi na izložbi Britanskog muzeja – bili centralni u društvu Inka.

"Oni su nasledili ovo znanje od Varija, društva koje je postojalo na južnim visoravnima, 400 godina pre Inka“, rekla je ona. "Inke su koristile decimalni sistem: imali su drugačiji čvor za svaki broj od jedan do devet, a zatim za desetine, stotine i hiljade... kuipu je bio ključan u načinu na koji je carstvo funkcionisalo i bilo organizovano".

Na kraju, andeni, zalihe i kuipu pomogli su Inkama da stalno proširuju carstvo koje je na kraju dominiralo velikim delom Južne Amerike, obuhvatalo je 12 miliona ljudi i stvorilo veličanstvene citadele kao što je Maču Pikču.

Ali dolazak španskih konkvistadora u 16. veku doveo je do pada Inka i propadanja andena. Kolonijalno nasilje, epidemije evropskih bolesti i prisilno raseljavanje opustošili su domorodačko stanovništvo centralnih Anda. Evropski usevi i poljoprivredna praksa su uvedeni i brzo se proširili širom regiona.

Ipak, iako su mnogi andeni napušteni i propali, nikada nisu potpuno nestali. Oslanjajući se na znanje koje se prenosi generacijama, mnogi andski farmeri nastavljaju da ih koriste i danas, i iako ih putnici često zanemaruju, oni su i dalje uobičajen prizor na mestima kao što su Isla del Sol i širi region Titikake, Sveta dolina blizu Maču Pikčua, i kanjon Kolke u južnom Peruu, pukotina u zemlji dvostruko veća od Velikog kanjona.

Poslednjih godina, obnovljeno je i akademsko interesovanje za andene kao oblik održive poljoprivrede koji bi mogao da pomogne svetu da se nosi sa klimatskom krizom, nedostatkom vode i erozijom zemljišta. Organizacija Ujedinjenih nacija za hranu i poljoprivredu, na primer, opisuje tradicionalnu andsku kulturu kao "jedan od najboljih primera prilagođavanja i znanja farmera svom okruženju", i ističe njen održivi pristup korišćenju zemljišta, upravljanju vodama, zaštiti zemljišta i biodiverzitetu useva.

Četiri i po hiljade godina nakon što su se prvi put pojavila, terasasta polja Anda izgledaju kao da su ispred svog vremena.

Kurir.rs