KINESKI PREDSEDNIK OTVARA NOVI FRONT SA SAD: Njegovu frazu su usvojili novinari, naučnici i vlasnici preduzeća! VIDEO

Kineska privreda vozi „petom brzinom” napred i za nekoliko godina mogla bi da pretekne američku kao svetskog lidera. Ali Amerikanci tvrde da su u toj trci u velikoj prednosti, a to su ideje, piše Atlantik.

Jedno od velikih dostignuća američkog svetskog poretka, stvorenog posle Drugog svetskog rata, bilo je unapređenje demokratije kao krajnjeg oblika političkog organizovanja. Si osporava ovaj primat liberalnih ideala, što automatski baca tamnu senku nelegitimnosti na njegov represivni režim.

Rat u koji on kreće deo je šire bitke oko ideala i ideja koje bi mogle biti jednako važne za buduću globalnu moć Amerike kao i drugi aspekti sukoba između SAD i Kine. Ishod će uticati na to kako svet razmišlja o demokratiji, ljudskim pravima i otvorenim društvima, i odrediće da li liberalni politički principi mogu da održe svoju poziciju suočeni sa sve većim autoritarnim napadom.

Zajednički prosperitet bi mogao biti upravo ono što Si traži. Na kraju krajeva, kome se ne sviđa pomisao na pravednu ekonomsku politiku koja širi bogatstvo na malog čoveka? Ovo omogućava Siju da oštrije razlikuje „socijalizam sa kineskim karakteristikama“ od slobodnog kapitalizma američkog stila, pomažući mu da promoviše kineski razvojni model kao superiorni oblik ekonomskog upravljanja.

Nil Tomas i Majkl Hirson, analitičari konsultantske firme Eurasia Group, komentarisali su u nedavnom izveštaju da bi „zajednički prosperitet mogao da igra ključnu ulogu u javnoj diplomatiji Pekinga i u njegovom nadmetanju sa Zapadom za ideološki uticaj u globalnom upravljanju i međunarodnim poslovima“.

U tom smislu, Sijev „zajednički prosperitet“ donekle je u suprotnosti sa „spoljnom politikom srednje klase“ predsednika Džoa Bajdena. Dok je Bajdenov plan da preorijentiše prioritete američke spoljne politike na bolju zaštitu radnika i porodica kod kuće, Si bi umesto toga mogao da se upusti u promenu svoje spoljne politike kako bi projektovao nove i navodno pravednije ekonomske principe kod kuće.

Sam termin nije nov. Kineski komunisti ga koriste od 1950-ih. Deng Sjaoping, kineski lider koji je pokrenuo reforme slobodnog tržišta kasnih 1970-ih, raskinuo je sa komunističkim egalitarizmom i priznao da će neki pojedinci i delovi zemlje morati da se obogate pre drugih da bi nacija uopšte uspela.

Sada se Si vraća socijalističkim principima. Počeo je da ističe zajednički prosperitet još u avgustu na sastanku partijskih kadrova, i to je od tada postalo glavna ekonomska agenda njegove vlade. U znak važnosti koncepta, Si je objavio esej na tu temu u Kiushi, glavnom teorijskom časopisu Komunističke partije Kine. U njemu je opisao zajednički prosperitet kao „suštinski zahtev socijalizma i važnu karakteristiku modernizacije u kineskom stilu“, prenosi Atlantik.

Komunistička partija uvek ima svoje antene fino podešene da uhvati potencijalne izvore društvenih nemira, a povećanje nejednakosti u prihodima može biti posebno destabilizujuće. Si je u svom eseju primetio da je podela između bogatih i siromašnih u drugim zemljama „dovela do društvene dezintegracije, političke polarizacije i široko rasprostranjenog populizma“ i da se naša zemlja mora odlučno čuvati polarizacije, promovisati zajednički prosperitet i održavati društvenu harmoniju i stabilnost.

Kao i mnoge zemlje, Kina pati od štetne nejednakosti prihoda. Ekonomista Tomas Piketi, u studiji iz 2019. godine, zaključio je da je udeo nacionalnog dohotka koji je zaradila najbogatija deseta populacija Kine porastao sa 27 odsto u 1978. na 41 odsto u 2015, dok je udeo koji je zaradila donja polovina pao sa 27 na 15 odsto.

Pregled podataka Svetske banke pokazuje da jaz u prihodima u Kini nije tako veliki kao u SAD, ali je nejednakost gora nego u mnogim drugim velikim ekonomijama, uključujući Francusku, Japan, Indiju i Ujedinjeno Kraljevstvo.

Da li će Kina uspeti da zatvori ovaj jaz zavisi od toga kako se sprovodi zajednički prosperitet. Šta je zapravo zajednički prosperitet i kako će do njega doći, nije sasvim jasno. Si je u svom eseju rekao da to nije ni „egalitarizam”, što verovatno znači pokušaj izjednačavanja prihoda, nitiarizam“, koji je opisao kao „upadanje u zamku negovanja lenjih ljudi“. ”

Si takođe nije definisao kako će zajednički prosperitet izgledati kada se postigne, napisavši samo da će on biti „uglavnom postignut“ do sredine veka kada se jaz u prihodima „suzi na razuman opseg“.

Bez obzira na specifičnosti, zajednički prosperitet se lepo slaže sa kineskom spoljnom politikom. Peking već voli da se predstavlja kao pratilac sa zemljama u razvoju. Si opisuje svoju infrastrukturnu inicijativu "Jedan pojas, jedan put" kao model za širenje bogatstva. Program je, rekao je Si 2019. godine, „pomogao da se poboljšaju životi ljudi u uključenim zemljama i stvorio više mogućnosti za zajednički prosperitet“.

Sada Si reklamira kineski ekonomski sistem autoritarnog kapitalizma kao superiorniji u odnosu na zemlje u razvoju od uobičajenog zapadnog menija slobodnih tržišta i otvorenih društava.

Zajednički prosperitet mogao bi da postane deo kampanje "Jedan pojas, jedan put".

Sijev esej ponudio je širok spektar predloga: poboljšanje pristupa obrazovanju i socijalnim uslugama, podrška malom biznisu, poboljšanje poreskog sistema, više ulaganja u nerazvijena i ruralna područja i podizanje penzija.

Na konferenciji za novinare u novembru, Han Venkiu, zvaničnik Centralnog komiteta stranke za finansijska i ekonomska pitanja, rekao je da zajednički prosperitet neće "ubiti bogate", ali je dodao da će se podsticati dobrotvorne donacije, na čisto dobrovoljnoj osnovi.

Kao rezultat toga, zajednički prosperitet rizikuje da postane proces „izjednačavanja“ umesto „izjednačavanja“, gde su bogati, preduzimljivi i uspešni bili maltretirani i sputani od strane nametljive države, potencijalno lišavajući privredu njenog rasta i inovativne energije. Ipak, ako se njome uspešno upravlja, Kina bi mogla da ponudi inventivnu politiku kako bi pomogla drugim zemljama u njihovoj potrazi za većom jednakošću.

Zatim postoji treća opcija, da je „zajednički prosperitet“ samo još jedan slogan Si Đinpinga, osmišljen da podigne njegove političke uloge, a ne dobrobit siromašnih u zemlji.

Kurir.rs/Net.hr