DAN NAKON POROĐAJA REKLI SU MI DA SE VRATIM NA POSAO: SAD nema plaćeno porodiljsko, ali ima najvišu stopu smrtnosti majki na svetu

SAD imaju jednu od najviših stopa smrtnosti majki među razvijenim zemljama. Ipak, senator Džo Mančin ima problem da razume zašto je plaćeno porodično odsustvo važno.

Dok smo skupljali stvari, zazvonio je telefon. Bio je to neko iz kadrovske u fabrici papirnih kesa u kojoj sam radila. Nakon što su se kratko raspitali kako mi je beba, došlo se do pravog razloga poziva.

"Dakle, znamo da ste planirali da uzmete nekoliko nedelja odmora, ali smo želeli da budemo sigurni da znate da se možete vratiti bilo kada. Mogli bismo čak da vas ubacimo u raspored ovog vikenda, ako želite... Smatrali smo, znate, da biste možda želeli ponovo da počnete da primate platu".

Sve je bilo jasno.

Moj poslodavac nije davao plaćeno porodiljsko odsustvo, tako da što sam duže odsustvovala sa posla, duže bih ostajala bez primanja. Sa dvoje male dece i medicinskim računima koji su se gomilali, ovo je bio novac koji mi je očajnički trebao. Mašući tim novcem ispred mog nosa, predstavnik HR je dobro znao da mi je ideja povratka na posao pre nego što sam planirala, i mnogo ranije nego što bi trebalo, primamljiva.

To je bilo početkom 1990ih, u ruralnom području u oblasti uglja u Pensilvaniji, gde živim. Sumnjam da se mnogo toga promenilo od tada, piše autorka Gardijana.

Verzija plana Build Back Better (Izgradite bolje) koji je Predstavnički dom usvojio 19. novembra uključuje odredbu o plaćenom porodičnom odsustvu. Iako bi to podrazumevalo samo četiri nedelje plaćenog odsustva – mnogo manje od 12 nedelja u prvobitnom planu – to je najavljeno kao velika pobeda, što je depresivno. Još gore: postoje dobre šanse da čak i taj minimalni iznos plaćenog porodičnog odsustva neće preživeti u konačnoj verziji zakona.

Ako se Džo Mančin pita, neće se ni naći. Senator Zapadne Virdžinije žestoko se protivi bilo kakvom plaćenom porodičnom odsustvu u predlogu zakona, a demokratama je potreban njegov glas da bi usvojili paket u Senatu.

Neshvatljivo je da pojedinac može sam da odlučuje o sudbini nečega što pogađa toliko američkih porodica. Mančin nikada nije morao da trpi fizičku i mentalnu agoniju povratka na posao pre nego što se oporavite od porođaja. Njegova porodica je bogata i verovatno je imala podršku dadilja, pomoćnika i plaćen dnevni boravak. Pretpostavljam da nikada nije osetio paniku zbog zabrinutosti da biste mogli da izgubite posao – ili da nemate dovoljno plate da platite osnovne račune – jer morate da odsustvujete sa posla biste se brinuli o bolesnom detetu ili rešili hitne slučajeve u porodici.

Zapanjujuće je da jedan čovek kome nikada nije bilo potrebno plaćeno odsustvo ima mogućnost da ga uskrati milionima roditelja kojima je potrebno, piše kolumnista Gardijana. Čini se da Mančin uživa u pažnji koju je privukla njegova igra mačke i miša. Ali za mnoge ljude – posebno majke posle porođaja – ovo nije igra. Sposobnost da provedete čak i samo nekoliko dragocenih nedelja kod kuće bez straha od finansijskih gubitaka može bukvalno biti pitanje života i smrti.

Kao i mnogi industrijski poslodavci (bar u to vreme), fabrika u kojoj sam radila koristila je bodovni sistem da prati i reguliše odsustva zaposlenih. Kada ste uzeli slobodan dan – neplaćeni, naravno – nije bilo važno da li ste bolesni, išli na odmor, ili ste otišli ​​kod bolesnog rođaka ili ste imali neku hitnu situaciju u porodici. Sve je tretirano na isti način. Za svaki izostanak dobijali ste poen. Posle pet poena dobili ste opomenu. Na šest bodova jednodnevna suspenzija bez plate. Ako ste došli do sedam poena, dobili ste otkaz. Dobila sam poen svaki put kada bih otišla kod ginekologa pre porođaja i poene koje sam dobila zbog porođaja.

Neoprostivo je da je američke kompanije mogu to da rade. Među nekolicinom zemalja bez bilo kakvog oblika nacionalnog plaćenog odsustva, Sjedinjene Države su daleko najveće i najbogatije.

Prisiljavanje ljudi da biraju između svoje plate i porodice ili sopstvenog fizičkog zdravlja je bezdušno. Kada je reč o majci koja je tek rodila, to je posebno okrutno – i opasno.

Pretrpela sam ozbiljne (i potencijalno opasne po život) komplikacije tokom i nakon svake trudnoće. Daleko da sam ja jedini slučaj. SAD imaju jednu od najviših stopa smrtnosti majki u svetu među razvijenim zemljama – a rizik je posebno visok za Afroamerikanke, Indijanke i žene u siromašnim ruralnim područjima. Takođe je veća verovatnoća da će radnici u ovim zajednicama dobiti malo ili nimalo plaćenog odsustva od svojih poslodavaca.

Samo otprilike jedan od pet radnika u SAD ima pristup plaćenom porodičnom odsustvu. Ostali su prinuđeni na nemoguće i rizične izbore. Svaka četvrta nova majka se vraća na posao u roku od dve nedelje od porođaja. Znam iz prve ruke da to nije ni približno dovoljno za oporavak.

Čak i ako se na to gleda isključivo sa ekonomskog i radnog stanovišta, nacionalna politika plaćenog odsustva ima smisla. Plaćeno odsustvo zapravo dugoročno drži ljude na njihovim poslovima. Kada roditelji nemaju ni minimum plaćenog odsustva za hitne slučajeve, možda će biti primorani da napuste posao - ili će na kraju dobiti otkaz.

Iako plaćeno porodično odsustvo može mnogo da znači novim roditeljima, oni nisu jedini koji imaju koristi. Plaćeno odsustvo takođe može biti izuzetno korisno za ljude koji su u "sendvič generacija" situaciji - što je upravo mesto gde sam sada. Oko 44 miliona Amerikanaca brine o roditeljima ili drugim odraslim rođacima ili prijateljima, što predstavlja 37 milijardi sati neplaćenog rada svake godine.

Pružanje osnovnog minimuma plaćenog porodičnog odsustva svim Amerikancima ne bi trebalo da bude kontroverzno - i definitivno ne bi trebalo da izgleda kao tako nemoguć cilj, zaključuje Bobi Dempsi, saradnica Projekta izveštavanja o ekonomskim nedaćama i ekonomskoj pravdi.

Kurir.rs