SPECIJALNI BATALJON BOMBAŠA SAMOUBICA: Zašto talibani i dalje vole zastrašujuće napade svojih "mučenika"?

Buduća talibanska vojska - vojska Islamskog emirata Avganistana (IEA) - imaće specijalni bataljon bombaša samoubica, saopštio je portparol talibanskog režima.

Jasno je da se strast talibana prema samoubilačkim bombaškim napadima nije završila sa njihovom vojnom pobedom, piše za Forin polisi gostujući profesor sa Sent Lorenc Univerziteta u Njujorku Atal Ahmadzai.

Ubrzo nakon što su sredinom avgusta preuzeli kontrolu nad Kabulom, talibani su predstavili svoj odred bombaša samoubica na nacionalnoj televiziji zajedno sa uznemirujućim arsenalom samoubilačkih prsluka, samoubilačkih auto-bombi i žutih plastičnih kanistera – korišćenih za izradu improvizovanih eksplozivnih naprava.

Drugom prilikom, ministar unutrašnjih poslova Sirajudin Hakani – šef ozloglašene mreže Hakani – obratio se u kabulsko hotelu stotinama muškaraca koji su bili predstavnici članova porodica bombaša samoubica i čestitao im na "božanskoj žrtvi" njihovih najmilijih.

U oktobru, usred rastućih tenzija sa Tadžikistanom, grupa je najavila raspoređivanje 3.000 bombaša samoubica na granici između dve zemlje.

Ljubav prema samoubilačkim bombaškim napadima

Jasno je da se strast talibana prema samoubilačkim bombaškim napadima nije završila njihovom vojnom pobedom, naveo je Ahmadzai. Ako ništa drugo, čini se da njihova ljubav prema bombaškim samoubilačkim napadima uznapredovala, a vlasti sada pokušavaju da normalizuju ovu taktiku na širem društvenom nivou.

Pošto su se sada transformisali iz pobunjenika u režim koji ima zadatak da vodi državu, moglo bi izgledati čudno ako ne i potpuno iracionalno da talibani i dalje tako vatreno promovišu upotrebu jednog od najuznemirujućih i najrazornijih oblika političkog nasilja. Na kraju krajeva, bombaški samoubilački napadi mogu biti efikasni u destabilizaciji vlade protiv koje se borite protiv pobune, ali druga je priča kada ste vi vlada i onaj koji nakon toga mora da počisti nered.

Štaviše, samoubilački bombaški napadi nisu baš korisni za stabilizaciju zemlje i ekonomije u slobodnom padu, pregovaranje o trgovinskim sporazumima sa stranim zemljama ili suočavanje sa tekućom pandemijom – što su hitna pitanja za talibansku vladu.

Međutim, bliži pogled na odnos talibana sa samoubilačkim bombaškim napadima i kako je evoluirao otkako su prvi put prihvatili tu taktiku 2003. godine, ukazuju na dublje strateške i društvene razloge zašto se talibani i dalje drže bombaša samoubica.

Istorija jedne "ljubavi"

Prvo, samoubilački bombaški napadi su duboko institucionalizovani unutar talibanskih oružanih jedinica, a održavanje trupa bombaša samoubica operativnim i dobro snabdevenim osigurava da grupa zadrži sposobnost "za svaki slučaj“ da izvrši takve napade ako je potrebno. Mandat za takvu upotrebu može uključivati domaće, regionalne ili čak globalne razloge, uključujući borbu protiv potencijalnog domaćeg oružanog otpora, pobunu Islamske države-Horasan, ili moguću stranu intervenciju — ili samo maltretiranje susednih zemalja, uglavnom centralnoazijskih republika. Talibani bi takođe mogli da obezbede bombaše samoubice drugim grupama istomišljenika u udaljenim pozorištima operacija, kao što su Kašmir koji kontroliše Indija ili Centralna Azija.

Drugo, veličanje bombaša samoubice služi dinamici moći unutar same grupe. Sada kada je rat, ključni faktor ujedinjenja među različitim frakcijama talibana, nestao (bar za sada) s kolapsom Kabula, raskol grupe izgleda neizbežan. Mreža Hakani koja je tokom godina sprovela stotine dobro planiranih, destruktivnih i koordinisanih samoubilačkih operacija izgleda da ima snažan monopol nad samoubilačkim bombaškim poduhvatom grupe. Kao takvo, nedavno javno izlaganje talibana može biti usmereno na unutrašnju borbu za moć. Zbog neslaganja sa talibanskim rukovodstvom sa sedištem u Kandaharu, mreža Hakani može da iskoristi svoj monopol nad samoubilačkim bombaškim napadima kao stratešku prednost protiv svoje rivalske frakcije. Izlaganje takve moći može da posluži kao pregovarački čin i/ili taktika odvraćanja.

Osim ovih prozaičnih ciljeva, međutim, talibani takođe mogu da koriste samoubilačke bombaške napade za postizanje širih socijalno-psiholoških ciljeva kako unutar grupe tako i unutar avganistanskog društva: naime, promovisanje besmislenog nasilja i obeshrabrivanje bilo kakve emocionalne i fizičke vezanosti za život. Cilj je transformisati društveni način razmišljanja ka mestu gde strast za uništavanjem i nasiljem pobeđuje razum i gde nedostatak rata ne bi trebalo da znači normalizaciju života i življenja, piše Ahmadzai.ž

Istiš-haadi

Proučavanje talibanske literature o samoubilačkim bombaškim napadima otkriva da takva strast predstavlja fundamentalnu socijalizaciju grupe sa nasiljem, što se pokazalo ključnim za brzu internalizaciju grupe i normalizaciju samoubilačkih bombaških napada za njenu pobunu. Nakon što su prihvatili taktiku 2003. godine, talibani su brzo postali jedna od vodećih grupa koje su počinile najviše samoubilačkih bombaških napada.

Statistički gledano, talibani su preuzeli najviše samoubilačkih napada koje je izvršila bilo koja teroristička organizacija ikada. Takav uspeh u materijalizaciji jednog od najbrutalnijih i neselektivnih oblika nasilja ugrađen je u dva narativa koje je grupa konstruisala: "Istiš-haadi" (potraga za mučeništvom), koji ohrabruje članove da aktivno traže mučeništvo, i "ljubav do smrti“, koja podstiče članove da se odreknu. ljubav prema životu na Zemlji, koja je prividna, i umesto toga prigrli smrt, koja je večna i prava stvarnost. Oba narativa promovišu strast za uništavanjem i potiskivanjem razuma.

U klasičnom shvatanju rata generala Karla fon Klauzevica, strast i razum su neophodne tendencije organizovanog političkog nasilja. Strast inspiriše spremnost ljudi da učestvuju u nasilju do te mere da ubiju ili budu ubijeni, dok razum uravnotežuje strast prema nasilju, predstavljajući ga kao sredstvo za postizanje cilja – čime ga sprečava da postane sam krajnji cilj.

Ali talibanski narativ o samoubilačkom bombaškom napadu prkosi principu razuma pribegavanja i nanošenja nasilju. Za razliku od fundamentalne logike političkog nasilja, Istiš-haadi narativ konceptualizuje nasilje kao sam cilj (u smislu postojanja na Zemlji), a ne kao sredstvo, dok narativ "ljubav do smrti“ eksplicitno prkosi svetosti života i dovodi u pitanje postojanje.

Ipak, dok su ova dva narativa uspešno operacionalizovala talibanski samoubilački poduhvat privlačeći mlade kadrove, na društvenom nivou, narativi su ostali zastareli, irelevantni i odbačeni. Uprkos decenijama izloženosti ekstremnom političkom nasilju, avganistansko društvo je otkrilo izuzetnu istrajnost i otpornost na dogme koje promovišu sahranjivanje ljubavi prema životu u večni strah, potpunu pokornost i poricanje svetosti života. Produžena agonija rata i razaranja naučila je stanovništvo da odbacuje puko troljenje svog bola i patnje u tišini i da umesto toga slavi postojanje, razum i strast za životom kao lek za lečenje tuge i bola.

Tokom 20-godišnje talibanske pobune koju je karakterisalo brutalno neselektivno nasilje, uglavnom izazvano bombaškim napadima, Kabul i drugi veliki gradovi su ostali puni života, a njegovi ljudi su pokazali snažnu emocionalnu i fizičku privrženost različitim aspektima života. Dinamično građansko društvo, ženski aktivizam, obećavajuća muzička industrija, ljubav prema poeziji, rastuća ulična umetnost i zanatstvo, živopisni kafići, velike sale za venčanja i zanimljiv humor, između ostalog, sve su to pokazatelji takve istrajnosti.

Sada kada su talibani zatvorili ove puteve strasti za razumno i dinamično društvo, oni imaju najoptimalnije uslove da prodaju svoje istiš-haadi i "ljubav do smrti“ narative na širem društvenom nivou. To je ključno za talibane da održe rast njihovog poduhvata bombaša samoubica u potencijalne domaće, regionalne ili globalne svrhe i da sistematski umrtvljuju društvo prema nametnutim dogmama, očajem, represijom, varvarstvom i nasiljem.

Kurir.rs