KAKO JE NOLE RAZOTKRIO SUROVI IMIGRACIONI SISTEM AUSTRALIJE Izbeglice, azilanti proživljavaju pakao i golgotu po kampovima

Australija je odavno poznata po veoma grubom, nemilosrdnom sistemu azila koji ne zna za milost prema onim izbeglicama i tražiocima azila koji pokušavaju da čamcem stignu do obaćane zemlje. Njihovo osnovno pravilo je jasno: sprečiti da bilo ko od njih kroči na tlo Australije, tako da vojska presreće sve čamce i šalje ljude nazad tamo odakle su došli, ili u pritvorske centre u Papui Novoj Gvineji i na ostrvu Nauru, piše RTV Slovenija.

Australijski sistem azila u prvi plan je – sasvim nenamerno – doveo najbolji teniser sveta Srbin Novak Đoković, kome su australijske granične vlasti ukinule vizu po dolasku u Melburn, gde je želeo da se takmiči u Australiji. Otvoren, zapušten centar za strance Park Hotel, koji samo u nazivu ima reč hotel.

Njegov zvanični naziv je „Alternativno mesto pritvora“. Đoković je u sobi proveo "samo" nekoliko noći, ali u istoj zgradi žive ljudi koji su bez naknade i - možda još gore - nadajući se da će se nešto promeniti, godinama zaključani. Više godina!

"To je soba za mučenje"

"Hteli smo da idemo u Australiju zbog sopstvene bezbednosti, a ne da igramo tenis. Sada smo ovde zatvoreni. Neke sobe imaju prozor, ali se ne mogu otvoriti, druge su čak i bez prozora. Zamislite kako je biti bez svežeg vazduha " Svuda smrdi, hrana je očajna, hotel je leglo novih izbijanja korona virusa. Čak se nedavno i zapalio. Svake noći imam noćne more", navode strani mediji. objasnio je izbeglica Mehdi, koji je bio u pritvoru u ovom imigracionom centru. za devet godina. Nastavio je: "Svi me pitaju za Novaka, kako se oseća ovde. Ali naša priča nikoga ne zanima. Ovde čekamo mesecima, godinama. Možda će Đoković iskoristiti svoj uticaj i stati za nas", rekao je on.

Drugi izbeglica, Džamal, dodao je: "Mogao bih bez oklevanja da nazovem ovu oblast komorom za mučenje. Svi smo bolesni, i fizički i psihički. Razumem da Australija ima strogu imigracionu politiku koja ne bi trebalo da pravi razliku među ljudima. Ali to nije Istina. Neki koji dolaze iz razvijenih zemalja nikada nisu privođeni. Najneumoljiviji smo mi koji smo do Australije doplovili čamcima. Ali mi smo najugroženiji, zaista nismo imali drugog izbora, ali oni nas najviše diskriminišu." Džamal ​​je u hotelu godinu dana. U Australiju je pokušao da dođe čamcem 2013. godine, status mu je još uvek neregulisan. Pa čekaj.

Neki drugi stanovnici hotela Park u Melburnu takođe su otkrili svoje priče – da su godinama bili zaključani u sobama. "Razmislite malo, neki od vas ne mogu da izdrže ni 14 dana zatvoreni između četiri zida zbog karantina. Ali mi smo ovde godinama. Ležimo u krevetu i gledamo ulicu kako život prolazi. jer smo izbjeglice, mi patimo. I ne bismo trebali biti ovdje “, rekao je Joi za Al Džaziru.

Događaji, odnosno status kvo u hotelu Park na periferiji Melburna šokirali su Đokovićev neočekivani dolazak. Ali Srbin je iza sebe imao najbolje advokate, podršku matične države, novac, pažnju medija.

Izbeglice koje pokušavaju da dođu u Australiju su u potpuno drugačijoj situaciji – bez novca ili drugih izvora bogatstva, sa slabim znanjem engleskog, bez poznavanja složenih australijskih zakona. Kako su uopšte završili tamo gde jesu?

Cilj operacije Suverene granice je da se niko ne pusti u zemlju

U septembru 2013, australijska vlada je pokrenula operaciju Suverene granice (OSB) kao „bezbednosnu operaciju koju predvodi vojska koja ima za cilj krijumčarenje ljudi na moru i zaštitu granica Australije“. Vladu je tada predvodio laburistički premijer Džon Hauard.

Političari su tvrdili da je putovanje ovih ljudi morem opasno i u rukama kriminalnih grupa, pa su dužni da ga zaustave. Svako koga vojska presretne u australijskim teritorijalnim vodama vraća se u zemlju porekla preko OSB-a ili šalje u pritvorski centar daleko izvan granica Australije. Većina njih su državljani Indonezije, ali i Bangladeša, Irana, Kambodže i Tajlanda.

Od 2013. godine Australija je u okviru ove operacije vratila 873 osobe u zemlje iz kojih su došli.

Kako je cilj Kanbere da traži da azilanti koje je vojska presrela na moru nikada ne uđu na teritoriju Australije, već se sve procedure vode daleko, ona je sa zemljama južnog Pacifika, Papuom Novom Gvinejom i Nauruom zaključila sporazum o otvaranju pritvorskih centara.

Svi ljudi koji su presretnuti i nisu vraćeni u zemlju porekla bivaju prisilno transportovani u Papuu ili Nauru. Ne samo da nikada ne kroče na teritoriju Australije, već im je odmah zabranjeno da se trajno nasele u Australiji.

Tražiocima azila nije dozvoljeno da se nasele u Australiji čak i ako se ispostavi da su to ljudi koji imaju status izbeglice, piše australijska organizacija Refugee Council.

Šest godina kasnije, 2019. godine, nekoliko tražilaca azila - od kojih su neki u međuvremenu zvanično priznati kao izbeglice - preselilo se na kopno zbog ozbiljnih zdravstvenih problema. Ali nije im bilo dozvoljeno da žive normalnim životom i da se asimiliraju u društvo, već su bili zatvoreni u imigracionim centrima kao što je pomenuti hotel Park u Melburnu ili neki drugi u Brizbejnu.

Tamo mnogi i dalje žive u pritvoru. Nemaju stalnu vizu niti odgovarajuću negu, a stalno im preti da će u bilo kom trenutku biti preseljeni na udaljena ostrva. U centru Melburna živi oko 30 ljudi, u celoj zemlji njih 70. I čekaju, jer po zakonu Australije mogu biti zatvoreni na neodređeno vreme.

Sve australijske vlade su zauzvrat imale veoma tešku ruku sa imigracijom, povezujući je sa terorizmom i kriminalom. I Đoković je osetio deo ovoga – čak i kada je sudija presudio u njegovu korist i obnovio mu vizu, ministar za imigraciju je i dalje imao diskreciono pravo da odluči drugačije i protera ga iz zemlje (odluku je tada potvrdilo troje sudije). ), op. a.). U Australiji je ovo pravo poznato pod nadimkom „Božja sila“ i mnogi, uključujući političare, upozoravaju da se prečesto zloupotrebljava.

"Stvorio sam mišljenje da je previše moći u mojim rukama. To mi je neprijatno. Ne samo zato što ne želim da se igram Boga, već i zato što mi nedostaje transparentnost i odgovornost za ove postupke i sudbinu koju menjam za ljude. bez žalbe“, rekao je bivši sekretar za imigraciju Kris Evans pre deceniju. Njegova upozorenja naišla su na gluve uši, politika je zadržala „moći Božije“.

Australija je jedinstvena među liberalnim demokratijama u svojoj imigracionoj politici, jer može da zadrži sve tražioce azila koji dolaze brodom na neodređeno vreme. Najgora stvar je neizvesnost koja ubija ljude. Osim toga, granične vlasti mogu da ukinu vize ne samo na granici, već i nekoliko dana nakon što je nekoj osobi dozvoljeno da uđe u zemlju (kao što smatra češka teniserka Renata Voračova, na primer). Objašnjenje? „Zasnovano na karakteru“, što znači da se pravo na vizu može uskratiti onima koji su osuđeni za teška krivična dela ili bilo kome ko bi „mogao da predstavlja pretnju Australiji“. Ovako široko tumačenje, naravno, dovodi do zloupotrebe i ima slučajeva da su ljudi ostali bez viza, iako se ispostavi da nisu uradili ništa loše.

U centrima Papue i Naura užasni uslovi za život

Mnoge međunarodne organizacije, uključujući Human Rights Vatch (HRV), već dugi niz godina upozoravaju na neprihvatljivost takve politike. Neko vreme su čak i deca bila smeštena u pritvorskim centrima. Takođe su primetili da je od 2013. godine vlada u Kanberi premestila više od 3.000 tražilaca azila i izbeglica na udaljena ostrva Manus, koja potpadaju pod Papua Novu Gvineju, i Nauru. Tamo je situacija užasna, navode humanitarne organizacije. Naime, ovi ljudi su žrtve teških zlostavljanja, fizičkih i polnih, nedoličnog ponašanja nadležnih, žive bez adekvatne medicinske nege, porodice su prinuđene da žive odvojeno. Kada ljudi dođu u takav centar daleko van granica Australije, imaju tri opcije – da pronađu mesto za boravak.

Kurir.rs/RTV Slovenija