OPERACIJA MIRAŽ Zavrbovani službenik iz Švajcarske fotokopirao dve tone dokumentacije! Kako je Izrael napravio svoj avion

Godinama je Izrael u vazduhoplovnoj industriji tesno sarađivao sa Francuskom i uglavnom zahvaljujući izraelskom partneru, firma Dassault (Avions Marcel Dassault) je razvila svoj čuveni Miraž III . U munjevitom šestodnevnom ratu 1967. godine izraelski „Mirage III CJ“ su se pokazali izuzetno efikasnim borbenim avionima tog vremena.

Izraelci su imali veliki problem da nadoknade gubitke od preko izgubljenih 60 aviona. Kako su u nastajanju aviona Miraž 5, već bili kooperanti, i posedovali određenu dokumentaciju za zmaj aviona, ostao je problem pogonske grupe.

Tajnoj službi Mosad dat je nalog da pribave dokumentaciju za motor Snecma Atar 09C koji su trebali korstiti izraelski miraži (Raam A i B), a koji je inače trebao biti ugrađen u verziju Miraž 5.

Operativci Mosada bacili su se na posao prikupljanja tehničke dokumentacije za serijsku proizvodnju motora, ali i zmaja aviona. Prikupljani su podaci koje firme rade na ovom poslu koji su bitini ljudi uključeni u kompletan proces. Posle svestrane analize doneta je odluka da se zavrbuje švajcarski inženje Alfred Frauen Knechet, tehnički direktor industrije motora „Sultzer Brothers“ u Winterburu, koja je pribavila licencu od francuskog proizvođača (Snecma) i proizvodila upravo ove motore.

Prikupljeni podaci govorili su da Knechet voli da troši mnogo novca i da mu je on uvek potreban. Takođe Knechet je imao i neke sporove sa firmom u kojoj je radio, a najbitnija karika u celoj analizi je bilo to što je politički simpatisao Izrael posle pobede u junskom ratu. Svi ti podaci ukazivali su da je u pitanju „kvalitetan“ kandidat za ovaj zadatak, koji će mu namenti. Sačinjen je detaljni plan operacije a pri njegovoj realizaciji operativci nisu imali nikakve teškoće jer su našli pravi prilaz ličnosti kandidata.

Prvo je sa švajcarskim inženjerom, koristeći sve prikupljene podatke, u kontakt stupio pukovnik Don Sion, vojni izaslanik Izraela u Parizu (inače zet Moše Dajana proslavljenog izraelskog ministra odbrane). Posle njega dalju razradu planova nastavio je pukovnik Kain vojni izaslanik Izraela u Cirihu. Kontakti sa inženjerom održavani su mahom u Parizu u skupim restoranima i ludom noćnom provodu, koje je pukovnik Sion velikodušno plaćao. Tad je inženjeru Knechetu prvi put i spomenuto šta se od njega očekuje. Pošto mu je kao ponuda predstavljena dobra novčana nagrada, ako obavi posao, inženje je bez oklevanja prihvatio zadatak. Potom je usledilo detaljno izlaganje plana, odnosno, kako to da uradi.

Ceo posao u početku je išao glatko, jer je inženjer na ugovorene sastanke donosio probne fookopije dokumenata, ali kada se ispostavilo da će to biti ogromna količina papira i da on to sam neće moći uspešno da savlada, predloženo mu je da angažuje nekog saradnika, koji će mu pomoći da fotokopira dokumente, da ih slaže u sanduke (tačno po redu i broju) i pripremi za transport. Knechet je pronašao saradnika u liku svog rođaka Josefa, kog je odmah uključio u celi posao. Posao se razvio punom parom, dokumenti su fotokopirani, pakovani u sanduke, a zatim transportovani u Zapadnu Nemačku. Odatle, tajnim kanalima u slani u Izrael. Presnimljena dokumentacija bila je teška gotovo 2 tone, a transport je, kako je istraga utvrdila obavljen u ukupno 24 tura.

Dana 23. aprila 1969 godine, švajcarska policija, lisice na ruke je stavila inženjeru Alfred Frauen Knechetu i njegom rođaku Josefu. Suđenje za špijunažu, održano je pred Vrhovnim sudom u Lozani, koji je ceo slučaj okarakterisao kao „najteži oblik špijunaže u istoriji Švajcarske“, posle Drugog svetskog rata. Međutim, sud je inženjera osudio dosta blago, samo na 4,5 godine zatvora. Na političkom planu nastupile su implikacije između Švajcarske i Izraela. Vojnom izaslaniku je naloženo da smesta napusti Bern. Knecher je posle izdržane kazne otišao u Izrael i tamo doživeo razočarenje jer je bio zaboravljen i napušten od svojih poslodavaca, ali nije bio i jedni kome je takva sudbina bila namenjena.

Pola godine posla bilo je potrebno da se snimi sva tehnička dokumentacija za motor Atar 09C. Ceo posao je ipak otkriven, ali tek pošto je uspešno i poslednji sanduk sa dokumentacijom prebačen u Izrael.

Posle eksplozije afere, u javnosti se dosta spekulisalo o njegovim motivima da radi za Izrael. Dosta su novine tog doba pisale, da je švajcarski inženjer to uradio iz ideoloških pobuda, ali su dokazi na suđenju to opovrgli i dokazano je da je Alfred Frauen Knechet, za posao pribavljana dokumentacije imao materijelni motiv, jer dobio 200.000 američkih dolara.

Ceo slučaj konačno je dobio epilog kada je izrael 22. aprila 1975 godine spektakularno objavio da je izraelska vazduhoplovna industrija proizvela novi borbeni avion kojeg su tada nazvali NESHER (ORAO) „S“ i dvosed u verziji „T“ i u koji je tada bio ugrađen modifikovani motor Atar 09C. Izraelci su ga kasnije, zamenili snažnjim motorima J-79 Dženeral elektrik (General Electric J79), američki, licencno rađeni u Izraelu.

Priča oko izraelskih Miraža bila bi nepotpuna bez još jednog detalja veoma povezanog sa celim slučajem, a dešava se nekolko godina ranije.

Predstavnicima firme Dassult, u septembru 1966. javili su se predstavnici izraelske avijacije sa predlogom i razrađenom studijom pojednostavljenja poslednje verzije Miraž IIIE koja bi specijalno bila namenjene za upotrebu na Bliskom istoku. Razvijena u skladu sa potrebama kupca nova verzija nazvana je Miraž 5J. Izrael je zahtevao nešto pojednostavljeni avion, bez skupe elektronike (bez radara Thomson-CSF Cyrano I) i mogućnosti dejstva po svakom vremenu, ali sa poboljšanim sposobnostima dejsta po ciljevima na zemlji i poboljšanom nosivošću. Posedovao je čak 7 podvesnih tačaka i nosivost od 4.000 kg Ub/s. Već sledeće godine, 19 maja, poleteo je prvi prototip, a na osnovu izraelske narudžbine izrađeno je ukupno 48 primeraka u verzijama 5J i za obuku BJ. Dana 3. jula 1967., u jeku proizvodnje, usledila je odluka De Gola o uvođenju embarga na isporuku oružja Izraelu Pošto je vlada Izraela rezervisala isporuku pod posebnim uslovima, firma Dasault je pojednostavila celi projekat, redizajnirala ga izbacivanjem sofisticirane opreme, te je tako nastala verzija Miraž IIIM-5, koja je u konačnom prekrštena u Miraž 5. Proizvedni avioni su prebačeni na Korziku, gde su stigli i izraelski piloti koji su tražili da se na njih okače dopunski rezervoari za gorivo i da se isprobaju sa punom količinom goriva. Pošto se u međuvremenu dogodilo bekstvo 5 topovnjača kalse Saar 1 iz luke Šerbur, Francuzi su bili poprilično sumnjičavi, pa od tog isprobavanja nije bilo ništa, a preuzimanje aviona je propalo. Situacija je bila dugo neizvesna, i stalno se spekulisalo o opozivu embarga.

Treba istaći i to, da su izraelci avansno isplatili prvu tranšu za 30 aparata, a celi projekat je obuhvatao 50 letilica. Firma Dassault je i pored embarga nastavila sa proizvodnjom, pa je završila seriju od 48 aviona (dva su obusravljena).

Mada su odnosi sa starim saveznikom bili dosta poljuljani, ipak je Izrael, dosledan svojoj tvrdoglavosti, napravio još jedan presedan. Naime, u večernjim časovima 28.decembra 1968. Izrael je izveo operaciju „Operation Gift “ – upad na međunarodni aerodrom u Bejrutu (Liban) radi osvete prema arapskim aviokompanijama. U operaciji su, pored ostalih snaga, uključena i 15 helikopera (jedna „SA 341 Gazelle“, šest transportnih „SA 321 Super Frelon“, pored njih, još osam „UH-1 Bell“). Zbog angažovanja helikoptera francuskog porekla, odmah u januaru je vlada Francuske, pod hitno, obnovila i pojačala embargo na oružje i opremu za Izrael. Biće da je sudbina proizvedenih aviona bila zapečaćena. Tako je početkom 1970 doneta odluka da se „izraelski miraži“ konzervišu, a pošto budu prebačeni u centralnu Francusku, i stavljeni pod nadzor francuskog ratnog vazduhoplovstva (Armée de l'Air).

Neki izvori navode da je Francuska, tajno isporučila u Izrael 50 aviona tipa „Mirage 5“ i to u delovima, spakovanih u sanduke i prevežene u kontejnerima.

Takođe, da je AdA, onih 48 originalnih, namenjenih Izraelu, pod oznakom „Mirage 5F“, uvela u svoje naoružanje. Navodno, oni isporučeni Izraelu, dobilu su oznaku „IAI Nesher“. Obzirom na nepoverenje kupaca, da kada im se nudi avion, koji ne koristi domaćin, ispoljavaju značajno nepoverenje (što se kasnije manifestovalo sa Mirage IIING, F-20 Tigershark ili F-16/79) Francuzi su ove svoje „petice“ uveli na korišćenju u AdA, te time uspeli da ih prodaju u većem broju nego slavne „Mirage IIIC“.

Mada projektovani i napravljeni, kao osiromašeni lovci, za ulogu jurušnika, tih 70-tih godina, što na sopstvenu inicijativu, što na zahtev korisnika, ovi su avioni neprekidno usavršavani. Od njih su nastale brojne varijante i podvarijante, a neki su ostali u naoružanju i posle 2009.godine. Ukupno je proizvedeno 582 aparata tipa „Mirage 5” (od 1.422 svih Mirage III varijanti) uključujući i 51 koji su proizvedeni kao IAI Neshers.

Kurir.rs/A.Mlakar