SEJŠELI: Ostrva na kojima je zakopano gusarsko blago

Sto petnaest ostrva razbacanih po Indijskom okeanu, na svojevrsnom kraju sveta, kao magnet privlače neobične ljude, živopisne karaktere, prinčeve i pirate, bogataše i avanturiste, političare i umetnike

Na Sejšele se putuje zbog plaža i sunca, zbog peska koji zagreva i tabane i dušu, zbog topline mora i vazduha, zbog odmora - ili venčanja - kakva se pamte za ceo život. Tek retki ovde dolaze da bi tragali za zakopanim blagom, a upravo tim povodom sam i ja došao. S tim što sam ja brzo shvatio drevnu tajnu - blago nije u zemlji, već u ljudima!

Čovek legenda

Sto petnaest ostrvaca razbacanih po Indijskom okeanu, na svojevrsnom kraju sveta, kao magnet privlači neobične ljude, bogate karaktere, prinčeve i pirate, bogataše i avanturiste, političare i umetnike. Može čovek da proputuje pola sveta, a da ne sretne toliko živopisnih, romanesknih duša kao na ovo malo parčića zemlje koji štrče iz surovih voda Indijskog okeana, blizu Afrike (za one kojima je 1.500 kilometara blizu), nedaleko od Indije (tu kilometara ima previše i za brojanje).

Književnik Glin Baridš je slika i prilika tog blaga. On je prava sejšelska legenda, čovek koji pomalo liči na Robinzona Krusoa, pomalo na engleskog gospodina, pomalo na opakog gusara. Srdačan, predusretljiv, konkretan. U njegovom držanju ima mnogo gospodstvenog, ali i ruralnog, zemljoradničkog, lovačkog. Svaka reč, svaka akcija su na mestu, čovek od reči, kako se kaže, sa obe noge na zemlji, a opet, istovremeno, sasvim je jasno da mu i noge i srce i duša lutaju i drugim prostranstvima. U čvrstom stisku ruke, u još čvršćem pogledu neobične dubine, preda mnom je sasvim običan najneobičniji čovek na Sejšelima!

Rođen je u Engleskoj, na pravoj britanskoj farmi, gde je u najranijem detinjstvu naučio da voli prirodu. Odatle su ga život ili bolje reći roditelji odveli u - Iran.

- Moj dom po korenima svakako je Engleska. Moj duhovni dom je Iran, a Sejšeli, to je dom koji sam sam odabrao i prisvojio - kaže Baridš.

Šahov učitelj

Njegov otac je radio za britansku ambasadu u Iranu, u vreme kada su ovom velikom zemljom još uvek vladali poznati šahovi loze Pahlavi. Dogodilo se da su upravo članovima vladarske porodice bili potrebni časovi engleskog jezika, a da je, tada osamnaestogodišnji Baridš, bio logičan izbor za profesora.

- Princ Reza Pahlavi, najstariji sin šaha Muhameda Reze Pahlavija, naslednik trona, tada je imao svega devet godina, a ja sam tek stekao punoletstvo. Iako je Reza tad bio dete, nije bilo mnogo igranja van formalnih časova. Pa ipak, bila su to lepa vremena! Niti sam voleo, niti volim da predajem, ali je sudbina tako udesila. I ne bunim se: mislim da su moji učenici, pre svega budući šah, i sin šahovog sestrića bili zadovoljni, a i meni je to donelo nova iskustva - kaže Baridš, koji je u međuvremenu odlično naučio farsi.

Tekli su dani, meseci, godine. Situacija se menjala.

- Revolucija se osećala u vazduhu. Čitava palata je bila pod zaštitom tenkova. Kada smo izlazili, morali smo da menjamo automobile kako nas niko ne bi prepoznao jer bi nas, inače, ljudi napali. Jednom kad sam se vraćao u palatu, stari auspuh na autu je opalio kao bomba. Ogroman tenk je okrenuo svoju cev ka meni, jedva sam uspeo da mu mahnem da me ne upuca - priseća se Baridš svojih mladalačkih dana.

O porodici Pahlavi govori sa mnogo uvažavanja, što je meni naročito interesantno pošto sam nedavno u Teheranu posetio palate u kojima su živeli i u kojima je mladi Baridš šahu na kraju svoje vladavine držao časove engleskog jezika. Kakav je svet da posle putovanja Iranom na ovog čoveka naiđem na Sejšelima!

Dvadeset godina

Jedno malo ispupčenje iz mora, D’Aros, koralnog porekla, kupio je persijski princ još 1975. godine na Sejšelima. Najbliže veće ostrvo i naselje udaljeni su oko 230 kilometara.

- Posle revolucije otišao sam tamo zajedno sa sinom šahovog nećaka. Tu sam ostao čak 20 godina! Živeli smo onako kako su živeli ljudi pre više stotina godina. Prelep je to život. Čari prirode se ne mogu opisati, ali ni njene opasnosti. Mala nepažnja lako može koštati života. Na otvoreno more se nikada ne odlazi bez dva radija i bez dva motora, za svaki slučaj. Ali zalud, jedanput su nam oba motora otkazala! Da jedan nije proradio posle silnih pokušaja, morske struje bi nas odnele i postali bismo hrana ribama... A tako rizičnih situacija nije bilo malo. Treba preživeti kada si sam, kada samo na sebe i na prirodu možeš da se osloniš, koja koliko svojim bogatstvom ume da nagradi i da te obraduje, toliko ume i da skupo kazni za svaku grešku i da te žestoko zamisli.

- Hranu smo sami uzgajali ili lovili. Većim delom smo bili pravi lovci-sakupljači, kako se to opisuje u istorijskim čitankama. Ponekad bismo noću išli u lov na ajkule, i to su mi naročito draga sećanja - ponoćna plovidba uz pratnju meseca, sa punim brodom ulova...

Svi smo obavljali više različitih poslova. Završio sam kurs za bolničara, pa sam bio glavni doktor, čak i zubar, za 75 do 100 ljudi. Kako se događalo da meštani popiju i da se pobiju, bio je potreban i policajac, pa su i tu dužnost dali meni. Nije lako u po noći upućivati pomoć povređenima, a onda ići i deliti pravdu, sam, tek ponekad uz pomoć drugih, zatvarati neposlušnika u improvizovanu ćeliju, pa i sam ponekad tako nevin dobiti po nosu, jer pravda ume da zaboli sve učesnike u njenom deljenju.

- Činilo nam se kao da je ostrvo na kojem živimo izgubljena džinovska plantaža koja pluta po beskrajnom univerzumu vode. Nije bilo televizije ni telefona, sa spoljnim svetom održavali smo kontakt preko radio-veze. Dve reči su nas najbolje opisivale: izdržljivi i samoodrživi.

Uživao sam, prijala mi je fizička aktivnost, plivanje, ribarenje, ronjenje... Čak smo svake subote na avionskoj pisti igrali fudbal ili odbojku! Da, imali smo i pistu, mada je aviona brzo ponestalo (bili su preskupi), pa su potrepštine iz sveta dolazile brodom, jedanput u nekoliko nedelja...

Robinzonski život

Princ, vlasnik ostrva na kom smo živeli, predložio mi je da pišem, da zabeležim neobične i zanimljive detalje našeg robinzonskog života. Tako sam postao pisac i napisao prvu knjigu, „Glasove“, koja je zapravo antologija kratkih priča koje opisuju surovu realnost usamljeničkog života male zajednice na udaljenom ostrvu, ali opisuje i naše fantazije. Zatim je nastala knjiga „Kolonija“, istorijski triler - govori u dahu Baridš i objašnjava kako u mešavini neverovatnih prirodnih lepota, ali i surovosti te iste prirode, u njegovoj mašti dolaze do izražaja i mračne misli, oličene u obimnom trileru koji je napisao, prvoj knjizi te vrste nastaloj na Sejšelima. Inače, njegova dela puna su pirata, džinovskih ajkula, sakrivenog blaga i avantura koje svuda, sem na Sejšelima, deluju samo kao plodovi bogate mašte.

- Jednom je neki stranac tražio da me upozna. Vozio me je u skupim kolima prepunim kojekakvih mapa i nekoliko sati pokušavao da me ubedi da mu odam tajnu o blagu koje su zakopali pirati - priča Baridš uz osmeh i svest kako se na udaljenim ostrvima prepliću stvarnost i mašta, a to preplitanje postaje nerazmrsivo i postoji gde god se pomenu ovi predeli.

- Uostalom, u mojim knjigama nema ničega što se, zapravo, nije moglo dogoditi - kaže.

Možda dođe u Srbiju

Ostrvo D’Aros je od 1998, kada ga je Buridš napustio, više puta prodavano raznim bogatašima. Sam Baridš se preselio na glavno sejšelsko ostrvo Mahe i morao je da se podvrgne lečenju raka kože. Započeo je da radi pri turističkoj organizaciji kao najpoznatiji (dugo je bio i jedini) pisac turističkih materijala o ovoj državi. Sva je prilika, ako ste išta čitali o Sejšelima, da je to upravo ruka Baridša, najvećeg avanturiste Sejšela (a i šire) pisala.

Baridš piše i poeziju, a pažnju su mi privukli i njegovi tekstovi protiv zapadnog imperijalizma. Na njegovom sajtu može se videti zanimljiva opaska:

- Voda na Marsu, kažete. Jedva čekamo da bude pronađena nafta kako bismo mogli da i tamo nametnemo malo slobode i demokratije.

A kaže i da „poprskati demokratijom feudalne režime, kao parmezanom pastu“, ne može doneti ništa dobro.

- Skoro dvadeset godina sam proveo u Iranu. Narednih dvadesetak na ostrvu, živeći onako kako bi živeo Robinzon da je imao družinu od stotinak ljudi, a poslednjih dvadeset sam posvetio pisanju. Videćemo šta će mi narednih dvadeset život doneti! - završava svoju priču Glin Baridš i najavljuje posetu Srbiji.

Viktor Lazić