SPORAZUM IZ MINSKA: Šta je, zašto je toliko važan Vladimiru Putinu i da li je to rešenje iz ukrajinske krize?

Dok se svetski lideri bore da pronađu diplomatsko rešenje tenzija između Rusije i Ukrajine, razgovori su se okrenuli ka sporazumu iz Minska iz 2015. kao mogućem izlazu iz krize.

Ko su ključni igrači?

Redak sastanak ruskih, ukrajinskih, nemačkih i francuskih lidera u februaru 2015. imao je za cilj da donese mir u oblastima Ukrajine koje su godinu ranije zauzeli proruski separatisti. Te oblasti, u ukrajinskom regionu Donbasa, postale su poznate kao Luganska Narodna Republika (LNR) i Donjecka Narodna Republika (DNR). Ukrajinska vlada u Kijevu tvrdi da su ta dva regiona zapravo pod ruskom okupacijom.

Razgovori su takođe imali za cilj pronalazak političkog rešenja za region.

Rezultat? Minsk II koji su potpisali predstavnici Rusije, Ukrajine, separatističkih lidera i Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS). Nakon toga je usvojen rezolucijom Saveta bezbednosti UN.

Koji su bili uslovi sporazuma?

Prekid vatre. U februaru 2015. još uvek su se u nekim oblastima vodile teške borbe između ukrajinskih snaga i pobunjenika koje podržava Rusija, pri čemu su Ukrajinci imali velike gubitke.

Povlačenje teškog naoružanja sa fronta.

Da OEBS - bezbednosna organizacija od 57 članova koja takođe uključuje SAD i Kanadu - nadgleda linije fronta.

Dijalog o lokalnim izborima u oblastima koje su okupirali proruski pobunjenici.

Obnavljanje ekonomskih i socijalnih veza između dve strane, kako bi se, na primer, isplaćivale penzije.

Da ukrajinska vlada ponovo kontroliše granicu sa Rusijom.

Povlačenje svih stranih snaga i plaćenika.

Ustavna reforma koja bi obezbedila izvesnu autonomiju regionima istočnog ukrajinskog regiona Donbasa koji više nisu pod kontrolom centralne vlade.

Šta se dogodilo nakon potpisivanja Minska II?

Najgore borbe su zaustavljene, a posmatrači OEBS-a su stigli. Do danas, OEBS patrolira linijama fronta i izveštava o kršenju primirja duž granice. Međutim, ima mnogo manje borbi i manje žrtava nego 2014-15. Iz te perspektive, dogovor je, bar delimično, ispunjen.

Ipak, u Ukrajini ima 1,5 miliona interno raseljenih lica, a skoro 14.000 ljudi je poginulo u sukobu.

Postoji i "kvaka"

Minski sporazum je smišljen na brzinu. Rusija je bila potpisnica, ali njena uloga u sukobu nije bila priznata. Reč „Rusija“ se ne pojavljuje nigde u tekstu. To omogućava Kremlju da tvrdi da je on samo posmatrač i da je potrebno postići sporazum između ukrajinske vlade i pobunjenika na istoku zemlje – uprkos dokazima koji ukazuju na to da Rusija podržava separatiste. Kijev, u međuvremenu, odbija da direktno razgovara sa pobunjenicima.

Osim toga, jezik sporazuma je neprecizan -- Rusija i Ukrajina na različite načine tumaše politički plan i program sporazuma. Tako Ukrajina želi prvo da povrati kontrolu nad svojom međunarodnom granicom pre nego što se održe lokalni izbori u oblastima pod kontrolom pobunjenika. Takođe želi da ruske snage odu. Rusija, naravno, kaže da nema nikakve snage u oblastima koje kontrolišu pobunjenici. Moskva, pak, želi izbore dok je region još pod kontrolom separatista - i pre nego što ukrajinske vlasti povrate kontrolu nad granicom.

Napori zapadnih diplomata da zatvore ovaj krug nisu doveli do kraja.

Koji su drugi problemi?

Status područja Donbasa pod kontrolom pobunjenika nikada nije definisan.

Stav Kijeva je da region treba da ima istu vrstu autonomije kao i drugi ukrajinski regioni, u okviru federalne strukture.

Moskva ukazuje na jezik u Minskom sporazumu koji se odnosi na "poseban status određenih oblasti donjeckog i luganskog regiona“ i tumači to kao omogućavanje ovim regionima da, između ostalih prednosti, imaju sopstvene policijske snage i pravosudni sistem.

Nilo koja ukrajinska vlada koja bi pristala da Donbasu da poseban status najverovatnije ne bi preživela bes javnosti. Godine 2015. tadašnji ukrajinski predsednik Petro Porošenko je izneo ustavne amandmane o decentralizaciji kojima su se oštro usprotivile ukrajinske nacionalističke grupe. U neredima u Kijevu poginula su tri policajca.

Zašto je Vladimiru Putinu Minsk toliko važan?

Ako se tumači u korist Moskve, to je potencijalno način na koji Rusija može da zadrži svoj uticaj u Ukrajini za i preko proruskih grupa u Donbasu. To bi Rusiji dalo mogućnost da kontroliše teritoriju - bez njene aneksije, kao što su uradili sa Krimom 2014. - i da ima pravo glasa u nacionalnim poslovima Ukrajine.

Ono što dodatno komplikuje stvar je to što je Rusija izdala pasoše stotinama hiljada stanovnika Donbasa. To bi takođe moglo dati Rusiji ulogu u ukrajinskom parlamentu preko njenih zastupnika - i šansu da izbaci iz koloseka svaki dalji pokušaj Ukrajine da se pridruži NATO ili Evropskoj uniji - ključni zahtev za koji Rusija kaže da se mora ispuniti da bi se smirile trenutne tenzije. U zavisnosti od toga kako su izbori organizovani, ljudi sa ruskim državljanstvom i amnestirani za ubijanje Ukrajinaca mogli bi da završe u ukrajinskom parlamentu. To bi dodatno destabilizovalo Ukrajinu.

Šta svetski lideri kažu?

Francuski predsednik Emanuel Makron smatra da sporazum iz Minska ima najviše šansi da smiri sukob. Posle razgovora sa Putinom, Makron je rekao da je "zajednička odlučnost [da se sprovede sporazum iz Minska] jedini način koji nam omogućava da izgradimo mir i izgradimo održivu političku rešenje." On je rekao da je tokom svojih sastanaka uspeo da "dobije veoma jasnu i eksplicitnu obavezu od predsednika Putina i [Volodimira] Zelenskog da se obavežu na sprovođenje sporazuma iz Minska“, ali nije izneo dalje detalje. Rusija je to posle demantovala.

Američki državni sekretar Antoni Blinken rekao je u ponedeljak da su Sjedinjene Države i Ukrajina "jedinstvene“ u podršci sporazumima iz Minska kao putu napred za rešavanje sukoba. Ali on je takođe nagovestio da sam sporazum nije rešenje na jednom mestu, ističući izazove koje sporazum predstavlja.

"Minsk ne navodi neka pitanja redosleda kada je reč o koracima koje strane treba da preduzmu“, rekao je Blinken i dodao: "Ukrajina je tome pristupila u dobroj veri. Do danas nismo videli da je Rusija učinila isto“.

Dankan Alan, saradnik Programa za Rusiju i evroaziju u londonskom istraživačkom centru Četam hause, napisao je da je na kraju svega argument o Minsku sledeći: "Da li je Ukrajina suverena, na čemu insistiraju Ukrajinci, ili njen suverenitet treba da bude ograničen, kako Rusija zahteva?“

Kurir.rs/CNN