AMAZONKE U PROKLETOJ AVLIJI: U poseti gradiću Sinopu na obali Crnog mora, mestu ratnica, Diogena i tamnice u tvrđavi

Kada je grčki filozof Diogen krenuo da s fenjerom u ruci usred bela dana po svetu traži čoveka, najverovatnije je na put pošao iz gradića Sinopa na obali Crnog mora.

U neposrednoj blizini spomenika Diogenu nalazi se zatvor pretvoren u muzej, prava prokleta avlija, čiji strašni upravnik Karađoz veruje da su svi ljudi na svetu za nešto krivi. Da može, on bi prvo Diogena zatvorio pod optužbom da svetiljka ometa nadležnost sunca, a traženje čoveka stvar je vlasti, ne pojedinca! Prazne apsane ulivaju strah u kosti; iz prozora je, između rešetaka, izrasla trava; oronuli zidovi i gvozdena vrata i dalje čekaju osuđenike i novog Karađoza. Na dušu padaju mučnina i mrak. Skupa bačeni u okove, ovde su ležali najgori od najgorih - ubice, silovatelji i izdajnici - pored najpismenijih i najumnijih. U Osmanskom carstvu je, sve do kraja osamnaestog veka, bila najstrože zabranjena štampa i svako piskaranje bez odobrenja. Zato su pisci i naučnici dobijali teže kazne čak i od običnog šljama - razbojnika, kradljivaca, zelenaša. Nije to bila specijalnost samo Osmanskog carstva; setimo se da je Branislav Nušić u vreme Obrenovića odležao dve godine zbog pesme sa političkom sadržinom; bio je u ćeliji s lopovom koji je za mnoštvo krađa osuđen na godinu dana zatvora!

Pitam se kako bi se Diogenova potraga danas završila? Tu, na obali, iza gradskih bedema koji su podignuti pre četiri hiljade godina, prema predanju, u davnim vremenima živelo je pleme Amazonki. Da je Diogen na njih naišao, verovatno bi mu robusne žene grdno zamerile što traži - čoveka! A ja, sasvim slučajno, u prodavnici suvenira u turskom gradiću Sinopu nađoh - turskog Srbina! Mihajlo se zavalio u fotelju i čitao je novine. Vreme je popodnevnog odmora, pa turista nema; jedino ja, u čudu. Otkuda tu? Oženio se, kaže, davno: kada se skrivao od mobilizacije u toku ratova devedesetih, jedna Turkinja mu je pomagala... Uspela je da ga prebaci u Tursku, koja mu tad postade dom. Ubrzo se njome oženio, već imaju četvoro dece. Žali za Beogradom i Srbijom; kaže, uvek na utakmicama potajno navija za nas, čak i kada igramo protiv Turske... Ali njegov brod života pristao je zauvek na ove obale. Slučajni susreti, otkrivaju slučajne, zanimljive priče.

Građanin sveta

U gradiću Sinopu nalazi se i poveći spomenik grčkom filozofu, ciniku Diogenu, poznatom po tome što je po gradu fenjerom tražio čoveka. Diogen je tu rođen, i tu je sa svojim ocem u dečaštvu osuđen za falsifikovanje novca. Po predanju, proročica u Delfima rekla mu je da je smisao njegovog života da obesmisli valutu (vrednost), ali je on to isprva pogrešno shvatio. Postao je asketa, živeo u buretu i propovedao nov pogled na svet. Diogen je prvi čovek koji je izjavio: „Ja sam građanin sveta.“ Po povratku iz grada, seljacima je svoje utiske opisao rečima: „Tek sad sam video šta mi sve nije potrebno u životu!“ Kada mu je Aleksandar Makedonski došao u posetu i pitao ga šta bi mogao da učini za njega, on mu je odgovorio: „Pomeri mi se sa sunca!“

Ako je verovati Grcima, Amazonke su upravo ovde sazdale svoju imperiju; Sinop je dobio naziv po njihovoj kraljici. Odavde su kretale u ratne pohode, ovde su kovale planove o lovu na muškarce, koje su otimale kao ratni plen i, po oplodnji, ubijale. Sebi su odsecale desnu dojku kako bi bile veštije u odapinjanju strela, tako da im nijedan muški primerak ne utekne! Zadržavale su samo žensku decu; mušku su prepuštale šumama ili krvnički ubijale. Na ulazu u grad Samsun, na samoj obali, okrenuta ka auto-putu, nalazi se ogromna statua žene koja samo što nije odapela strelu put vozača. U blizini se gradi veliki „amazonski park“, muzej na otvorenom, koji prikazuje život Amazonki. To je još nezavršeno etno-selo Amazonki na obali mora na kojoj su živele, sa čitavom plejadom junakinja od voska, od kojih neke još nisu otpakovane.

Po legendi, poslednja kraljica Amazonki Pentesileja dobrovoljno se pridružila braniocima Troje. U junačkoj borbi ubio ju je Ahil, ali, opčinjen njenom lepotom, nije hteo da joj uništi telo već ga je dostojno sahranio. Najvećoj reci na svetu Amazonu ime je dao španski istraživač Fransisko de Oreljana, kako navodi, po ratobornim ženama koje je sreo tokom svoje ekspedicije u prašumu.

Pošto etno-selo muzej još nije zvanično otvoren, a ja sam (nezvanično) i te kako radoznao, uspeo sam da se provučem između zidarskih mašina i ograde gradilišta, te da provirim u taj stari a novi svet. Radnicima se učinilo da sam i ja deo njihovog tima; jer šta bih ja tu tražio, osim ako me neki njihov šef nije po nešto poslao! U prvom bungalovu u koji sam ušao dočekalo me je pleme Amazonki! Izvajane lutke od voska urađene su tako dobro da bi se iznenađenom gostu lako moglo učiniti da je zaista zalutao u svet žena-zveri. Jedino što je odražavalo stvarnost bio je celofan; mnoga ženska tela su bila još neraspakovana. Svega nekoliko lepotica je stajalo razgolićeno, tek ovlaš umotano u krzno koje više otkriva nego što pokriva. Ljupkih lica, blagog osmeha, s jakim toljagama u rukama... Ko bi im odoleo! Lako je muškarcu izgubiti glavu kad toljagu drži gola žena. Ne ukazuje se čoveku svaki dan prilika da zaskoči Amazonku; iskoristio sam gužvu i strasno poljubio voštanu figuru! Magični dodir usana preneo me je daleko od gradilišta i statua Kemal-paše Ataturka, koji je odavde započeo svoju revoluciju. Ovde je i Cezar rekao istorijsko „Dođoh, videh, pobedih“, posle jedne strašne bitke, mada je teško reći gde je tačno došao, šta je video, koga je pobedio...

Fatalni dodir žena možda vodi u raj, ali je ovde pakao bliži; ako je verovati starim Grcima, ulaz u podzemni svet je nešto dalje duž obale, u Herkulovoj pećini. Zaplivavši u hladnu zelenu vodu pećinskog jezera, Herkul je dospeo do zemlje mrtvih, odakle se niko nikad ne vraća. Susreo se sa čudovištima i duhovima, ne bi li ispunio poslednji u nizu teških zadataka - da na zemlju dovede Kerbera, strašnog psa čuvara pakla. U ovoj pećini on se proslavio zanavek; tim podvigom postao je besmrtan.

Magija neba

Skrenuo sam sa obale ka unutrašnjosti Turske kako bih obišao gradić Šafranbolu. Pod zaštitom Uneska, isti je kao kada su svetom vladali turski sultani. Osim po starim građevinama, poznat je po magiji neba. Oblaci nad njim često izvode velelepne predstave, posebno tokom dugih kiša, koje su ovde uvek jesenje, čak i kad padaju u leto. Meštani tvrde da se ta magija spušta s visina i silazi među otomanske domove ne bi li se poklonila veličanstvu nekadašnjeg carstva. Dok u trošnoj „ladi“ promičem makadamom između osmanlijskih kuća, čini mi se kao da sam u ruskom vremeplovu koji me je, van moje kontrole, prebacio u osmanski svet.

Možda se to nebom nad ovom čaršijom kao deca igraju Herkul i Diogen? Jer, kada oblaci natkrile starinske domove od greda i blata, kupole džamija i vrevu bazara, započinje takav ples svetla, munja i tmine da gost ne zna u šta pre da gleda: da li u vodu brzaka, zelenu kao najlepše devojačke oči iz narodnih pesama, da li u raznobojne ćilime i haljine s turskog bazara, da li u munje i oblake koji, kao topli pokrivač, polako prekrivaju vidik, ili pak u lica Turaka, na kojima su utisnuti topli pogledi žena, i sve nijanse svile, i odblesci munja i gromova. „Svaka je oluja pozorišna predstava nebesa“, kaže mi starac, nudeći svoju lulu i poslužavnik s raznobojnim ratlukom, pažljivo poređanim u krugove prema boji, sa orasima i medom. Da dođe veliki vezir u kuću, ne bi mu bolje izneo: gostu se daje lepše i bolje nego čak i starešini kuće.

Svaki dom lepši je od prethodnog. Unutra je sve kao i pre dve stotine godina: minderluci i sofre, bakarno posuđe, ćilimi, nakit... Neke kuće imaju čak i bazene; iako su poveliki, u njima se ne kupa već se ta voda koristi da se leti kuća rashladi, uz žubor fontanica. Drugi gradovi se smatraju srećnim kada imaju sačuvanu jednu ili dve kuće iz ovog vremena, a ovde su ih ulice pune... Šafran, po kojem je i dobio naziv, zagrlio je Šafranbolu sa svih strana. U Turskoj se, inače, može naći oko devet hiljada različitih vrsta cveća (tri hiljade endemskih), a cela Evropa ima jedanaest hiljada pet stotina vrsta! Ovde priroda ljupko dopunjuje građevine iz prošlosti i, rasterujući loše misli, spaja se s magičnim nebom u poeziju postojanja.

Viktor Lazić