UKRAJINSKO-RUSKI SUKOB IZ DRUGOG UGLA Kako se jezgro pravoslavnog sveta prvo podelilo, a onda i zaratilo! Kratki istorijski prikaz

O Ukrajini i trenutnim dešavanjima napisali desetine tekstova u poslednjih meseci. Da li smo sve rekli, neko bi upitao? Možda jesmo, a možda i nismo. Uvek ostaje nešto nedorečeno, posebno taj istorijski kontekst cele priče - kada je zapravo sve počelo, otkuda tolika podela i zašto je Rusija zainteresovana toliko vitalno za Ukrajinu.

Odlučujući događaj, rekli bismo, desio se 1654. godine, kada je Bogdan Hmeljnicki, kozački vođa ustanka protiv poljske vladavine, zakleo na vernost caru u zamenu za pomoć u ratu protiv Poljaka. Od tada do 1991, osim kratkog perioda nezavisnosti između 1917. i 1920., ono što je sada Ukrajina bilo politički kontrolisano iz Moskve.

Ukrajina, međutim, jeste pocepana zemlja sa dve posebne kulture koje se međusobno prožimaju, zapadno-unijatsku koja isključivo kontroliše zapadni deo zemlje i pravoslavnu koja je naklonjena Moksvi, a pokriva istok te zemlje. Kao što preko Balkana ide civilizacijska granica između Zapada- katoličanstva (uglavnom, mada i protestantizma) i istoka-pravoslavlja, kroz vekove.

U prošlosti, zapadna Ukrajina je bila deo Poljske, Litvanije i Austro-Ugarskog carstva. Veliki deo njenog stanovništva pripada Unijatskoj crkvi, koja praktikuje pravoslavne obrede, ali priznaje vrhovni autoritet pape, a ne moskovskog patrijarha. Istorijski, Ukrajinici sa zapada isključivo govore ukrajinski jezik i izraziti su nacionalisti, pa su često kroz istoriju, reklo bi se, bili čak i na pogrešnoj strani istorije pa su tako podržavali i Treći rajh, odnosno invaziju na Sovjetski Savez 22. juna 1941. U tom zapadnom delu veliki broj Ukrajinaca vojnike Vermahta dočekao je kao oslobodioce.

Treći rajh je inače zauzete teritorije Sovjetskog Saveza podelio na dva dela. Ostland u koji su ušle baltičke države Estonija, Letonija i Litvanija, kao i Belorusija. U Rajhskomesarijat "Ukrajina", Rovno, Žitomor, Kijev, Nikolajev, Dnjepetrovske, kojima je upravljala takozvana građanska administracija potčinjena vojnim vlastima. I sama Ukrajina je bila podeljena okupatorima. Tako je teritorija između reka Dnjestra i Buga i Odese data na upravljanje Rumuniji i poznata je pod nazivom Transinistrija. Glavni zadatak nacista i domaći kolaboracionista osim ekonomske eksploatacije Ukrajine kao žitnice bilo je i masovno istrebljenje jevrejskog stanovništva koje je najviše živelo u Ukrajini.

S druge strane, istočni Ukrajinci su pravoslavci i uvelikom broju govore ruski. Rani 1990-tih Rusi su činili 22 odsto, a oni koji su po rođenju govorili ruski 31 posto od ukupnog ukrajinskog stanovništva. Većina učenika u osnovnim i srednjim školama učila je ruski.

Krim je uglavnom bio ruski i bio je deo Ruske Federacije sve do 1954. kada je Ukrajinac iz Odese Nikita Sergejvič Hruščov predao Ukrajini, kao priznanje odluke Hmeljnickog od pre nekih 300 godina.

Razlike između istočne i zapadne Ukrajine

Manifestuju se u stavovima njihovih naroda. Krajem 1992. na primer jedna trećina Rusa u zapadnoj Ukrajini u poređenju sa svega 10 podsto u Kijevu izjavilla je da oseća antiruska raspoloženja.

Ta istočno-zapadna podela prenela se i na politiku. U julu 1994. Leonid Kravčuk, koji se uprkos bliskosti sa ruskim vođama, identifikovao nacionalista, dobio je 13 provincija u zapadnoj Ukrajini sa većinom od preko 90 posto. Njegov oponent, Leonid Kučma, koji je tokom kampanje učio ukrajinski jezik osvojio je sa znatnom većinom, 13 istočnih provincija. Kučma je dobio 52 posto glasova. U stvari neznatna većina većina ukrajnske javnosti je 1994. potvrdila izbor Hmeljnickog 1654. Ti izbori, kako je primetio jedan američi stručnjak iskristalisali podelu između Evropeizovanih Slovena u zapadnoj Ukrajini i rusko-slovenske vizije u odnosima kakava bi Ukrajina trebala da bude. To nije kako je zapisao Semjuel Hantington toliko etnička koliko kulturna polarizacija,

Tri pravca razvoja

Kao rezultat te podele odnosi između Ukrajine i Rusije mogli su da se razvijaju u tri pravca.

Prvi pravac govorio je o tome da neće biti nasilja između Rusa i Ukrajinaca, ali je ta priča otpala 2014. kada je na istoku zemlje eskalirao građanski rat. Ratu prepreka nije bio to što su to bili slavenski i pravoslavni naord, gde je bilo mnogo mešovitih brakova. Ispostavilo se da je pritisak nacionalista sa obe strane bio značajan i jak u odnosu na period od 1994-2005 i 2014- do danas.

Druga opcija da se Ukrajina podeli na dva odvojena entiteta, od kojih će se onaj istočni u jednom trenutku stopiti sa Rusijom je više nego aktuelan i danas s obzirom da je ruka Duma izglasala da se Donbas i Donjeck gde živi većinsko prorusko stanovništvo koje ima ruske pasoše proglasi nezavisnim državama, koje bi u jednom trenutku se stopile sa Ruskom Federacijom.

Treći, kako je Semjuel Hantington pisao i najverovatniji scenario jeste da će Ukrajina ostati ujedinjena, pocepana i nezavisna i da će blisko sarađivati sa Rusijom. Hantington navodi da će dugoročno ekonomsko pitanje biti najvažnije.

Još jedan autor stručnjak za istočnu Evropu Džim Morison rekao je da su rusko-ukrajinski odnosi isto što i francusko-nemački za zapadnu Evropu. Kako ovi drugi osiguravaju čvrsto jezgro Evropske unije, ovi odnosi bi trebali da održavaju jezgor pravoslavnog sveta.

Kurir.rs/A.Mlakar