ŠTA AKO SE RUSKA INVAZIJA NA UKRAJINU NE ZAVRŠI? Posmatrači zabrinuti - šta je sledeći korak?

Prošla nedelja, otkad je Rusija započela invaziju na Ukrajinu, svakako je bila kao ona nedelja o kojoj je Lenjin govorio.

To je izazvalo ekonomske sankcije bez presedana kojima su se pridružile čak i neutralne zemlje poput Švajcarske i koje se protežu na rezerve ruske centralne banke. Nemačka je najavila istorijsko prenaoružavanje, a Finska se sprema da potencijalno uđe u NATO.

Sa dobrim razlogom, posmatrači ne prestaju da se pitaju i da brinu o tome šta je sledeći korak. Zaista, stvari bi mogle postati mnogo gore, i to brzo, navodi u svojoj analizi kolumnista ''Vika'' Noa Milman.

Ruska invazija nije bila laka za rusku vojsku kako je predsednik Vladimir Putin pretpostavljao da će biti. Ukrajinski otpor je bio žestok, a vojnici Rusije pokazali su malo entuzijazma za borbu.

Ali Rusija ima mnogo vojnih resursa koje još nije iskoristila, verovatno zato što je njen politički nije bila uništena Ukrajina.

Kao odgovor na neuspehe na bojnom polju, da li će Rusija masovno eskalirati na sravnjivanje ukrajinskih gradova iz vazduha kao što je uradila sa Groznim u Drugom čečenskom ratu, sa stotinama hiljada ili čak milionima civilnih žrtava?

Ako je tako, da li će NATO nastaviti da se drži svoje trenutne strategije ekonomskog i diplomatskog pritiska ili će ga njegova snažna retorička posvećenost ukrajinskom cilju neizbežno dovesti do rata sa Rusijom?

Čak i bez namere za eskalacijom, pogrešna procena bi mogla biti dovoljna da pokrene najgore u odsustvu starih zaštitnih mehanizama hladnog rata i kanala komunikacije između supersila.

Alternativno, Putinov režim bi mogao da se pokaže zapanjujuće krhkim pred ozbiljnim vojnim i finansijskim neuspesima. Naročito ako ruska vojska izgubi poverenje u njegovo vođstvo, Putin bi mogao biti svrgnut pučem.

Ako ruska ekonomija bude u zastoju, to bi moglo da izazove široke narodne pobune, sa krajnje nepredvidivim posledicama.

Bauk nuklearne razmene proganja i takve scenarije, budući da bi ruski režim u kolapsu mogao odlučiti da izađe sa ''praskom'' radije nego da ponovi ''cviljenje'' kojim je Sovjetski Savez na kraju izdahnuo, piše ''Vik''.

Svesni opasnosti obe mogućnosti, mnogi već govore o važnosti odstupanja – načina na koji bi Rusija mogla da zabvrši sa invazijom, a da pritom sačuva obraz. Kao što je primetio Milmanov kolega, Dejmon Linker, dosadašnja zapadna politika je bila impresivno dobro koordinirana, ali i u velikoj meri reaktivna.

Da bi se Rusija sklonila sa provalije, biće potrebno nešto drugačije: spremnost i kreativnost na kompromis kako bi se sprečila katastrofa, ma koliko taj kompromis bio neprijatan.

Međutim, taj izbor između katastrofe ili kompromisa može biti pogrešan. Činilo se da je protekla nedelja sadržala decenije promena - ali taj tempo možda neće biti održiv. Najpotcenjenija mogućnost za dalje može biti napeta i krvava nova normalnost za koju upravo sada postavljamo temelje.

Dok bi Rusija mogla dramatično eskalirati da dobije rat, Putin bi umesto toga mogao da zauzme potpuno drugačiji pristup iz razumnih političkih i vojnih razloga.

Rusija već, kako se izveštava, opseda Kijev i Harkov, dva najnaseljenija grada u Ukrajini. Takođe je bila uspešnija u napredovanju na jugu Ukrajine, u blizini poluostrva Krim, nego na severu.

Samo skromni dobici odavde bi omogućili Rusiji da postigne svoje najneposrednije ciljeve onesposobljavanja ukrajinske vlade i povezivanja Krima sa regionom Donbasa preko kopnenog mosta.

Šta ako Rusija, umesto da pokori celu zemlju, krene da postigne te ciljeve i ukopa se da ih obezbedi?

Teško je zamisliti Ukrajinu da razmišlja o prekidu vatre pod takvim okolnostima, niti bi se Rusija pridržavala tog primirja kada bi Ukrajina mogla da se ponovo naoruža uz pomoć Zapada pod njenim uslovima. Ali postoji razlika između pokušaja da pacifikujete zemlju od preko 40 miliona ljudi i borbe na terenu koji ste odabrali.

Takav rat bi mogao da potraje prilično dugo - zaista, britanski i američki zvaničnici već zamišljaju rat koji traje više od jedne decenije.

Šta je sa brutalnim finansijskim sankcijama koje su već dovele do kolapsa ruske rublje, povećale njene kamatne stope i izazvale nalet na Sberbanku i zatvaranje njenog evropskog ogranka?

Rusija će svakako stradati ekonomski, ali zapravo nije odsečena od celog sveta. Može da nastavi da prodaje naftu i gas na svetskom tržištu.

Što je još važnije, i Kina i Indija su izvan režima sankcija i prevelike su da bi bile uverljive mete za sekundarne sankcije ako SAD i Evropska unija pokušaju da stegnu stege na taj način.

Obe zemlje su se posebno uzdržale od nedavnog glasanja Generalne skupštine UN kojim je osudila invaziju.

S obzirom na mogućnosti zarade za azijske ekonomske gigante, nije teško zamisliti da se stvaraju nova ekonomska partnerstva koja će Rusiju održati na površini tokom dužeg perioda.

Što se tiče Putinove dugovečnosti, svaki naslednik bi nasledio njegovu trenutnu dilemu. Invaziji na Ukrajinu nedostajala je podrška ruskog naroda, ali ponižavajući izlazak bi takođe bio nepopularan i razoran i za rusku moć i za vojni moral.

Svest o tim činjenicama trebalo bi da ublaži entuzijazam potencijalnih pučista da sami preuzmu uzde.

Niko ne može da zna šta će biti sledeće u veoma promenljivoj i nasilnoj situaciji. Ali vredi razmisliti o mogućnosti da ono što se do sada dogodilo manje liči na početak Prvog ili Drugog svetskog rata, a više kao ukrštanje između početka Hladnog rata i njegovog kraja.

Kao i na početku Hladnog rata, Zapad je potaknut u jedinstvo i povlače se potencijalne borbene linije. Kao na kraju, evropsku zemlju, tada Jugoslaviju, a sada Ukrajinu razdire revanšistički diktator. Zapad i Istok se možda ponovo dele na neprijateljske logore, ali bez tampon zone između njih.

To je budućnost poput jednosmerne ulice, ali i bez završnice. Ako se ta budućnost dogodi, onda će finansijske, vojne i političke odluke koje sada donosimo – u atmosferi krize, sa ciljem da se izvrši pritisak na Rusiju da se povuče iz Ukrajine – umesto toga postati temelji novog svetskog poretka.

Kako izgleda taj svet? To bi trebalo da se pitamo više nego što jesmo, jer bismo možda u tome živeli još mnogo godina.

Kurir.rs