SLEDBENICI SVETOG PAUNA: Poseta Jezidima i njihovom svetilištu Lališ u Iraku (FOTO)

Svetilište Lališ, glavno mesto hodočašća verske sekte Jezida, koji su zapravo subetnos Kurda, nalazi se uz samu granicu linije bezbednosti u Iraku, često napadano tokom proteklih godina. Na svega kilometar i po je čekpoint koji označava ulazak u zonu smrti. Zato sam, vozeći se ka Lališu, strahovao da ne odlutam koji kilometar...

Verovanja verske grupe Jezida su starija od četiri hiljade godina. Njihove zajednice danas ukupno broje oko sedamsto hiljada vernika, od kojih najveći deo živi u Iraku. Veruju u jednog boga i sedam anđela, koje predvodi Melek Taus, predivan plavi paun sa raširenim raskošnim repom, koji je stvorio svet iz praistorijskog jajeta! Po legendi, kada je bog ovog pauna proglasio vladarem anđela, videvši sav bol i nesreće na svetu, Melek Taus je neprekidno plakao sedam hiljada godina. Njegove suze napuniše sedam ogromnih ćupova, iz kojih se prosuše po paklu, zauvek ugasivši uklete vatre. Dakle, kod Jezida ni pakao ni satana ne postoje - veruju da je celokupno zlo stvoreno među ljudima, i život zavisi od njihovog izbora. Muslimani u Iraku Jezide smatraju sledbenicima palog anđela Šejtana, s obzirom na veliku sličnost legende o palom anđelu. Zbog toga su više puta pokušavali da ih istrebe.

Jezidima je najstrože zabranjeno pominjanje (inače arapske) reči „šejtan“, ali i svake druge koja joj po zvuku nalikuje ili pak počinje na „ša“. Tako su ovde sasvim nepoželjne reči Šangaj, Šopen, šeik itd., a ne bih glasno smeo izustiti ni saten, Šakira!

U svojim verovanjima Jezidi su našli mesto i reinkarnaciji, a sunce predstavlja najviše otelotvorenje boga. Zato se mole okrenuti ka suncu, a u podne ka Lališu, mestu u koje sam upravo stigao. To je čitav kompleks objekata, kućica, pećina i grobova. Svaki Jezid treba barem jednom u životu ovde da dođe na šestodnevno hodočašće, dok oni koji žive u blizini to rade barem jedanput godišnje.

Veruju da su direktni potomci Adama, dok su svi ostali ljudi mešavina Adama i Eve. Po legendi, još pre nego što je bog odredio uloge polova, Adam i Eva su se posvađali oko toga ko od njih nosi glavni element za stvaranje dece. Da bi to utvrdili, svoje seme su zatvorili u ogromne ćupove. Kada su posle nekog vremena otvorili Evin ćup, beše pun insekata; u Adamovom pronađoše predivno dete. Od tog deteta potiču Jezidi. Da bi sačuvali čistotu svoje krvi i porekla, vekovima su najstrože zabranjivali venčanja izvan svoje zajednice, pa čak ni previše druženja sa strancima nije poželjno jer može da uprlja iskonsku čistotu Adamovog kolena. U novije vreme to se promenilo, pa brak sa hrišćaninom može biti tolerisan, ali sa muslimanom - nikako. To je na svojoj koži pre nekoliko godina osetila sedamnaestogodišnja devojka Dual Kalil Asvad, koja se zaljubila u muslimana sunita. Za taj „strašan zločin“ kamenovana je do smrti, što je neko i snimio mobilnim telefonom. Taj snimak je obišao ceo svet, a odgovor muslimana bio je stravičan - niz terorističkih napada u kojima je poginulo osamsto ljudi, a ranjeno hiljadu petsto šezdeset dvoje.

Ceo Irak kao da je bio u plamenu - automobili su leteli u vazduh, prštalo je staklo, Jezidi su izvlačeni iz autobusa i ubijani. To je kletva severnog Iraka - sve je tiho i mirno, ali nikada se ne zna kada će izbiti novi niz napada, ili čak čitav građanski rat. Druženje sa Jezidima zato je posebno opasno jer su upravo njihove zajednice veoma česte mete napada - oko godinu dana pre mog dolaska ubijeno je dvadesetak Jezida koji su se okupili na molitvi. U Lališu, koji je pod danonoćnom zaštitom vojske, nalazi se grob najvažnijeg svetitelja Jezida, šeika Adi ibn Musafira (1070-1162).

U mračnoj pećini grob je umotan u stotine raznobojnih tkanina, baš kao i okolni stubovi. Za ovog sveca veruju da je bio čovečje otelotvorenje, poslednja reinkarnacija božanskog pauna. Pored pauna, i ostali anđeli doživljavaju svoje reinkarnacije na zemlji, koje nazivaju koasasa. Svetim mestom se može hodati isključivo bosonog, jer između blagoslovene zemlje i tela ne sme biti prepreka. Na plus pedeset stepeni nije lako pronaći beton ili kamen koji neće ispeći stopala.

Moj dolazak su prihvatili prirodno i odmah me uvrstili među svoje, poveli u pećine, tunele i hramove. Veruju da Sveti paun ka Lališu upućuje putnike i mudrace, pa je valjda i mene sa nekim razlogom na toj staroj krntiji doveo do njih. Tokom hodočašća vernici odsedaju u malim pećinama bez prozora i nameštaja. Spavaju na prostirkama na podu; tu i kuvaju i druže se sedeći po turski. Žive skromno, a opet njihove trpeze izgledaju bogato. Sve se deli i niko ni u čemu ne oskudeva. U jednoj dugačkoj crnoj prostoriji nalaze se stotine ćupova raznih veličina, koji su nekada služili za paljenje sveća. Okušavam sreću u bacanju marame na vrh nekog kamena, za ispunjenje želje... Poklonio sam se njihovim svecima, ali i napravio ogromnu grešku - tabanima sam stao na prag! To je strogo zabranjeno, prag se ljubi! Tu se postavljaju sveće i novac kao dar onostranom... Kud svi Turci, tu i mali Mujo! Poljubih i ja prag i prihvatih poziv na ručak.

Neudate devojke

U Lališ posebno hrle neudate devojke, verujući da će im hodočašće znatno pomoći u pronalaženju životnog partnera. To je u većini slučajeva i tačno, jer devojke, nakinđurene, pod debelim slojem pudera, u šljaštećoj odeći, i te kako privlače pažnju mladića koji tu dolaze „u lov“. Porodica koja me je pozvala na ručak i čaj imala je spremnu ćerku za mene. Sijala je kao svetleća kugla u diskoteci. Zvezdice po odeći bleskale su na suncu toliko da se u nju nije moglo gledati bez zaštitnih naočara, i to onih za zavarivanje! Odveli su me da se upoznam sa sveštenicima, a zatim i na najveću čast - susret sa poglavarom njihove zajednice. Starešina je, kao i svi drugi, sedeo na podu, naslonjen leđima na zid, sa nešto mekih jastuka oko sebe. Godine su ostavile traga na njegovom telu i sedoj bradi. Bio je krupan, ali niži od ostalih. Dobrodušnog pogleda, nije bio previše zainteresovan za moj slučaj; pozdravio me je uljudnim rečima dobrodošlice. Starca ubicu inače nisam smeo da fotografišem. Kada sam hteo da napustim Lališ, jezidi su me nagovarali da ostanem i da im se pridružim u tradicionalnoj igri i plesu, koji su njima od velike važnosti. U međuvremenu, nekoliko dece i baba počelo je da grize ostatke nekog stabla; objasnili su mi da to pomaže onima koji imaju problema sa spavanjem.

Kada je ples nalik kolu - simbolu sunca - započeo, stavili su me u sredinu, tako da sam bio u centru događaja. Dok se kolo vrtelo oko mene, fotografisao sam galeriju neobičnih likova, žena u tradicionalnoj odeći i dobroćudnih muškaraca. U plesu učestvuju samo muškarci i udate žene: sa strane se poređao čitav niz devica koje su, kao na izboru za mis, isticale svoje adute i posmatrale igru. Nečije ruke su me najednom povukle i našao sam se usred kola na jezidski način. Na licima potpunih stranaca ocrtavala se dobrota. Osmesi ispod verskih kapa i brkova govorili su mi da je i ova religija samo još jedna varijacija ljudskosti i verovanja u pravdu. Igrali su svom dušom, predajući se kolu i ljudima oko sebe. Dedici koji je svirao frulu caklile su se oči, u transu su mu poigravali talasi bele bradice. Svirao je ne nama, već bogu - uvis dignute frule, zadovoljno i smelo, zgrčenih obrva, kao da svakog trenutka očekuje odgovor ili, barem, novi talas umetničkog zanosa, one blage jeze koju izazivaju muze dok drmusaju umetnika. Iz njegovih bora tekla je mladost, a njegova muzika se odbijala o građevine sa okruglom osnovom i kupolastim vrhovima, koje su bile svuda oko nas, spokojno noseći svoju poruku dalje ka nebu. Ovi dragi ljudi su dozvolili da stranac, iz države za koju nikad nisu čuli, ušeta u njihove domove i, štaviše, u najsvetiji hram, te da im se pridruži u najvažnijoj igri. To su uradili od srca, bez zazornog pogleda. Da bih bezbedno stigao do glavnog grada Erbila, jedan Jezid je krenuo na put sa mnom, pustinjom u kojoj je Aleksandar Makedonski zauvek pobedio persijskog cara Darija III. Za srećan povratak kući pokloniše mi blagoslov i gomilu knjiga, da u kolevci ratova nikad ne zaboravim da je to ujedno i kolevka civilizacije.

Viktor Lazić