NAJBOLJI (NE)PRIJATELJI: Erdoganov crnomorski čin balansiranja na žici oko Putina u sedam tačaka

Turska balansira na žici kada je u pitanju njen odnos sa Rusijom.

Preuzimajući ovu ulogu, Erdogan delikatno balansira na ivici noža. Odnos između Turske i Rusije je složen i prožet istorijom. To je odnos koji je opsednut tenzijama oko krimskih Tatara, energetskom zavisnošću ratovima u Nagorno-Karabahu, Siriji i Libiji. Samo poslednjih godina Turska je oborila ruski ratni avion, ruski vazdušni udari u Siriji su ubili 33 turska vojnika, a moskovski ambasador u Ankari je ubijen.

Turska, članica NATO-a, bez problema je označila sukob u Ukrajini kao "rat", blokirala je ruske ratne brodove iz Crnog mora i prodala razorno efikasne bespilotne letelice Bajraktar ukrajinskim snagama, što je izazvalo bes Moskve. S druge strane, Ankara je takođe iznervirala Kijev odbijanjem da sankcioniše Rusiju, a predsednički portparol Ibrahim Kalin je rekao da svet ne može da priušti "paljenje mostova sa Rusijom“.

"Poprilično se razlikuju od drugih saveznika u NATO-u“, rekao je Politiku Stiven Kuk, viši saradnik u Savetu za spoljne odnose i ekspert za tursku politiku. "Turci zaista pokušavaju da se pozicioniraju na način da podržavaju ukrajinski suverenitet, ali takođe žele da iskoriste svoj položaj da pokušaju da posreduju".

"Tokom poslednjih 10 godina, Turci su zaista imali problematičan odnos sa SAD – bili su veoma nezadovoljni njime“, rekao je on, dodajući da Rusija sada predstavlja dobru alternativu. "Oni imaju prilično dobar radni odnos."

Briselski portal izdvoji je sedam ključnih komponenti koje su izgradile odnose Ankare i Moskve u proteklih 10 godina.

1. Lični dodir

Odnos između Putina i Erdogana prešao je iz neprijateljstva u prijateljstvo posle pokušaja državnog udara protiv Erdogana 2016. godine.

Njih dvojica su održavali srdačne veze do novembra 2015, kada je turski F-16 oborio ruski bombarder iznad sirijsko-turske granice. Putin je žestoko osudio incident kao "ubod nožem u leđa“. Moskva je u desetomesečnom zastoju uvela ekonomske sankcije, uključujući opomene Moskve da njeni građani treba da izbegavaju putovanja u Tursku, koja se u velikoj meri oslanja na ruske turiste. Ovo je na kraju primoralo Erdogana da se izvini Putinu.

Ali pokušaj državnog udara u Turskoj u julu 2016. zbližio bi ih više nego ikada ranije.

"Dok su (bivši američki predsednik Barak) Obama i njegove evropske kolege sedeli na ogradi, Putin je odmah postao njegov spasitelj i obećao mu svu podršku koju može da pruži“, rekao je Kemal Kiriši, profesor i viši saradnik na Brukings institutu. "Uvek su postojale glasine da su Rusi bili ti koji su upozorili Erdogana. Nije bez razloga turski predsednik odabrao Sankt Peterburg za svoje prvo putovanje u inostranstvo posle puča, a ne Brisel ili Vašington".

"Njegov odnos sa Zapadom je postao lošiji“, rekao je Kiriši.

U stvari, ovaj lepak koji povezuje dva lidera bio je toliko jak da stručnjaci kažu da je pomogao da se prevaziđu događaji koji bi inače uništili bilateralne odnose, uključujući ruskog ambasadora u Turskoj koga je u Ankari ubio policajac koji nije bio na dužnosti 2016 — tokom perioda grozničavih tenzija zbog učešća Rusije u ratu u Siriji — i desetine turskih vojnika ubijenih u ruskim vazdušnim napadima u Siriji 2020.

2. Tatari na Krimu

Krimski Tatari su takođe trn u oku Moskvi i Ankari.

Turska ima istorijske veze sa krimskim Tatarima, turskom etničkom grupom autohtonom na poluostrvu, gde ih danas živi 300.000. Po naređenju Josifa Staljina 1944. godine, više od 200.000 Tatara je nasilno deportovano u Centralnu Aziju, gde je gotovo polovina umrla. Povratak im je konačno dozvoljen 1989.

S obzirom na njihovu etničku povezanost i veliku dijasporu Tatara u Turskoj, Erdogan ih često brani. Ruska aneksija Krima 2014. godine — koja je oživela strahove zajednice iz sovjetskih vremena — pokazala se posebno teškim trenutkom za Tursku.

Ankara se odmah usprotivila aneksiji, održala kontakt sa tamošnjim vođama grupe, finansirala novi Tatarski centar u Kijevu i tiho pregovarala o oslobađanju dvojice tatarskih političara iz zatvora. Erdogan je takođe tvrdio 2014. da je dobio uveravanja od Putina da će oni biti zaštićeni.

Kiriši tvrdi da je ova podrška deo veoma domaće - i izborne - računice za Erdogana.

"To ima više veze sa unutrašnjom politikom u Turskoj“, rekao je on. "Svaki pojedinačni glas se računa za Erdogana, čija popularnost opada kako se ekonomski problemi gomilaju".

"On je u savezu sa ekstremističkom turskom nacionalističkom partijom kako bi ovekovečio svoju vladavinu i za njih su Tatari veoma važni“, dodao je on, tvrdeći da nacionalni izbori 2023. opterećuju Erdogana.

3. Bezbednost Crnog mora

U Crnom moru, rusko-turska saradnja se postepeno povećava nakon oporavka od vrhunca tenzija 2016.

Turska kontroliše pristup Crnom moru kroz moreuz Bosfor i Dardanele, ali prema uslovima konvencije u Montreu iz 1936. godine, mora garantovati "potpunu slobodu“ civilnim brodovima koji prolaze kroz more – i dozvoljeno joj je da blokira vojne brodove samo u vreme rata.

Crnomorski odnosi dve vlade u velikoj meri odražavaju putanju njihovih širih odnosa. Tokom 2016. godine, kako su tenzije između dve zemlje eskalirale, uglavnom zbog njihovih suprotstavljenih stavova o Siriji, Erdogan je zahtevao veće prisustvo NATO u moru.

"Crno more je skoro postalo rusko jezero“, žalio je on još u maju 2016, dok se zalagao da zajednička bugarsko-rumunsko-turska flota pređe u to područje.

Ali kako su se odnosi sa Rusijom zagrejali nakon pokušaja puča, a Turska se okrenula od SAD, dve zemlje su počele da sarađuju u Crnom moru. Ankara je 2017. poslala nekoliko mornaričkih brodova u moskovsku bazu Novorosijsk na neformalne vežbe, nakon kojih su kasnije usledile formalnije zajedničke vežbe.

Usred sukoba u Ukrajini, turski ministar spoljnih poslova Mevlut Čavušoglu najavio je 28. februara da će moreuz biti blokiran za ratne brodove. Ali, kako Kuk ističe, oni koji se vraćaju u Rusiju i dalje mogu da se vrate kući.

"Sada je pitanje: ko može da utvrdi da li je ta tvrdnja legitimna ili ne? Da li se samo podrazumeva da Rusi govore istinu?" rekao je.

4. Nagorno-Karabah

U međuvremenu, na Južnom Kavkazu, Rusija i Turska su u direktnom sukobu, koji vrši pritisak na njihov savez.

U dugogodišnjem rivalstvu između Jermenije i Azerbejdžana oko Nagorno-Karabaha — otcepljene teritorije koju podržava Jermenija, ali međunarodno priznate kao deo Azerbejdžana — Moskva i Ankara podržavaju različite strane.

Azerbejdžan je najbliži međunarodni saveznik Turske, a Ankara već dugo isporučuje Bakuu iste bespilotne letelice Bajraktar ​​koje prodaje Ukrajini. Slično tome, Rusija ima duboke veze sa Jermenijom, a obe zemlje dele sistem protivvazdušne odbrane i članstvo u vojnom savezu Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti koju podržava Moskva.

Čak i ako Ankara sada normalizuje odnose sa Jerevanom, a Moskva je nedavno pristala da intenzivira saradnju sa Bakuom, oni će biti prinuđeni da brane svoje istorijske partnere kada buknu tenzije.

Kada je došlo do porasta nasilja u Nagorno-Karabahu 2016. godine, Moskva i Ankara su se opet sukobili, a ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov nazvao je tursku retoriku "neprihvatljivom“. Ali kada je u novembru 2020. izbio potpuni rat oko teritorije, kritike su bile prigušenije, jer je Rusija ušla kao posrednik i obezbedila prekid vatre, dok je Azerbejdžanu dozvolila da zadrži osvojene teritorije.

"Iako su bili na suprotnim krajevima sukoba i snage koje je podržavala Turska nadmašile su snage koje je podržavala Rusija… oni su pronašli način da garantuju prekid vatre“, rekao je Kuk iz CFR-a. "Dva lidera su uspela da razdvoje te razlike i ne dopuste da odnos eksplodira".

5. Sirija i kurdsko pitanje

Sirija je još jedan front na kome su Rusija i Turska naletele jedna na drugu, da bi ponovo počele da sarađuju uprkos tome što su ostale na suprotstavljenim stranama.

Nakon izbijanja sirijskog građanskog rata, sukob se brzo proširio na jugoistočnu granicu Turske, izazivajući strahove vlade od autonomnog sirijskog kurdskog regiona na njenoj granici, kao i protok izbeglica u Tursku. Pošto je Rusija zvanično stupila u pomoć režimu Bašara el Asada kao dugogodišnjeg saveznika 2015. godine, počeli su ruski napadi na opoziciju, stavljajući Putina i Erdogana na suparničke linije fronta.

Tenzije su dostigle vrhunac iste godine, kada je Turska oborila ruski ratni avion koji je ušao u njen vazdušni prostor. Rusija je nastavila sa ograničavanjem trgovine i putovanja, a Putin je optužio Ankaru da podržava Islamsku državu i otvorio predstavništvo sirijskih Kurda u Moskvi.

Ali kada se Erdogan izvinio, dve strane su počele da sarađuju.

Nakon što je pristala na zonu deeskalacije u Idlibu 2018. godine, Rusija je odlučila da ne interveniše u vojnoj ofanzivi Turske i konačnom upadu u Siriju protiv kurdskih boraca. I mada se situacija još jednom zaoštrila nakon što su 33 turska vojnika ubijena u vazdušnim napadima iznad Idliba sledeće godine, dve zemlje su na kraju ponovo postigle dogovor. Prekid vatre koji su podržali i jedni i drugi stupio je na snagu 2020. godine — uprkos tome što su kurdske snage apelovale na Rusiju za pomoć.

Sporazum je uveo bezbednosni koridor i zajedničke patrole, dok su kurdske snage morale da se povuku i Turska je dobila sigurnu zonu koju je želela. Iako se delikatni prekid vatre za sada održava, Sirija ostaje stalni pritisak na Erdogana.

6. Izazovi u Libiji

Sukob u Libiji seže do pada Moamera Gadafija 2011. U ratu koji je usledio, i Putin i Erdogan su povećali svoje učešće kako bi postali dva ključna igrača u sukobu, dok su ponovo forsirali sukobljene ciljeve.

Moskva je dugo podržavala režim Kalife Haftara da izađe iz istočne Libije, obezbeđujući oružje i vojnu opremu, a na terenu su bili prisutni Vagnerovi plaćenici. Ankara je, s druge strane, stala na stranu Vlade nacionalnog jedinstva (GNA) koju podržavaju UN, šaljući oružje, dronove, vojne savetnike i sirijske plaćenike, što je preteglo jezičak na vagi kako je borba za Tripoli eskalirala.

Pored sve većeg geopolitičkog uticaja, obe zemlje se nadaju ekonomskoj dobiti od Libije, pošto su pre rata izgubile unosne ugovore. Međutim, Erdogan takođe ima za cilj da obezbedi turske interese u istočnom Mediteranu, pristavši na kontroverzan sporazum sa GNA 2019. godine, povlačeći nove pomorske granice u vodama bogatim rezervama gasa u blizini Kipra.

Međutim, uprkos podršci suprotstavljenim frakcijama, lideri su uspeli da dođu do razumevanja — baš kao i u Siriji. Zajednički pozivajući na prekid vatre 2020. godine, oni su ponovo potvrdili svoju "posvećenost suverenitetu, nezavisnosti, teritorijalnom integritetu i nacionalnom jedinstvu Libije“. Međutim, ovoga puta dogovor nije potrajao.

7. Prirodni gas

Uprkos geopolitičkim tenzijama, veoma važne energetske veze između Turske i Rusije ostale su relativno stabilne — iako neizbalansirane — od 2016.

Turska je dugo bila veliko tržište za Rusiju, direktno primajući gas preko gasovoda Plavi tok kroz Crno more od 2005. Danas i dalje uvozi 45 odsto svog prirodnog gasa iz Rusije, iako se ova zavisnost smanjuje. Erdogan i Putin potpisali su ugovore za projekat gasovoda Turski tok i nuklearnu elektranu Akuju koju podržava Moskva.

Međutim, sa ciljem da postane tranzitno čvorište i poveća svoju energetsku nezavisnost, Turska takođe istražuje sopstvene resurse i najavila je otkriće prirodnog gasa u Crnom moru 2020. Kao produžetak svoje retorike mavi vatan (plava domovina), isti ciljevi leže iza Erdoganovog angažmana u Libiji i dogovora sastavljenog za pristup Turske istočnom Mediteranu kako bi se stvorila ekskluzivna ekonomska zona.

Iako će Turska za sada nastaviti da kupuje rusku naftu i gas, prema rečima zamenika ministra energetike Alparslana Bajraktara, trenutni napori Evrope da smanji takav izvoz nakon ruske invazije na Ukrajinu mogu Tursku staviti na čelo i središte potencijalnih alternativnih puteva snabdevanja — bilo iz Azerbejdžana, preko Transanadolijskog cevovod za prirodni gas, ili Izraela, sa razgovorima o novom gasovodu na stolu nakon što je projekat EastMed propao u januaru.

Kurir.rs