ISPOVEST AMERIČKIH ATOMSKIH VETERANA: Nisu znali da su pokusni kunići, neki otkrili tek kada su im se deca rodila! VIDEO

Procenjuje se da je više od pola miliona vojnika, uglavnom iz Sjedinjenih Država, učestvovalo u nuklearnim eksperimentima između 1946. i 1962. godine. Nisu to znali do poslednjeg trenutka. Bili su pokusni kunići...

Zamislite sebe „u cipelama“ siromašnog mladića negde iz ruralnih područja SAD posle Drugog svetskog rata. Koliko god da rizikujete, vojska je za vas, kao i za vaše brojne prijatelje, zapravo jedini način da 'pobegnete' iz trenutne sredine. Na tvoje mesto stiže vojska, popunjavaš prijavu, polažeš testove, šalje te na obuku... I nekoliko meseci kasnije, evo te desetinama hiljada kilometara daleko od svog doma, negde nasred Tihog okeana.

"Pa ovo uopšte i nije tako loše", razmišljate u svojoj glavi, dok sa prozora svoje vojne baze, na prelepom mikronezijskom ostrvu, gledate u palme koje se lagano njišu na povetarcu. Temperatura je više nego prijatna, hrana pristojna, društvo zabavno. Što se tiče svih američkih vojnih baza u kojima biste mogli da završite, ovo je pravi „džekpot“.

Jedne večeri vama i vašem odredu je naređeno da se ukrcate na brod. Ništa više od toga ti nisu rekli. Obučeš vojničke pantalone i majicu, sedneš na brod i čekaš. Nije ti jasno zašto si ovde, ali dobro. Brod plovi ... Malo pre zore, brod se zaustavlja. Iz zvučnika se čuje glas:

- Sedi i pokrij oči. Ne gledaj u eksploziju.

I dalje ti ništa nije jasno. Slušate uputstva i zbijate se među stotinu drugih na palubi i čekate. Sledećeg trenutka osetite eksploziju u daljini.

- Sedeli smo i slušali uputstva. Nismo znali šta da očekujemo. Kada je ta stvar eksplodirala... Prvo smo videli sve kosti u našim rukama, a onda smo osetili kako nam tela gore. Neki su od udarca odbačeni nekoliko metara dalje. Neki su odmah oslepeli. Drugi su počeli da plaču i dozivaju svoje majke. Videli smo kako se gume na kamionima na brodu tope... - kažu 'atomski veterani', vojnici koji su bili svedoci nuklearnih detonacija izbliza.

Procenjuje se da je u ovim „eksperimentima“ učestvovalo više od 400.000 Amerikanaca, kao i desetine hiljada Britanaca i Francuza. Svi oni imaju jednu zajedničku stvar. Nisu znali da su zapravo zamorci u nuklearnim testovima i niko ih nije upozorio na opasnosti radijacije.

"Morali smo da potpišemo dokumente o poverljivosti. Ako smo ih prekršili, pretili smo novčanom kaznom od 10.000 dolara, kao i vojnim sudom i dugom zatvorskom kaznom. Nismo smeli nikome da kažemo u šta smo umešani. Većina njih je tajnu odnela u grob, a nama preživelima bilo je potrebno skoro 50 godina da progovorimo", rekao je nedavno američkim medijima Hank Bolden, jedan od američkih 'atomskih veterana'.

Neki od „atomskih veterana“ učestvovali su u nekoliko detonacija. Frank Farmer, Amerikanac koji je deo 50-ih proveo stacioniran na Pacifiku, bio je svedok čak 18 detonacija. Nekada su od mesta udara bili udaljeni samo četiri do pet kilometara.

"Svaki put je bilo isto. Od sile svetlosti vidiš kosti u tvojoj ruci. Pogledao sam u dlan i video sve kosti, krvne sudove...", rekao je Farmer pre nekoliko godina.

„Od 22.500 vojnika poslatih da prisustvuju nuklearnim eksplozijama, 18.500 je umrlo od raka i leukemije“, rekao je za Vajs Daglas Hern, predsednik britanskog udruženja atomskih veterana.

Nekima su se simptomi pojavili tek nekoliko meseci po povratku sa posla, drugima nekoliko godina kasnije, treći se celog života bore sa raznim tumorima... Ali, svi naglašavaju, nije to najgore.

- Niko nas nije upozorio na posledice učešća u eksperimentima. Niko nam nije rekao da postoji šansa da to prenesemo našoj deci. Da smo znali... - kažu veterani.

A posledice su, u nekim slučajevima, bile užasne.

- Po povratku iz vojske oženio sam se i dobili smo ćerku. Kada je napunila 11 godina, počelo je... Prvo joj je izrasla grba na leđima, a zatim je kosa počela da joj pokriva celo telo. Morali smo da je brijemo dva puta dnevno. Umrla je nedugo zatim na mojim rukama - rekao je Hern za Vice.

Slične priče imaju i drugi veterani. Mnogi od njih imaju decu rođenu sa brojnim manama. Iako je do tada većina znala zašto, vlasti u njihovim zemljama su 'okretale glave'. Malo ko bi istupio bio bi kažnjen i ućutkan. Tek sredinom 1990-ih njihov status u Sjedinjenim Državama je priznat. Neki od njih, koji su uspeli da dokažu da su bolesti u kasnijem životu rezultat učešća u ovim eksperimentima, dobili su i obeštećenje. Ali premalo i prekasno. Većina kojima je učestvovala u nuklearnim testovima između 1946. i 1962. odavno je umrla.

Britanski „atomski veterani“ nastavljaju da se okupljaju do danas. Sve ih je manje, sve su stariji, ali žele da svet čuje njihovu priču.

"Intervjuisali smo hiljade 'atomskih veterana' i svi smo doživeli isto. Svi smo videli kosti u njihovim rukama nakon eksplozije. To je nešto što nikada nećete zaboraviti", kažu na kraju ovi bivši vojnici. Njima nije pretio neprijatelj, već njihove sopstvene države. To ih najviše boli...

Kurir.rs/24sata.hr