BRITANSKI TELEGRAF Treći svetski rat je dosta verovatniji nego što je iko spreman da prizna

Dosad smo imali izuzetnu sreću. Ljudska bića su izumela nuklearno oružje pre 77 godina, ali ga nisu koristili da se međusobno pobiju još od Nagasakija.

Čemu toliki pesimizam?

Uz dobra vremena dolazi oholost i samozadovoljstvo, a šanse za još jedan veliki globalni sukob - i u najgorem slučaju još jedan svetski rat - puno su veće nego što shvatamo. I nastavljaju da rastu. Niko ne zna tačnu verovatnost, ali čak i 10 posto šansi za globalnu katastrofu u ovom veku bilo bi zastrašujuće i trebalo bi da opravda hitan fokus svake zapadne zemlje da se Armagedon izbegne snažnim odvraćanjem, novim savezima, velikim ulaganjima u odbrambeno oružje i hitnim diplomatskim angažmanom.

Čemu toliki pesimizam? Delimično je to igra brojeva

Širenje naprednih tehnologija, uključujući idiotsku grešku kao što je bila nuklearna proliferacija, implicira da više zemalja ima sposobnost da napravi veliku štetu, a geopolitika postaje sve složenija sa završetkom američke hegemonije, povećavajući šanse za fatalni nesporazum ili da neki lokalni sukob u Africi, Latinskoj Americi ili Aziji izmakne kontroli.

Zašto, zaboga, Bajdenova administracija ne može da vidi da će dopuštanje Iranu da postane nuklearna sila gotovo garantovati barem regionalni rat?

Hladni rat je bio jednostavan sukob, a ipak smo ga preživeli samo pukom srećom. Kenedijevi nisu spasili svet tokom kubanske raketne krize. Pravi heroj bio je Vasilij Arhipov, drugi zapovednik ruske podmornice, koji je u oktobru 1962. prkosio naredbi svog kapetana, zbunjen nedostatkom kontakata sa Moskvom, da lansira nuklearni torpedo na Ameriku.

Godine 1983. Stanislav Petrov, još jedan ruski oficir, zanemario je sistem ranog upozorenja koji je ukazivao da je su SAD upravo pokrenule nuklearni napad na SSSR.

Bilo je i drugih takvih bliskih promašaja, poput onog kada su Rusi pomešali Ejbl arčer, NATO-ovu vežbu, s pravim napadom, kako je prikazano u televizijskoj seriji ''Dojčland 83''. U današnjem daleko složenijem svetu i s paranoidnim diktaturama poput Severne Koreje koje su sada sposobne da nanesu veliki pokolj, zemljama će biti još lakše da zalutaju u totalni rat.

Činjenica da Rusija tako loše prolazi na ukrajinskom bojištu je dobra vest, ali ne bi trebalo da nas uljuljka u lažni osećaj sigurnosti. Osim Nemačke, Zapad je pokazao dobre rezultate, podržavajući Ukrajinu na snažan, ali razborit način, ali druge nacije poput Indije, Pakistana i Kine odbacile su te napore.

Mnoge sile u nastajanju želele bi da zadrže mogućnost invazije na jednog od svojih komšija - Tajvan je očito žarište - i više nisu spremne da popuste Zapadu.

Konsenzus nakon 1945. je uvenuo, kao i većina institucija koje su dopuštale suparničkim državama da polu-upravljaju svojim sporovima, ne samo oronuli UN. Imperijalizam se vratio, kao i civilizacijska država. Indija i Pakistan su naoružani do zuba i u mnogočemu su u sukobu.

Svet postaje sve više, a ne sve manje opasan

Ima dosta drugih lidera koji žele da postanu Putin, a bolje su opremljeni da seju smrt i uništenje. Bioterorizam je sve veća briga.

Tokom hladnog rata, SAD su verovale da su uspešno odvratile sovjetsku upotrebu nuklearnog oružja zahvaljujući svojoj doktrini uzajamno osiguranog uništenja, aliistoričari koji su čitali deklasifikovana moskovska dokumenta shvataju da je to bila zabluda.

SSSR je planirao taktički da upotrebi nuklearke u ranoj fazi bilo kakvog sukoba sa NATO-om.

Postoji li takvo razmišljanje danas u Moskvi ili u nekoj drugoj nuklearnoj sili? Kako bismo odgovorili na "slučajno" konvencionalno bombardovanje nekog cilja u Poljskoj? Ili taktičku upotrebu nuklearnog oružja od strane Rusije u Ukrajini?

Naš pseudoracionalni Zapad i dalje krivo shvata kako despotski vođe kalkulišu ono što je u njihovom najboljem interesu, zašto bi kockanje sa visokim ulozima moglo da ima smisla za njih i kako drugi pogrešno čitaju postupke Zapada.

Previše smo pod uticajem teorije igara niskog nivoa i odbacujemo mogućnost još jednog svetskog rata kao "nezamislivu".

Klasičan primer, kako je ispričao Kit Pejn u svojoj knjizi Zablude hladnoratovskog odvraćanja i novi smer, bio je kada je Din Ačeson rekao Ruzveltu u avgustu 1941. godine, četiri meseca pre Perl Harbora, da "nijedan racionalni Japanac ne može da očekuje da bi napad na nas mogao da rezultira bilo čime osim katastrofom za njegovu zemlju".

Ačeson je bio u pravu da će to završiti užasno za Tokio, ali je fatalno pogrešio ne shvatajući da je japanski establišment sam sebe uverio da je zapravo "osuđen" ako ne napadne. Japanci su smatrali da nemaju izbora - Putin možda ima slična razmišljanja.

Ljudska bića još uvek nisu naučila da razumeju jedna druge

Uprkos modernoj komunikaciji, ljudska bića još uvek nisu naučila da razumeju jedna druge. I dalje ne možemo da uđemo u glave naših neprijatelja kako bismo istinski shvatili njihovo razmišljanje, njihove strahove (ma koliko pogrešni bili), njihove pretpostavke i njihove vrednosti (ma koliko odvratne bile).

Preapstraktni smo, nedovoljno usresređeni na karakteristike i previše moralno arogantni, pretpostavljajući da Rusija ili Kina savršeno razumeju našu politiku, naše spoznaje, naše vrednosti i naše reakcione funkcije.

Ne razumemo rasuđivanje ili impulse koji su van naših okvira, našeg etičkog sistema. Zato i dalje ne uspevamo da predvidimo kako će se ponašati odmetnute zemlje. Ne razumemo njihove percipirane kompromise. Problem je, kako tvrdi Pejn, što brkamo racionalnost sa razumnošću ili sa onim što smatramo razumnim.

Temeljna nepovezanost gleda nas u lice: nauka i tehnologija nastavljaju da se usavršavaju, čineći rat sve opasnijim, destruktivnijim i jednostavnijim, ali zapadna državna vlast je atrofirala, zajedno sa našim političkim institucijama, našim razumevanjem istorije, našom diplomatijom i našom sposobnošću jasnog razmišljanja o riziku.

Ako Velika Britanija, Amerika i drugi dramatično ne poboljšaju svoju politiku, izgledi za svetski mir izgledaju sve mračniji, zaključio je Alister Hit.

Kurir.rs/Index.hr