BITKA ZA ZMIJSKO OSTRVO 2 DEO Zašto Rusi i Ukrajinci žestoko ratuju za 17 hektara zemlje koristeći brodove, avione i dronove

Da nije bilo rata u Ukrajini retko ko u Evropi, ali i u celom svetu bi znao gde se nalazi Zmijsko ostrvo koje je trenutno u fokusu kako Rusa tako i Ukrajinca koji se od početka rata žestoko bore za ovo parče zemlje u Crnom moru koristeći drnove, avione, PVO sisteme, brodove.

Zašto je ovo ostrvo od 17 hektara veoma bitno objasnićemo u narednom tekstu

Geografske karakteristike

Ovo malo ostrvo površine je 17 hektara i nalazi se udaljeno 45 km istočno od delte reke Dunav u Crno more. Prema pomorskim podacima dubina mora u presku se kreće minimalna 5, a maksimalna 32 metra, s tim da je na severnoj strani 5 do5 m, na istoku od 9 do 19 m, 13-32 m na jugu i 10-16 m na zapadu. Interesantno je da je ovo ostrvo dobilo naziv po jednoj vrsti zmija sličnoj smuku, neotrovnica koja dostiže dužinu do dva metra i koja je živela na ovom ostrvu hraneći se isključivo glodarima. Međutim, dolaskom ljudi na ovo ostrvo u drugoj polovini ovog veka smukovi su iskorenjeni pre svega u vreme Sovjetskog saveza kada je u posleratnom periodu na ostrvo stigla vojska i počela da na njemu gradi vojne instalacije, pretvorivši ovo ostrvo u istureno utvrđenje na Crnom moru.

Rumunija ovo ostrvo svojata kao svoju teritoriju, koju je tadašnji Sovjetski Savez okupirao na kraju Drugog svetskog rata i izvanično proglasio deo teritorije Sovjetskog Saveza 1948. godine. Temlj za ovakvu odluku bio je sporazum koji su potpisali prvi sekretar sovjetske ambasade u Bukureštu i Eduarda Mezinčeskua koji je bio opunmoćenik rusmunske vlade. Raspadom Sovjetskog Saveza i proglašenjem nezavisnosti Ukrajine ostrvo je pripalo toj državi i nalazi se u sastavu Okruga Čili i pripada Odeskoj oblasti.

Što se tiče prirode ostrvo je stenovito, prekrivenom visokom travom otpornom na jak vetar i slanu morsku vodu. Na ostrvu je stepa i nema drveća. Na ostrvu nema prirodnih izvora slatke vode, koja mora da se dovozi sa kopna.

Na ostrvu je izgrađen svetionik, čija posada je imala zadatak da upozorava brodove koji idu ka Odesi ili iz njea na male dubine, gde je pretilo nasukavanje u složenim meteo ouslovima, koji su česti u zimskim periodima na Crnom moru. Iako negostoljubivo ostrvo je imalo stateški značaj pa time se lista zainteresovanih da raspolažu ovim ostvom samo uvećavala, posebno posle sticanja nezavisnosti Ukrajine, kada je Rumunija tražila da joj se ovo ostrvo vrati. Za njega su se zainteresovale i ostale supersile, posebno kada je otkriveno da oko ostrva postoje neke zalihe nafte i prirodnog gasa što je nekima posebno išlo na nerve da vlast u Kijevu polaže pravo na ovo ostrvo i pronađene strateške resurse. Za to su bile posebno zainteresovane države koje nisu imale blisku vezu niti teritorjalne pretenzije pram ovom ostrvu, ali veoma zaintersovane za resurse.

Istorijski kontekst

Ostrvo se prvi put spominje još u antičkoj Grčkoj. Označeno i kao Leukos ili na grčkom "belo ostrvo". Naziv je dobilo po tome što su ovo ostrvo naseljavale prvo bele čaplje. Grci su verovali kroz mitologiju da je boginja Tetida polagala pravo na ovo ostrvo za svog sina Ahila. Postoji mit da su posmrtni ostaci Ahila bili doneti na ovo ostrvo.

U srednjem veku ostrvo je pripalo Vizantiji, a kasnije prešlo u srednjem veku od vlast Mriče Starijeg rumunskog gospodara koji je vlast proširo i na levu i desnu obalu Dunava do ušća u Crno more uključujući i Zmijsko ostrvo. Samo ostrvo ujedno vreme upravljala je kneževina Moldavija. Sa gubitkom moći ostrvo je postalo deo otomanske imperije pod kojom je ostalo sve do 18. veka kada je Rusija počela seriju ratova sa Osmanskim cartvom i zauzelo ovo parče zemlje. Potpisivanjem Kučuk-Kandžirijskog mira od 12. jula 1774. poraženo Osmansko carstvo učnilo je prema carskoj Rusiji teritorijalne ustupke oko Crnog mora i ostrvo je postalo deo Rusije. Posle rata 1806-1812 zaključen je Bukureštanskim mirom. Rusija je, pobedonosno, zauzela jug Besarabije sa ušćem u Dunav. Godine 1828-1829. okončan je još jedan rusko-turski rat Adrijanopoljskim (Jedrenskim) mirom kojim je poraženo Osmansko carstvo još jednom prihvatilo okupaciju dunavskih kneževina od strane Ruskog carstva. Rusija zadržala kontrolu nad Besarabijom, ušćem Dunava, i iako ugovor nije sadržao odredbu o tome, Rusija je nastavila da održava aneksiju Zmijskog ostrva.

Zabrinuti zbog uspona Rusije, evropske sile, Engleska, Francuska i Turska pokrenule su ono što je ušlo u istoriju 1853. godine kao „Krimski rat“, kako bi zaustavile nameru carstva da dominira Balkanskim poluostrvom i napreduje u centralnu Evropu. Rat je završen porazom Rusije, sadržanim u Pariskom mirovnom ugovoru iz 1856. godine. Rusija je izgubila deltu Dunava i ostrva, ali su se ona vratila Otomanskom carstvu, koje se obavezalo da će održavati svetionik koji su Rusi izgradili 1874.

Usledio je rusko-rumunsko-turski rat 1877-1878, nakon čega je Rumunija stekla nezavisnost od Otomanskog carstva. Ratni poslovi su rešeni Berlinskim ugovorom od juna do jula 1978. Rusija se, kao pobednik, osvetila za gubitke u Krimskom ratu. Ponovo je dobila jug Besarabije, a Rumunija jug Dobrudže sa ostrvima (grebenima) delte Dunava i Zmijskim ostrvom. SSSR je 26. juna 1940. Rumuniji uputio ultimatum za evakuaciju Besarabije, sa svim njenim teritorijama. Ultimatum je došao kao rezultat sporazuma Ribentrop-Molotov kojim su se SSSR i Hitlerova Nemačka dogovorili o teritorijalnim aneksijama i oblastima uticaja. Pod ovim okolnostima, Nemačka je polagala pravo da okupira Zmijsko ostrvo za vojnu upotrebu. 28. avgusta 1944. godine, odred sovjetske mornarice je zauzeo ostrvo.

Novija istorija od sporazuma do radarske stanice

Na Pariskoj mirovnoj konferenciji, zbog dvosmislene situacije, Zmijsko ostrvo je ostalo, de jure, u posedu Rumunije, iako ga je, de facto, zauzela sovjetska vojska. Da bi se razjasnila pravna situacija ostrva, u Moskvi je 1948. godine potpisan Protokol o državnoj granici između Rumunije i SSSR-a. Ovim aktom ostrvo je potpalo pod vlast SSSR-a, iako to nije bilo predviđeno u Pariski mirovni ugovor. Iste godine, 28. maja, na osnovu protokola, ostrvo je predato SSSR-u, zaključivši na licu mesta izveštaj između prvog sekretara sovjetske ambasade Nikolaja P. Šustova i rumunskog opunomoćenog ministra Eduarda Mezinčeskua. . I Moskovski protokol i izveštaj od 28. maja 1948. godine nisu ratifikovane od strane sovjetskih i rumunskih vlasti (Vrhovni sovjet SSSR-a i Velika narodna skupština RPR/RSR). U avgustu 1949. Sovjeti su počeli da grade vojnu bazu opremljenu nadzornim radarima i uređajima za presretanje i ometanje komunikacija. U februaru 1961. godine potpisan je Ugovor o režimu rumunsko-sovjetske granice, prema kojem je ostrvo ostalo u sastavu SSSR-a. Ovaj ugovor nije ratifikovao ni rumunski parlament. Sovjeti su ponudili da ustupe 4.000 km2 od 6.000 km2 oko ostrva, što su Rumuni odbili jer je to područje zaobilazilo naftna polja.

Nakon raspada SSSR-a 1991. godine, ostrvo (sa vojnom bazom i objektima) preuzela je Ukrajina, „legitimni naslednik“ unije čije je postojanje prestalo. U stvari, po ovom osnovu Ukrajina je preuzela sve teritorije koje je 1940. pripojio SSSR u okviru pakta Ribentrop-Molotov, uključujući južnu Besarabiju i severnu Bukovinu. Što se tiče sukcesije, podrazumeva se da Ukrajina nikada nije pokrenula pitanje legitimnosti „sticanja“ ovih teritorija. Štaviše, kada je Rusija preuzela pravo na poluostrvo Krim, stvoren je međunarodni „problem“.

Pravni kontekst

Rumunija je 1996. ratifikovala Konvenciju UN o pravu mora zaključenu u Montego Beju 1982. godine, konvenciju koju je potpisala rumunska država na dan njenog zaključenja. Ovaj međunarodni akt sadrži jasne odredbe u vezi sa pravnim režimom teritorijalnog mora, susednog područja, epikontinentalnog pojasa i isključive ekonomske zone. Ratifikacijom konvencije, Rumunija je dala izjavu u kojoj je navela da „nenaseljena ostrva koja nemaju sopstveni ekonomski život ni na koji način ne mogu uticati na razgraničenje područja koja pripadaju glavnim obalama priobalnih država“. Jasno je da je deklaracija uzela u obzir situaciju na Zmijskom ostrvu i da su je prihvatile sve države koje su pristupile konvenciji.

Godine 1997. zaključen je i stupio na snagu Osnovni politički ugovor između Rumunije i Ukrajine, koji nije rešio pitanje teritorija pripojenih SSSR-u posle Pakta Ribentrop-Molotov, kao ni pitanje kontinentalne visoravni i isključivih ekonomskih zona. S tim u vezi, sastavljen je Sporazum o Ugovoru koji je predviđao mogućnost obraćanja Međunarodnom sudu pravde u Hagu za razgraničenje kontinentalne visoravni i isključivih ekonomskih zona u Crnom moru u slučaju neuspeh bilateralnih pregovora. Ova odredba je imala za cilj da navede dve strane da pribegnu sporazumnom rešavanju pitanja koja su pokrenuli susedi na ušću Dunava u Crno more.

U periodu 1998-2004, održane su 34 runde pregovora između Rumunije i Ukrajine za razgraničenje kontinentalne visoravni i isključivih ekonomskih zona u Crnom moru, 24 na nivou delegacija i 10 na nivou eksperata. . S obzirom na izjavu Rumunije o nenaseljenim ostrvima bez sopstvenog ekonomskog života, strane su usvojile opreznu taktiku. Rumunija je, oslanjajući se na prihvatanje deklaracije od strane svih država potpisnicakonvencije iz 1982. godine, izbegavala da u pregovorima izričito naznači Zmijsko ostrvo, a Ukrajina je, da bi ostrvo izbacila iz dejstva deklaracije, podigla hotel na i ekspozitura banke bez kanalizacije i izvora vode za piće. Pegovori propali, jer Ukrajina nije prihvatila predloge Rumunije u skladu sa deklaracijom datom ratifikacijom Konvencije iz 1982. i odredbama Koneks sporazuma iz 1997. godine.

Godine 2003. godine, zaključen je Ugovor o režimu državne granice između Rumunije i Ukrajine. Dve strane, uverene da sporna pitanja između sebe neće rešiti pregovorima, pribegle su se MSP, postupku koji je postavljao uslov postojanja takvog ugovora. Dana 9. septembra 2004. u Bukureštu je održana poslednja runda pregovora dveju strana, a kako dogovor nije postignut, 13. septembra iste godine Rumunija je podnela zahtev da obavesti MSP, koji je podnela Sudu.. U oktobru 2004. održan je prvi sastanak agenata dveju strana sa predsednikom MSP radi utvrđivanja rokova za podnošenje pismenih izjašnjavanja. Sledećeg meseca (novembra 2004.) MSP je dao rok od 9 meseci za podnošenje rumunskog memoranduma i ukrajinskog kontramemoranduma. Rumunija je, kao tužilac, podnela prijavu (Memorandum), a Ukrajina, kao tuženi – protivtužbu (Kontramemorandum).

Vlasti u Bukureštu su cenile da odluka MSP iz 2009. predstavlja „uspeh” rumunske diplomatije, s obzirom na to da je od sporne oblasti 79,34 odsto pripisano Rumuniji, a samo 20,60 odsto Ukrajini. Ovom odlukom MSP, Rumunija je izgubila ostrvo.

Kurir.rs/A.Mlakar