POLJSKO-RUSKI ODNOSI U SVETLU UKRAJINSKOG RATA Rusi se kroz istoriju svete za Moskvu 1608, a Poljaci misle da su spasioci Evrope!

Polivanje ruskog ambasadora u Poljskoj Sergeja Andrejeva crvenom bojom dok je pokušao da oda počast poginulim vojnicima Crvene armije koji su poginuli tokom Drugog svetskog rata povodom Dana pobede nad fašizmom, koji se slavi 9. maja, ustalaso je poljsko-ruske odnose i doveo ih do samog usijanja i na ivicu konflikta.

Odakle toliko vekovno neprijateljstvo Poljaka i Rusa?

"Poljske ambicije ka istoku su viševekovne i dostigle su svoj vrhunac 1608. godine kad su Poljaci ušli u Moskvu i hteli su da postave svoju marionetu lažnog cara Dimitrija samozvanca. To se neuspešno završilo ustankom Rusa i Tatara. Zato se u Rusiji slavi 4. novembra Dan narodnog jednistva, koji je posvećen oslobođenju Moskve od poljskih intervencije 1612. godine. Ruski poljski odnosi su ispunjeni tragedijama kao nijedan drugi odnos. Poljska je tri puta deljena između Rusa i Nemaca. Prva dva puta u vreme carske Rusije, koja je u istoriji poznata kao "Prva i Druga podela Poljske", a treći put je to bilo po dogovoru Ribetropa i Molotova. Svaka od te dve zemlje se seća samo svoje tragedije, a tragedije druge strane, to ne postoji. Poljaci nisu nikad shvatili da Rusi ne mogu da im zaborave okupaciju Moskve, da je to kod Rusa uvek proizvodilo strah od Poljaka i da se iz toga na Poljake gledalo kao ekstremno neprijateljski element. Poljski naord i kultura su bez sumnje veliki u svakom smilu. Velika kultura i velika nacija. Poražavajuće je da Poljaci nisu sposobni da vide svoje greške. Što se tiče Rusa, Rusi non stop misle, ne bez razloga da su oni zaslužni za spasavanje Evrope, za slobodu ovog ili onoga, i da im ljudi za to trebaju biti zahvalni, kaže na početku razgovora Jovanović.

On u nastavku objašnjava naprosto o čemu se radi.

"Rusi naprosto na Poljsku su prestali da gledaju na nekog svog velikog neprijatelja sa smrću Staljina. Zašto? Zato što iako su Rusi 1981. hteli da uđu u Poljsku i uguše portest sindikata Solidarnost, ali ih je pretekao general Vojćeh Jaruzelski. Rusi nikad nisu shvatili da oni za Poljake nisu oslobodioci. Da Poljaci sami o sebi misle da su oslobodioci, da kako da kažem Poljaci vole da smatraju da su im komunisti oteli, odnosno Staljin Ljvov, Brovno celu zapadu Ukrajinu sem Užgorona i deo Litvanije sa Viljnusom, koji je kod Poljaka poznat kao Vilnov. Ali Poljaci zaboravljau da su posle Drugog svetskog rata su dobili delove istočne Nemačke, i da su dobili Vroclav nemačlki Breslov i da, kao što Rusi vole da tvrdde da su pobedli naciste na teritoriji Poljske i oslobodili Aušvic, tako Poljaci vole da tvrde da su Rusi namerno stali ispred Varšave 1944. godine da bi nacisti ugušili ustanak. To je optužba koju je Zbignjev Bžežinski ponavaljao stalno na račun Moskve u svakoj svojoj knjizi gde god je imao odgovarajuće mesto za to, a naravno streljanje 40.000 poljskih oficira u Katinskoj šumi, to je bila Staljinova osveta za 1608 zato što su Rusi skloni da pamte, imaju prošlost, tako im se kreira i delimično politika. Na primer u Poljskoj Vojćeh Jaruzelski je osuđen, a on je za mene bio poljski patriota koji je uradio sve što treba da spasi Poljsku od sovjetske intervencije. On zaslužuje sa moje tačke glediša ogormno poštovanje Poljaka, ali to nije naprosto slučaj. Najveći Poljak u poljskoj istoriji je Zbignjev Bžežinski, sin poljskog ambasadora u Londonu, koji je zbog toga stekao odlično obrazovanje, ali je do kraja svog života ostao veliki poljski nacionalista. On je za Poljsku disao, mislio, budio se. To mu je bila osnova, smisao života i njegov uticaj u Americi imao je za cilj ne njegovu ličnu promociju, nego promociju Poljske i uništenje Rusije. To nije posledica nekog globalizma, jer iste ideje su imali i Plisudski i bilo ko na vlasti u Varšavi. Oni se nikad nisu odrekli te ideje da ponovo dođu u Moskvu, a ako ne do Moskve, makar do Kijeva. Tu treba pomenui i to da je Bžežinski u sledećoj knjizi posle Velike šahovske table, "Američki izbor", gde je Bžežeinski savetovao Ameriku da u Evropi za strateškog saveznika uzme Poljsku, po tome se videlo da sve što je Bžežinski radio imao je na pameti Poljsku", dodaje Jovanović i nastavlja

"Što se tiče sadašnje Ukrajine, treba znati da mesto gde potiče rusofobija je zapadna Ukrajina. Da su na toj teritoriji grkoakatolici, koji zadržavaju pravoslavni obred, ali priznaju Papu za glavnog uticajni. Zašto je to bitno? Čovek koga grkokatolici smatraju svetim grof Andrej Šepticki je Poljak, koji je nosio titulu gofa jer je Poljska u svojoj istoriji bila monarhija. On se stavio na čelo na grkokatolika, da bi čitav taj pokret i ukrajinska grkotakolička crkva služila interesima Poljske. Naravno za razumevanje rusko- poljskih odnosa bitno je spomenuti i papu Vojtilu. Profesorka Smilja Avramov je u svojoj knjizi "Postherojski rat Zapada protiv Jugoslavije" pisala o dogovoru između pape Vojtile i Regana o zajedničkoj borbi protiv komunizma. U Smiljinoj knjizi se tvrdilo da u razbijanju Jugoslavije imale su uticaj Austrija, Nemačka, Mađarska, a i da zajednički rade na oslobađanju Poljske da bi katolička crkva ugušila socijalizam u Južnoj Americi među katoličkim stanovništvom i sveštenstvom. Razumevajući poljske tragedije, morao bi da kažem da njihov prioritet treba da bude super odnos sa Nemačkom i Rusijom jer su im to prvi susedi. Poljsaka se graniči sa Rusijom preko Kalinjingradske oblasti. Naprosto Poljaci su u svojoj paranoji od Rusa isterali iz svoje diplomatske služne koji su zvršili MGIMO. Na primer Miroslav Lajčak je završio aspiraturu na MGIMO, a to je nešto do primene Bolonje, bio stari sistem koji je bio na snazi, do primene novog. Oni naprosto nisu imali magistraturu od dve godine, nego studije i aspiratutu od tri godine i posle doktorat na to. Ako je Lajčak zvaršio MGIMO, a nalazi se u vrhu diplomatije EU, to znači da niko ne deli poljsku paranoju od MGIMO. Kad sam tamo bio na studijima bila su tri studena iz Poljske. Nikakv kontakt sa njima nisam imao".

Na pitanje kakva je budućnost odnosa dve zemlje Jovanović kaže

"Rusija i Poljska nemju drugog puta do saradnje. Odličan potez je bio susret poljske biskupske konferencije i ruske pravoslavne crkve, gde su potpisali zajedničku deklaraciju o pomirenju između Poljaka i Rusa. Današnje poljsko rukovodstvo nema ambiciju da zaustavi Ruse, nego da proširi svoj uticaj na Kijev, tako da će neprijateljstvo između Poljaka i Rusa trajati još, dugo dok jedna od obe strane ne povuče konkretne poteze.

Na pitanje koje? Jovanović odgovara

"Recimo da Rusi priznaju zločin u Katinskoj šumi, da su namerno stali pred Varšavom 1944, da kažu mi smo krivci za pad aviona 2005. u Katinskoj šumi kada je poginuo jedan od braće Kačinski. A Poljaci da kažu "mi smo imali ambiciju da zaumezmo Moskvu", da preko grkokatoličke crkve volimo da "burgijamo" .Poljska elita ovaj rat (ruski napad na Ukrajinu) vidi kao izvarednu šansu da veže Ukrajinu za sebe. Poljaci vole da misle o sebi da su spasioci Evrope, jer su se borili protiv Turaka, pa je Plisudski zaustavio Trockog u poljsko-sovjetskom ratu 1919-1920. To je početak projekta premanentne revolucije, serije uzastopnih ratova kojima će boljševici da šire komunizam", zaključuje na kraju razgovora Jovanović.

Kurir.rs/A.Mlakar