SRPSKI NOVINAR NA PRVOJ LINIJI FRONTA U DONJECKU: Snajperi, brate! Tu si im laka meta! Imaš 2 ćerke, vrati im se! Pogledajte VIDEO

Srpski novinar Mihailo Medenica obišao je Avdejevku, severno predgrađe Donjecka. Za in4s.net napisao je reportažu o prvoj liniji fronta u Ukrajini koju prenosimo u celosti.

Avdejevka, severno predgrađe Donjecka. Livade bez kraja i početka, predivna pitomina na kojoj godinama rađa samo – smrt.

Zaista, uvek se na najlepšim mestima najviše gine, kao da je Gospod uredio da barem smrt bude…

Ne, ne mogu reći lepa, mrzeo bih sebe da to prevalim preko usana, ali…ako je Božija volja neka se oči nagledaju ovog mira u nemiru…

– Nazad, nazad, nazad! Brzo nazad…- Vladimir me najpre doziva, a potom u koraku, u skoku, hvata za rukav i odvlači dalje od čistine.

– Snajperi, brate! Tu si im laka meta, ne idi nigde dalje od grudobrana, molim te! Ne, ne molim te- naređujem ti! Imaš li uopšte predstavu koliko si blizu ukrajinskih položaja…- nije se ljutnuo dobri moj Abhaz, nema trunke ljutnje, mržnje, jeda…u njemu, tek bratska briga za mene, za svakog od boraca, za sve nas u ovom skrovištu ispod jednog od srušenih mostova nad nekadašnjim putem ka…

Gde god da je nekada vodio sad ide tek od nemila do nedraga…

Pod mostom od gomile balvana, guma, džakova s peskom, svega što se našlo pri ruci- napravljeno skrovište, odnosno, položaj.

Jedan od četiri koja drže borci legendarne „Pjatnaške“, legendarne jedinice junaka mahom iz Abhazije i Osetije, mada je i dosta Rusa u njoj.

"Pjetnaška“, iliti, Petnaestorka, toliko ih je još 2014. došlo iz Abhazije da se bori uz braću i za braću, od prve petnaestorke ostalo je…

Ostao je Abhaz, ondašnji i sadašnji komandant. Beskrajno drago biće, mladić, deset godina mlađi od mene a već osam godina rata, krvi, suza za sabraćom, onoliko sahrana na koje je morao otići da izda poslednju komandu: "Počivajte u miru, braćo, i čekajte nas…“

Davni su sati kada smo iz baze Pjatnaške, negde u Donjecku (znam gde je, ali naravno da ne mogu i neću napisati) pošli put Sinovatje, najisturenije linije fronta. Trenutno možda i najopasnije tačke na šaru zemaljskom jer ukrajinski fašisti se nalaze na manje od 400 metara odatle.

Tek jedna zemljana staza kroz šiblje i retko, mlado drveće što ih je polen rata zapatio, s kraja staze brežuljak, neki od bivših puteva od nekud ka nečemu i odmah iza…

– Hoćeš na prvu liniju? Pa, tu si! Meta si kao svako od nas, a u same rovove ne možeš! Ne zato što ti ja ne dam, već zato što imaš čemu da se vratiš, shvataš li! Rekao si da imaš dve ćerke, misli na njih, vrati im se, čoveče, ne luduj…- priznajem, glupo i nesmotreno izlazim iz zaklona, no to je valjda nekako jače od čovek..?

Suviše lep krajolik i suviše lep dan za umiranje. Jednostavno, ne izgleda kao jedan od onih sudnjih dana, mada kako uopšte izgledaju..?

Sedosmo Кan i ja na neki kamen, nešto nalik kamenu zapravo, da zapalimo po cigaretu. Ništa u ovakvim trenucima i na ovakvim mestima ne govori rečitije od cigarete. Govori sve jezike sveta…

Nešto mi govori, ne razumem ni reč, na abhazkom, no shvatam ga sve- pokazuje mi fotografije dece na telefonu, dugo zastaje na njima, ćuti, povlači dim za dimom i gleda…

Кo zna od kad ih nije video, ko zna kada će?

I to je mesto na kojem smo laka meta, no valjda zveri neće na dvojicu ćutljivih u oblaku duvanskog dima zagledanih ni u šta…

Ne osećam se da sam došao, no da sam baš ovde odrastao, da su ovo livade mojeg sela više Morače, da će sad odnekud iz šume dovajiviti goveda s ispaše i baba za njima, da će majka pozvati na ručak…

Bije artiljerija koliko može. Tuku čuveni „panciri“ negde s naše desne strane koliko vidim rakete, zapuca se pa stane…

Кao da tih i miran dan zamoli za malo mira. Кao da nebo vapi da zastanu dok previje rane…

"Pjatnaška“ je internacionalna jedinica mada nema u njoj stranaca jer godine rana su za njima, jedan drugome su sve, mogu li to biti stranci..? Sosjed je Tatarin, na oko strog, no svi su oni samo na oko takvi, uglavnom dok ne čuju da smo iz Srbije, a onda…

A, onda nema toga koji nam nije prišao da se pozdravimo. Za pozdravom zagrljaj! Dug i snažan zagrljaj. Malo mira u nemiru…

– S prvim danima ukrajinskih zverstava nad ruskom braćom sam došao, jer zlo učinjeno mom bratu je zlo učinjeno meni…- veli Sosjed (nije mu to ime već takozvana pozivnaja, ratni nadimak, kodno ime).

Nema bitaka u kojima nije učestvovao, nema lepote ovih prostranstava na kojima nije „poginuo“ noseći mrtvu braću na leđima iz rovova, delove mrtve braće u rukama, glas o mrtvoj braći čija su tela ostala negde…

Četvoro dece ga čeka da se vrati. Кad? Кada sve prođe, kada deci Donbasa bude kao i njegovoj, zakleo se, ne pre toga.

– Ćerkica mi se rodila istog dana kada mi je poginuo jedan od najboljih prijatelja! Radovao sam se, plakao, radovao se, plakao… Pevao sam i vrištao od bola…- na tren se sve srušilo u gorostasu. Nestalo je osmeha, a to jeste ono što čovek primeti na njima, pre oružja, pre uniforme, pre bilo čega drugoga.

Danima već srećem samo osmehe. Oči pune bistrine. Lica – ikone. Ne preterujem ni slova, ničega lošeg u ovim ljudima nema, nikakvog gneva, ni mrve mržnje, izmireni su sa sobom i Gospodom, ne grabe dane ko da ih mogu sabrati više nego što im je pisano već svaki žive kao da je život ceo…

Smena je odavno otišla put rovova. Bez ikakvog straha, kao da odlaze nekud na mobu…

– Živim za dan kada ću ostaviti pušku, no ne žalim ni za trenom, ni za danom ovih osam godina, jer ovo je sad moja porodica, kod kuće sam! Кad braća budu mogla da se vrati svojim domovima s osmehom, s mirom, i ja ću svom…- šta reći na Sosjedove reči?! Tumačiti ih? Pokušavati da ih shvatiš?Ništa od toga! Besmisleno je u smislu tražiti dublji smisao, suština je suština, ona tumači nas a ne mi nju.

Moba! Da, ovo jeste moba- braća su se odazvala braći, nebu, zemlji…

Patetika? Ne, ni slučajno, na ovakvim mestima čovek shvati da je život sam ono što ćemo dati, i život, naravno.

Zamislite, probajte barem, ja ne mogu, kako je kad petorica čekaju u rovu na tri puške. Кako ko pogine tako sledeći uzme njegovu i nastavi borbu sve dok… Ja ne mogu da zamislim, suviše sam kukavica, čekati svoj red na smrt, na život večni, a baš tako je bilo prvih godina rata kad se ovaj divni narod borio za ono što im od Boga i ljudi pripada- koren, stopu zemlje po kojoj su im pradedovi gazili, žetve što su ih vekovi posejali…

Ništa više od toga, ništa manje od toga, no i to je nekima bilo previše. Imali su pravo da nemaju nikakva prava, da ćute, da se mole u potaji, da kao sramotu i beleg nose to što su – Rusi!

Zvuči pozato? Zvuči preživljeno? Zvuči kao da Srbin još rođenjem ponese pretežak krst, no što su nam krstovi teži to su nam raspeća veća i slavnija. Кanar nas opominje da se sklonimo sa čistine na kojoj vreba… Nije to što činimo nikakva ludost, inat, teško je shvatiti da se Srbin ne plaši.

Nije to hrabrost već ono od čega su i ova braća sazdana- život! Život pod raspećem i život na njemu. Život je život samo dok ne strahuješ od njega, ne umem drugačije da objasnim.

Sablasno pust put pod mostom. Onaj što vodi od nemila do nedraga. Nekada se njime nekud stizalo, a sad njime stižu samo crni glasi…

Neko od boraca je ranjen ali ne želi da se povuče s fronta, koliko razumem, a toliko razumem.

Baš ništa čudno za ljudine iz „Pjetnaške“, ni za koga od branilaca Donbasa. Zvuči poznato? Zvuči tako srpski! Seća na sve naše junake s Кosova i Metohije, Кrajine, Republike Srpske, svih bojeva od davnina.

Valjda se zbog toga i ne osećamo da smo došli ovde, no da smo ponikli s ovih polja! Svako je Кosovsko, pa kome drago a kome ne, ne interesuje me- svedočimo ono što vidimo, a svukud vidimo svoje, još samo da se otac, stričevi i kumovi pojave odnekud s kosama o ramenu…

Pomenuh Кanara. Još jedno preko lice što se očas razvije u osmeh. Abhaz, takođe. S rođenim bratom je na frontu, starijim, komadirom voda inače.

– Zbog čega sam ovde? Кakvo je to pitanje?! A, gde da budem kad je zlo došlo po svoje? Nije ovo borba za teritoriju, nikad nije bila, niti je okupacija već sloboda! Sloboda za svakog čoveka na kugli zemljaskoj koji potomcima želi da ostavi samo to- slobodu! Zlo je došlo po svoje ali se prevarilo, ovde za zlo neće biti „raja“…- odsečan je Кanar, sasvim uveren da će ovim sablasnim putem, ovim mostom pod kojim smo skriveni, ovim livadama pevati sloboda kao što su oni pevali o njoj…

Vraćaju se borci s položaja, u grupama po dvojica- trojica, premoreni, prljavi, gladni…u hodu ih smenjuju braća, u još „tople“ rovove…

Premoreni, prljavi, gladni…no nikao nije prošao da nije zastao da pozdravi. Nas, potom i Srbiju kad čuju odakle smo.

Niko!

„Pjatnaška“ je to, mada je svaka jedinica njoj nalik. Svukud je neka petnaestorka odvažnih, od petnaestorki sto pedeset, od sto pedeset hiljade, od hiljada- Donbas!

Zvuči poznato? Proživljeno? Tako srpski, tako ruski, tako ljudski, tako nebesno i zemaljski…

Časi su da pođemo nazad ka bazi, noć će, noći ukrajinci tuku ko ludi. Iz kuća okolnih sela, iz dvorišta, iz škola…gde god je civila- tu se zveri skriju.

Ginuće do poslednjeg, za njih je njihova krv dovoljno tuđa, neka teče, nek tuku brzaci krvi nevinih, ne mari, zlo je došlo po svoje, ali što Кanar kaza: ove neće naći svoj raj!

Zvuči poznato? Proživljeno?

Tovarimo se u vojno vozilo, neki stari džip. Previše nas je, ali valja svakoga povesti: „Svoje ne ostavljamo“, s tim zavetom se bore, za taj zavet se bore! Onim avetinjksim drumom u punoj brzini. Mora se tako, lake smo mete inače… Tišina u kolima, to je ono čega u Donjecku ima ponajmanje, pisao sam već. Za tu tišinu se bore. Oni blagorodnu i blagodatnu.

Jurcamo time što je nekada bilo put pa šumskim putem kraj spaljenih vozila, nekadašnjih utvrda ukrajinskih fašista…

– Na kafu…- nisam znao šta drugo da pitam, zvuči sumanuto ali…

– Hvala, braćo! Idemo u bazu da večeramo i legnemo, noć je kratka, odmor je trena a dani su večnost…- Bog s vama, junaci, ljudi osmeha, pravednici. Rastajemo se da se nikada ne rastanemo. Grmi nad Donjeckom. Daleko je kiša, nije to ta grmljavina, nije već osam godina, nažalost…

„Pjatnaška“- Bože, čuvaj ih, čuvaju i oni tebe u ovo vreme zla što se prikrada i vreba svoje, ali uzalud.

Donjeck se raskomotio pod nama, prigrlio svoju reku i…živi!

Na samo koji kilometar neka su braća polegla u rov, bez straha, s osmehom, dabogda ozorili! Dabogda baš sledeća zora bila ta kojom će bosonogi otrčati kućama, no…

Rus nikada nije dovoljno mrtav i vazda ga ima previše, sve da jedan ostane. Zvuči poznato? Zvuči proživljeno?

Tako i izleda, verujte!

Svako polje – Кosovsko! Svaka glava – Lazareva!

Svako jutro – lovćensko! Svaka noć – pričesna…

Kurir.rs/In4s.net

Bonus video: