POSLALI SU ME U PAKAO, A ONDA ME PAKAO DOPRATIO KUĆI: Ispovest ruskih veterana posle povratka sa bojišta! UZNEMIRUJUĆI VIDEO

Nakon rata u Avganistanu, kampanja u Čečeniji i drugih, mnogi ruski veterani doživljavaju PTSP, poremećaj koji je uzrokovan teškim stresnim, zastrašujućim događajima. Istovremeno, vojnicima koji su prošli kroz žarišta u Rusiji praktično niko ne pomaže.

Andrej, narednik:

U vojsku sam pozvan bez pasoša i boravišne dozvole. Dve nedelje kasnije je poslat na pripremne, pa odmah u rat. Svi su otišli ​​i ja sam otišao. Zašto bih ja bio neka crna ovca? Znao sam da tamo možeš da umreš, ali sam ipak otišao, jer su svi moji prijatelji tamo.

Nisam trebao da idem u rat, jer sam ja bio jedini hranilac porodice, ali to sam shvatio kasnije, kada sam po drugi put otišao da se borim.

Posle vojničkog života samo je pio. Nisu me vodili na posao, a ja sam hteo da sve nekako zaboravim, mislio sam da će biti bolje, ali nije išlo. Prvo sam živeo sa majkom, odlazio u gradsku upravu, pokušavao da dođem u red za stan, ali pošto nije bilo registracije, rekli su mi da ne mogu da me smeste, iako sam veteran.

2002. otišao je u bolnicu. Hteli su da mu daju drugu grupu invaliditeta, odbio je jer je šteta biti invalid

Sudbina mu je tada podmetnula, bio je u zatvoru na godinu dana zbog nasilja. Izgubio je pravo da dobije stan. Kasnije je radio u fabrici, napravio boravišnu dozvolu. Radio je nezvanično u kolhozu za male pare: čistio kupus, sortirao krompir. Oženio se, žena mu rodila dete.

Sada sam u ratu sa zvaničnicima: ne mogu sebi da nabavim ni papir da sam veteran ni stan. Iao je u gradsku upravu, proglasio štrajk glađu. Dali su mu sobu u hostelu sa komšijama koji su lupali dan i noć. U sobi je bilo bubašvaba i stenica. Razveo se od svoje žene.

Naravno, postoje posledice. Recimo, muslimanke u velu ulaze u autobus, on je odmah nervozan, jer veruje da su bombaši samoubice.

Rat je i dalje stalni san. Zbog toga ne može da nađe devojku.

Uglavnom, sanjam o ratu: Kada su saborci izgoreli u kolima, izvukli smo ih, a oni su još goreli. Kamuflažna uniforma koja se na njima istopila zalepila im se za ruke. Njihovi bolni urlici. Sanja kako krv teče iz rane komandira voda, kao iz česme, kada su naleteli na nagaznu minu. Kao i saborac koga je udario udarni talas. Oči su mu bile izvađene. Jezivo je setiti se svega, ali ne možeš nigde da se sakriješ.

Ko nam je pružio psihološku pomoć? Odmah, kad je došao iz rata, to je bilo potrebno. A kad se posle godinu-dve već skrasi, tu neće pomoći ni jedan psiholog. Ja komuniciram s njim, ali koja je poenta? Razgovor sa njima ne olakšava.

Provociraju i petarde u novogodišnjoj noći, posebno one koje pucaju rafalno. Niko od mojih bližnjih mi nije ponudio pomoć, a ja nisam hteo nikome da pričam o tome. Da im kažem kroz šta sam prošao. Za šta? Ovo će uvek ostati sa mnom. Ima drugova sa kojima mogu da razgovaram o ovoj temi. Sa onima koji su takođe bili u ratu. Stalno koristim lekove protiv bolova i sedative da ne bih potpuno poludeo.

Za momke koji su prošli kroz sve ovo oružje je kao telefon za tebe

Sergej Paklin, vojnik izviđački voda:

Otišao sam u vojsku po ugovoru. Očekivanja su bila adekvatna, bio sam spreman za vojne operacije. Bio je spreman na svaki rasplet događaja, igrao je različite situacije, projektovao kako i šta može biti: da se može poginuti biti ranjen.

Neki momci su išli, misleći da je tu neka druga situacija, ali u stvari, kada su stigli, shvatili su da je u stvarnosti sve ispalo mnogo gore. Jednom rečju, psihički nisu bio pripremljeni.

Posle rata se zaposlio u kompaniji Perm Grid kao operater i radio je honorarno - služio je u vrtiću gde je mogao, učestvovao u raznim tehničkim projektima. Otvorio je, između ostalog, javnu organizaciju za pomoć veteranima. Suočen sa problemima, želeo sam da ih rešim. Glavni problemi za sve su stanovanje i socijalna davanja. I, naravno, slaba svest same vojske o svojim sposobnostima.

Ja lično i svi moji prijatelji smo se suočili sa psihičkim posledicama, svako je nešto doživeo. U tom kontekstu, imao sam pogoršanje bolesti, imao sam moždani udar. U početku je postojala oštrina u percepciji drugih, akutna agresija. Ako su nešto pogrešno rekli, onda su spremni da uđu u borbu. Ne znam kako da reagujem.

U mom slučaju,mi je iskustvo ni na koji način nije uticalo na moje rođake - nisam pravio probleme.

Mnogi se plaše da potraže pomoć, jer kod državnog psihologa moraš da se registruješ, a privatni je skup. A ako se registruješ, onda ne možeš da se zaposliš u državnoj službi ili da dobiješ dozvolu za oružje. Za momke koji su prošli kroz sve ovo oružje je za vas kao telefon. Stalno mislite da nešto nedostaje: jeli ste s njim, spavali s njim, bili ste zaštićeni. Kada vam se to se oduzme, osećate se neprijatno.

Prvo što sam uradio je da sam dobio dozvolu za oružje. Nosio sam ga sa sobom, bio sam tako miran. To ne znači da sam ga negde koristio.

Prvi put je teško, samoprilagođavanje traje dugo. Važno je da se zaokupite poslom i poslovima, a ne da se navučete na alkohol. Postepeno se opustite, ali ne odmah.

Rehabilitacijom vojske niko se ne bavi. I ovo je neophodno - rad sa psihologom, neke procedure. Osoba treba da se oslobodi stresa. Došlo je mnogo vojnika i bili su prepušteni sami sebi. Shodno tome, postoji veliki broj krivičnih predmeta, postoje sukobi u akutnoj fazi.

Skačem kada neko baci vatromet
Aleksandar Titov , komandant bacača granata:

Godine 1995. regrutovan je u republici Baškortostan. Udarna jedinica 3219, Labinsk , Krasnodarski kraj. Šest meseci kasnije bačeni su na Kavkaz.

Čak i kada smo bili u Ufi na regrutnoj stanici, odmah nam je rečeno da jedinica obilazi žarišta i moramo imati na umu da možemo da stignemo do Čečenije.

Psihički su, naravno, svi poremećeni. Za sebe mogu reći da sam, kada sam ušao u civilni život, čim neko baci petarde, već skačem.

Desilo se na svaki način. Kada je 1996. demobilisan, posla nije bilo, kolhozi su se raspadali. Počeo je da pije, napio se na užasan način. Ušao u policiju. Onda se nekako izvukao. Stanovanje, posao - sve je tu. Rođaci su možda primetili ozbiljno stanje, ali to nisu pokazali, nisu ništa rekli

Bilo je i nervnih slomova, ali trenutno se ne žalim na zdravlje. Ne mogu da objasnim zašto se to dogodilo. Izađeš u selo na ulicu, oni zovu: „Idemo, da popijemo“. Dan, dva, mesec mogao bi da pije. Nije bilo šta da se radi. Nema posla, ništa. Možda su zato i pili.

Lično, nisam se obratio specijalistima za pomoć. Postavio sam sebi cilj da treba da počnem drugačiji život.

Ima onih koji se nisu izvukli – dvoje kolega još uvek nisu u braku, piju. Ušli su u sebe i piju, i piju, ne rade. Hvala Bogu, roditelji su mi još živi, nekako pomažu.

Život pre rata izgleda apsurdno

Mihail Golubčikov, vodnik i zamenik komandira voda, predsednik Udruženja „Bratstvo veterana 245. puka“:

Posle služenja vojnog roka 1995. godine dolazi u svoj rodni grad. Služio je vojsku, pa se aktivirao po ugovoru. Učestvovali su u napadu na selo Goiskoje 4. aprila 1996. godine, a zatim su u maju učestvovali u raciji u blizini sela Harsenoj da bi ga oslobodili od razbojnika.

Kada sam se vratio kući, bilo je neobično. Bio sam u ratu više od šest meseci, učestvovao sam u neprijateljstvima. Napadi, prepadi, stalno su granatiranja. Čovek se toliko navikne na rat da mu život koji je bio pre rata izgleda kao apsurd. Kada se vratite kući, imate osećaj da ste došli u nekakav tuđinski svet.

Na primer, hodao sam ulicom, deca su počela da pucaju petardama, bacali su mi ih pod noge. Podsećalo me na zvuk ispaljivanja granate. U ovom trenutku radi i psiha. Uhvatio sam se za stranu na kojoj je nekada visio mitraljez. Od zvuka petarde napravim dva koraka, kod trećeg se bacam u baru.

Bivša žena mi je rekla da je ustala noću da popije vodu, vratila se, ležim, spavam, a otvorenih očiju je gledam. Takva navika. Čovek spava, a njegova podsvest i dalje gleda da ga ne napadnu.

Drugi su mu rekli: Žena je pokušavala da ga zagrli noću, a on joj je izvrnuo ruku.

Svake noći zaspim sa istom slikom u glavi - leži Čečen sa glavom otkinutom od eksplozije. Budim se sa istom slikom. Ako um nije zauzet hitnim problemima, onda je prva stvar koja se javlja u njemu Čečenija. Ovo je Šatoi, ovo je napad na Goiski, napad na Harsenoe. Stalno mi se vrti u glavi.

Posle rata jako je oprezan i obraća pažnju na sitnice. Počinjete da shvatate da su ljudi nekako nemarni, da ne razmišljaju ni o čemu, uključujući i sopstvenu bezbednost.

Čovek stalno doživljava strah prvi put posle rata. Nekako je nekontrolisan, sve vreme se čini da bi sada nešto trebalo da se desi. Svaki strah ima razlog, ali on se ovde ne može objasniti. Vremenom naučite da kontrolišete i gurate ovo stanje duboko u sebe i ponekad shvatite da je to samo reakcija mozga na stimuluse.

Izreka „vreme leči“ u ovom slučaju ne znači ništa, jer, naprotiv, sakati. Nemoguće je izlečiti PTSP bez lečenja u određenom vremenskom periodu. A država nije pružila nikakve usluge za rehabilitaciju.

Šalju ljude u pakao, čovek se vrati, ali se pakao nastanio u njegovoj duši. Posle izvesnog vremena ga šalju psihijatru, ali ga odmah registruju. Neće biti licenci za automobile, nema dozvola za delatnosti u vezi sa oružjem.

Bio sam dete, a za četiri dana ti si već odrasla osoba
Ilnar Manapov, narednik garde motorizovanih jedinica:

Regrutovan je u vojsku, odslužio šest meseci na obuci. Posle su me doveli u Čebarkul. Tamo su nas pripremali pola godine, a mi smo već znali kuda idemo. Tamo sam stigao 6. aprila, nedelju dana kasnije napunio sam 19 godina. Kada smo se vozili, nije bilo emocija. Kad smo već ušli na njihovu teritoriju, babe su nam pokazale prstom preko grla, kažu, han tebi. Bilo je malo neprijatno kada ovo doživite od odraslih žena koje kopaju po baštama.

Kada smo već u Šaliju i seli u šatorski KamAZ, zastavnik koji je zamenio komandira voda nam je rekao: „Momci, da otvorimo kapke na kamionu". Tada sam kod svih video trenutni strah, nešto neshvatljivo je takođe bljesnulo odmah unutra. Ali prvog dana svi strahovi su već bili zaboravljeni. Čega da se plašiš, od toga ne možeš da pobegneš.

Kada sam došao kući krajem decembra 2000. godine, radio sam malo u policiji, pa otišao. Onda je neko počeo da pati od raznih gluposti, i ja u početku. Počeo sam da pijem. Nije bilo nikakve rehabilitacije. Sada je sa mnom sve u redu, ali mnogi nisu izašli iz svega ovoga.

PTSP se manifestovao, ali mislim da nisam ni razumeo kako. Ljudi su nas takođe smatrali nezdravim kada smo stigli ovde. Bilo je neprijatno i neshvatljivo. Na primer, upoznate devojku, njeni roditelji saznaju ko ste, i počnu da odvraćaju, da se protive. Psihijatar na pregledu je pre nekoliko godina sa iznenađenjem pitao: „Da li ste služili u Čečeniji i smatrate se potpuno zdravim?“ Čak sam bio i iznenađen. Pitao je zašto pre 20 godina ove studije nisu sprovedene ni sa kim od nas?

Znam da su moje kolege u početku, u pozadini neprijateljstava, imale averziju prema nerusima, kavkazcima.

Rat lomi konkretno, naravno. Čini se da si bio dete, a onda jedan klik - za četiri dana si odrastao, a odatle odlaziš kao starac.

Napao me komšijin pas, ubio sm ga
Evgenij, nadzornik rezerve:

Pozvan 1993. U decembru 1994. iz Majkopa su prvo stigli u Mozdok, a zatim u Čečensku Republiku. Penzionisan je u maju 1995. godine. Pokušali smo da se zaposlimo, savetovali su nam da se zaposlimo u policiji, budemo konsultanti Avganistancima. Rekli su: "Pokušaj da se zaposliš, uči". Bili su u suštini sami. Počeo je da se razvija banditizam, momci su bili zainteresovani za ljude poput nas.

Sa prijateljem su odbacili predloge kriminalnih struktura, pokušali su i sami da se bave preduzetništvom. Ali na kraju sam ipak razgovarao sa njima i dobio mandat od godinu i po. Onda ga je ostavio zauvek. Zatim je pobedio na izborima, bio je u okružnoj Dumi.

Naravno, suočio sam se sa psihičkim posledicama. Godinu dana posle vojske sigurno se boriš. Ne možete da razumete građanski život, vrednosti su drugačije. Stalno su se sanjali: da je oružje zatajilo, i da su zarobljeni. I užasno sam se toga bojao.

Mnogo se pilo a sa tim dolazi i degradacija. Kada pijete, gubite svoju dobrotu, svoj ljudski izgled. Da nije alkohola, mislim da bi stvari bile lakše. A noćne more su još gore.

Kad je pijan, mogao je to i učiniti. Ujutru shvatiš šta se već dogodilo. Posvađao se sa ženom. Pojurio me komšijin pas, bio sam pijan, ubio sam ga.

Strahovi su prisutni i bez alkohola, iako ih on pogoršava. Kada povučete okidač, već postoji osećaj da ste nešto uradili, kao u školi, i to osećanje je tu i jednog dana će se pojaviti. I posle 20 godina.

Rat i zatvor ostavili su traga. U zatvoru su ih još podmetnuli Čečenima, pokušali su da ih razbiju, verovatno. Crkva je mnogo pomogla. Ispovest, mnoge knjige. Na primer, čitao sam oca Arsenija. Prošao je Gulag, rat, ali je ostao čovek zahvaljujući ljubavi, crkvi i istini.

Raditi kao kuvar je kao da se borim
Daniil Gvozdev, borbeni veteran, učesnik projekta war-veterans.ru:

Otišao u hitnu službu. Imao sam 18 godina. Rođen sam u SSSR-u i, shodno tome, odgajan na sovjetskoj ideologiji. Najzanimljivije igre dečaka bile su fudbal i rat. I tako sam otišao sa interesovanjem i radošću. U potrazi za avanturom i romantikom.

Svako se drugačije vraća kući. Nekoga dočeka majka, porodica, ali mene su dočekali drugari iz detinjstva u prelepom autu uz glasnu muziku. Za 1,5 godine koliko me nije bilo mnogo se promenilo. Kao rezultat toga, dobio je uslovnu kaznu, optužen je za krađu i po članu 222 Krivičnog zakona Ruske Federacije („Ne zakonito sticanje, prenos, prodaja, skladištenje, transport, prenos ili nošenje oružja, glavnih delova vatrenog oružja, municija” ).

Za godinu dana stvorena je javna boračka organizacija. Sve je počelo da se popravlja.

Psihološke posledice u većoj meri nisu se pojavile ni kod prve dece, već sada, kod mališana. Retko uveče zaspim bez suza, jer, gledajući ih, vrlo često iskrsnu slike one dece koju ste tamo videli. Ne govorim o aktuelnim snimcima i hronici, ona takođe evocira.

Naravno, obraćam pažnju ako petarda pukne. Pokušavam da se okrenem zvuku nekako drugačije. U kafiću obično sedim leđima okrenut vratima ili u krajnjem uglu da bih mogao da se sklonim sa linije vatre. Ali kada primetim ovo iza sebe, menjam mesto.

Donekle, ima nečeg pozitivnog u posledicama neprijateljstava. Lako menjam smer, stil rada i specijalizaciju. Postoji i pojačan osećaj visoke socijalne pravde: na poslu mogu primetiti da se prema zaposlenima niže klase ili kategorije ne postupa baš dobro.

U stvari, posao vam pomaže da ostanete zauzeti. Raditi kao kuvar je za mene kao da se borim. Mnogo zavisi od vas. Mora se brzo napraviti sve.

Prihvatio sam pravila igre i shvatio da će pucati na nas

Sergej Bohonko, penzionisani major unutrašnje službe, veteran dve čečenske kampanje:

Devedesete su bile, a posle služenja vojske trebalo je nešto odlučiti. Ma koliko to sad tužno zvučalo – ili policajcima ili banditima. Odabrao sam da služim u specijalnoj jedinici Ministarstva unutrašnjih poslova, uprkos činjenici da je bilo kašnjenja plata. Sada je sve to Ruska garda . Nekoliko meseci kasnije učestvovao je u prvoj [čečenskoj] kampanji.

Shvatili smo da je pred nama prljav i težak posao. To je sedam ili osam putovanja dnevno, od toga tri ili četiri za oslobađanje talaca. Prihvatio sam pravila igre i shvatio da će oni pucati na nas, a mi ćemo pucati. Postojalo je razumevanje da se niko neće sresti sa cvećem.

O PTSP-u su Amerikanci prvi ozbiljno progovorili nakon rata u Vijetnamu, jer je bilo mnogo slučajeva samoubistava, zavisnosti od droga i alkoholizma. O tome smo počeli da pričamo posle Avganistana. Ili piju oni koji su se vratili, ili nešto drugo. Čuo sam za to kao tinejdžer, u početku je čak postojao neki element romantike. Ništa nisu razumeli.

Mogu da govorim samo za sebe, ali čini mi se da je ovaj problem donekle nategnut. Utiče i veća dostupnost zabranjenih supstanci i alkohola.

Neki ljudi odmah snimaju uspomene, neki ne. Ako u ovom trenutku ne počne da hvata ranu zarđalim nožem i počne da pije, onda može da se nosi sa ovim. Setio sam se – treba se trgnuti i preživeti. Pogotovo kada su u blizini žena, deca, majka.

Kurir.rs/Lenta.ru