KAKO SAM ZAVRŠIO NA ČAJU S TALIBANIMA? Hrabri hrvatski avanturista obišao Avganistan: Oni su opasna, naoružana deca FOTO, VIDEO

Avanturista, bloger i svetski putnik Kristijan Iličić zadesio se u Islamskom Emiratu Avganistan. Za Kabul je stigao letom iz Dubaija i odatle se zaputio ka Bamijanu, mestu gde su tokom prethodnog perioda talibanske vlasti, uništene dve ogromne statue Buda. Iličiću ovo nije prvi put u Avganistanu ali se, kaže, mnogo toga promenilo. U svom postu opisao je kako se zatekao na čaju sa talibanima.

Čuo sam da više ne postoje nikakva zvanična tela koja bi štitila žene, ako im se išta dogodi, nemaju se gdj žaliti. Često se setim Halime, one vrlo hrabre žene koju sam zadnji put upoznao. Bila je u strahu od njihovog dolaska, razmišljala je i o odlasku iz zemlje. Kad se sve ono događalo, nisam je nikako uspeo dobiti telefonom, niti se ikako probiti do nje.

Ženama je vrlo limitirano obrazovanje. Škole su za njih uglavnom zatvorene, ima ih tek u pokojoj pokrajini, kao što je Mazar ili Bamijan, ali su vrlo loše. Na univerzitetima više nema zajedničkog pohađanja nastave, jedan dan dolaze devojke, drugi mladići, a sama nastava je uglavnom usmerena više na verske, manje na naučne sadržaje.

Zakoni zemlje se baziraju na šerijatu. U praksi to izgleda tako da ako uhvate lopova, odseku mu ruku. Ako uhvate koga u preljubi, biće kamenovan do smrti ili bičevan.

Prethodne vlasti su ove prestupe kažnjavale sudskim procesom i zatvorom. I nije problem u šerijatu da se razumemo, problem je u njihovom vrlo radikalnom tumačenju koji je povezan sa nakaradnim tradicijama iz "12. veka". To nije Islam!

Talibani su etnički Paštuni i uglavnom ih je briga samo za Paštune. Manjine nemaju zaštitu. Događaju se napadi na njih. Sada dok sam ja bio u 3 dana su bila 3 bombaška napada zaredom, a mnogi izražavaju sumnju da iza napada "nepoznatih počinilaca" stoje upravo talibani.

Biću objektivan i prenositi činjenice onakve kakve jesu i to bez ulepšavanja. Mnogi spominju i neke dobre strane talibana. Npr. vrlo su skromni, ne voze luksuzne automobile, ne furaju se na bogate restorane, raskošan nameštaj u kancelarijama, a sve na račun građana. Dovoljan im je čaj i hleb i srećni su.

A ono čemu sam se i sam dosta razveselio: s njima je došla sigurnost na putevima, što je zapravo i logično, budući da su ih oni pre činili nesigurnima.

Sada više nema toliko straha da će vas neko napasti ili oteti dok se vozite Avganistanom i to je razlog zašto ću celo ovo putovanje proći bez letova.

Sve to mi je bilo u glavi dok smo se približavali prvom kontrolnom punktuvan Bamijana. Čim smo stigli odlučio sam da pitam talibane smem li da ih fotografišem!

Zanimljivo je da su više nego rado pristali na to i stali pozirati s oružjem. U jednom trenutku su čak izneli i bazuku i još neku jaču artiljeriju, pa nastavili da poziraju! Kad je "fotosešn" bio gotov, pozvali su me u svoju kućicu na punktu, na čaj. Čaj od mente, naravno, nisam odbio.

Seo sam s njima, poželeli su mi dobrodošlicu u državu, izrazili veselje da sam tu, rekli su da ću uživati putujući kroz njihovu zemlju, bili su izrazito prijateljski nastrojeni. Može biti da sad kad su osvojili zemlju žele da ostave drugačiji utisak, a može biti i to da je ljudima iz ovog podneblja urođeno da budu gostoljubivi, jednom kad oružje umukne.

Započinjem priču s njima, presrećni su što je Amerika izašla iz njihove zemlje, srećni su da su na vlasti. Pitao sam ih što će preduzeti u vezi napada Islamske države i remećenja mira. Tvrde da su spremni da se bore protiv njih, da će obraniti Avganistan i da ih je već i sada puno manje u državi.

Čaj smo popili, a oni su se opet uhvatili oružja. Sad su mi dali kalašnjikov u ruke i pitali hoću li pucati. Malo mi je bilo smešno, ali i čudno. U jednom sam trenutku naprosto osvestio da se nalazimo na kontrolnoj točki, da su ovi ljudi sada "zakon i red" ove države, dakle, službena vojska ili policija, kako god. I oni nekom totalnom strancu daju kalašnjikov da malo puca iz njega!

Toga nema nigde u svetu! Zamislite da vas bilo gde zaustavi policija ili vojska i da vam daju da malo pucate iz njihovog oružja! Ovde sam se prvi put suočio s nečim što sam kasnije primetio tokom putovanja i u nekim drugim situacijama.

Ovi ljudi su opasna, naoružana deca. Naoružana deca sa svim opasnostima koje ta činjenica povlači za sobom. Njihove igračke su puške, igraju se zakona. Ne znaju raditi nikakve zahjevne poslove, gde god je potrebno nekakvo znanje, njih tu nema. Zato sam i bio onako zbunjen na aerodromu. U zgradi aerodroma nema talibana. Samo izvan nje, gde mogu malo urgirati puškama. Ili se slikati s njima!

Sve ovo je bilo nadrealno. Sad sam popio čaj s njima, a pre dve godine, da sam ih susreo, verojatno bi me oteli i ubili.

Kurir.rs