KAKVA JE ULOGA TRI ZEMLJE?Analiza Darka Obradovića: Da li nas posle rata u Ukrajini čeka pred Vestfalski ili post Vestfalski svet

Rat u Ukrajini je ušao u šesti mesec. Od situacije na terenu pažnju javnosti sve više počinje da zaokuplja kako će izgledati svet kada jednog dana utihnu topovi. S ruske strane, doduše ne zvanično, nego onako iz senke se pustio probni balon da bi svetski poredak mogao da se vrati na polazne temelje i to one koji su proklamovani Vestfalskim mirom, sa koji je u Evropi okončan 30 godišnji rat i čiji principi su trajali do 1914.

Samit u Teheranu samo što je završen, saopšteno je da se stvara „Novi svetski poredak“. Pojedini strani analitičari su otišli toliko daleko pa su događaj izjednačili sa Vestfalskim mirovnim poredkom. Pitanje je da li zapravo prisustvujemo predvestfalskom mirovnom poretku sa nepoznatim krajnjim ishodom.

Za početak Vestfalski mirovni poredak iz 1648. godine kojim je okončan tridesetogodišnji rat na tlu Evrope, kasnije je postao temelj oblikovanja savremenih međunarodnih odnosa. Principi iz jednog mirovnog ugovora postali su opšteprihvaćeni standardi suverenosti država. Okviri koje je ponudio sporazum postali su obrazac. Kasnije se u teoriji to nazivalo vestfalskim suverenitetom koji je određivao pitanja religije, jednakosti među državama i ravnoteža snaga. Princip ravnoteža snaga i jednakosti postoji i danas kao osnovno načelo među državama, kao i pitanja jedankosti. Nekad su ona suštinska nekad su deklarativna. Naravno vestfalski suverenitet nije sprečio ni Napoleonove ratove, ni francusko-pruske ratove, ni Prvi ni Drugi svetski rat. Ali na njegovim temeljima uspostavljeni su Liga naroda, i kasnije Organizacija Ujedinjenih Nacija.

Vestfalski mir se odnosio u prvom redu na religiju, i odustajanje od vođenja rata u ime religije. U to vreme to je određeno formulacijom „čije carstvo, njegova i religija“. Danas ovaj princip možemo primetiti u teokratskim državama. Neke više neke manje osporavaju pravo drugim religijama na postojanje, simbole i ispovedanje. Danas se taj pricnip odražava kroz onu čuvenu odrednica nemešenja u unutrašnja pitanja suverenih država.

Iz ovog kratko uvoda vraćamo se na naše početno pitanje. Kakav se to „novi svetski poredak“ pravi? Kojim principima se vodi? Da li u stvari prisustvujemo uvodu u još dinamičnije međudržavne konfrontacije, na osnovu kojih će se kasnije zasnivati neko novo kompromisno načelo koje će biti prihvaćeno za pravilo.

Za sam samit u Teheranu teško je reći da je strogo anti-zapadni. Iz razloga što je učestvovala Turska koja je članica NATO-a. Pored toga Turska je i dobavljač dronova Bajraktar TB2 za potrebe ukrajinske odbrane. I pored toga što je osnov državne politike Irana i Ruske Federacije dominatno anti-zapadni, ovaj samit treba tumačiti kao skup država „željnih sfera uticaja“. I sam Vladimir Putin na suverenost gleda kroz pristup „istinski suverene“ države, koje su jedine sposobne da budu uspešne u promenjenom okruženju. Postavlja se retoričko pitanje šta je to tačno promenilo svet? Kakva je to revolucionarna i fundamentalna prekretnica nastupila koja značajnije može promeniti zadate parametre i međunarodne procese i odnose. Da li su to „potoci“ krvi nakon kojih kao i na Vestfalskim mirovnim pregovorima se ustanovljavaju mehanizmi koji će na neko vreme sprečiti brutalne sukobe? Za tako nešto je potrbna ravnoteža snaga koja je faktička. Kao i nakon II Svetskog rata.

Opet se vraćamo na koncept sfera uticaja. Pa da proanaliziramo. Ukoliko uzmemo i pogledamo težnje Irana videćemo da usled nemogućnosti da se nametne kao lider muslimanskog sveta, Iran teži kreiranju proksija koji na terenu javno i tajno deluju u cilju iranskih spoljnopolitičkih ciljeva. Spisak je podugačak neki od primera su Sirija, Liban, Irak i Jemen. Sa druge strane Turska se u današnjim okvirima ne odriče svog nasleđa koje želi da povrati i da se postavi na čelo muslimnaskog sveta. I Turska i Iran svoje interese ukrštaju u Siriji, gde je prisutna i Rusija. Dakle, celokupan samit objedinjuje težnju za statusom regionalnog hegemona. Istovremeno regionalni bliskoistočni takmaci imaju vrlo složene odnose i sa jedinom supersilom –Amerikom. Agresija na Ukrajinu je ponovo afirmisala pozicije turske spoljne politike, strateški tesnac u Crno More kao i Crnomorska akvatorija Turskoj daju potpuno pravo da se kao članica NATO nametne kao ključan igrač. Sporazum o deblokadi izvoza ukrajinskog žita postignut je u Turskoj. Sigurno će biti još sporazuma čiji će domaćin upravo biti Turska.

U pozivu za uspostavljanjem „novog“ „multipolarnog“ sveta kao kritičan momenat određena je agresija na Ukrajinu. Sa izuzetkom Turske, treba izanalizirati koje države učestvuju u ovom poduhvatu stvaranja novog sveta. Kakve ishode žele da ponude, a da ti ishodi budu u skladu sa interesima jedne Litvanije, Poljske, Portugala, Meksika, Brazila pa i Srbije. Ukoliko se priča o analogiji sa vestfalskim mirovnim poretkom, ta analogija podrazumeva da je u svesti svih aktera percepcija da nova pravila korespondiraju sa njihovim interesima. Ne smemo izgubiti iz vida da su vestfalski principi suverenosti uredili evropski kontinent, a tek kasnije se za dva i po veka proširili na ceo Svet. A ni u Evropi nisu obavili posao, već obezbedili predah od krvoprolića.

Za sadašnje međunarodne procese i odnose od 1945. ključni su interesi koji se ostvaruju kroz uzajamno prihvaćene vrednosti. EU i NATO su primeri dva međunarodna entiteta koji su nastali ujedinjeni oko egzistencijalnih i ekonomskih interesa, a zasnovanih na demokratskim vrednostima kao zajedničkom sadržaocu. Alternativa za ova dva koncepta nije se izrodila ni posle 70 godina. Varšavski pakt se raspao, SSSR se raspao, a nove platforme nisu uspostavljene koje bi mogle da privuku tako masovno članstvo. I ne samo članstvo, već države koje deo suvereniteta ugrađuju u temelj zajednice kao okvira egzistencije.

Teorijska i praktična razmatranja o novom bloku treba odbaciti i zameniti formulacijom „novo/staro povezivanje“ između nesvrstanih i neintegrisanih. Sama činjenica da Iran ili Kina nisu deo Organizacije dogovora kolektivne bezbednosti ukazuje nam da nema spremnosti za čvrstim povezivanjem sa Ruskom Federacijom, ali iz njihovog delovanja vidimo da su spremni da se povezuju na zajedničkim spoljnopolitičkim pitanjima, ekonomskim i bezbednosnim. Kineska proklamovana neutralnost po pitanju Ukrajine, u praksi se svodi na čvrsto medijsko zastupanje i disiminaciju ruskog narativa, koji ide toliko daleko da su kineski državni mediji prisutni uz ruske trupe. Ako dođemo na teren faktičke podške stvari stoje dosta drugačije, ruski zahtev za kineskom vojnom tehnikom od marta 2022. nije realizovan. Kasnije su obe strane demantovale takve razgovore. Međutim, čini se verovatnijim da je javno raskrinkavanje ovih planova od strane SAD, uticalo na Kinu da ne rizikuje kontramere koje bi ugrozile njenu ekonomiju. Umesto Kine pojavio se Iran kao mogući izvor nabavke bespilotnih letilica Šahed-191 i Šahed-129. Ne treba da se nadati da će Iran takav jedan posao realizovati bona fide, ukoliko je poznato da je Rusija kapitalisala na problemu iranskog nukelarnog programa i pratećim rezolucijama Saveta Bezbednosti OUN kojima je zavođen embargo na oružje prema Iranu. Prostor koji se sada otvara za novu vojnu saradnju Rusije i Irana sigurno će biti dvosmeran, sa činjenicom da se radi o dve države koje su danas rekorderi po broju sankcija međunarodne zajednice.

Iz ove kratke retrospektive odnosa vidimo da se radi o jako složenim, pa čak i oprečnim interesima tog „novog bloka“ koji u ovom trenutku ne poseduje snagu da nametne nove principe, već smo i dalje u fazi konfrontacije. Odnose koje druge države gaje sa Rusijom i Kinom ne treba pogrešno tumačiti kao vid savezništava. Jedna Indija koja je u ekonomskom uzgonu neće rizikovati da suzi svoj međunarodni potencijal i degradira svoj razvoj. Isto to neće rizikovati ni Meksiko ni Brazil. Svi nabrojani će tražiti put da iskoriste mogućnosti za unapređenje svog položaja. Tako da, Indija koja se vezuje za multilateralni forum BRIKs istovremeno pripada Kvadrilateralnom bezbednosnom dijalogu (QUADS) rame uz rame sa Australijom, Japanom i Amerikom. A sve tri države su regionalni rivali Kine, i globalni oponenti Ruske Federacije.

Formiranje novog poretka može nastati samo u scenariju da Ruska Federacija silom, ili usled bitno izmenjenih/poremećenih odnosa unutar NATO stvori prostor za svoju viziju multipolarnosti. U prvom redu moraće mnogo da učini po pitanju privlačenja novih saveznika koji imaju razvojni, ekonomski i bezbednosi potencijal da se zauzmu u ovom poduhvatu.

Trozubac Rusija Iran i Kina se ne može pohvaliti standardom ljudskih univerzalno prihvaćenih prava čoveka i gradjanina. Sve više se u međunarodnim krugovima iznosi teza o potrebi neprikosnovenog prava da se gospodari zivotom i smrti, kao i ličnim šansama. Glavna zamerka ovakvog sistema je da su oni veoma zavisni od protoka novca. Strukturalne probleme ne mogu rešiti političkim merama što se vidi sa krizom nekretnina u Kini. Političke mere ne mogu dati rezultat u ekonomiji same od sebe.

Očigledno je da većina čovečanstva ne zeli da prihvati takav model u kome bi drzava odredjivala lični razvoj pojedinca. A empirijski dokaz tome su reke migranata koje hrle ka Americi i EU dok u izazivače globalnog poretka niko iz Afrike, Bliskog Istoka i drugih trusnih područja niko ne odlazi. Istini za volju te ljude niko neće pitati šta misle ukoliko se izmene okolnosti koje će nametnuti neka nova pravila.

Kurir.rs/Darko Obradović