SOVJETSKA RAKETA NA DNU FINSKOG JEZERA Kako je projektil lansiran sa podmornice u Barencovom moru isprepadao Amerikance!

Sporazum o likvidaciji raketa kratkog i srednjeg dometa (INF) oduvek je zaokupljao pažnju dve supersile SAD i Sovjestski Savez, a kasnije i Rusiju. Kola su krenula nizbrdo kada je usledila nova trka u naoružanju koju su Amerikanci gubili posebno u hipersoničnom oružju, pa su konačno u leto 2019. jednostrano napustili ovaj sporazum.

Krajem decembra 1984. godine tadašnja Sovjetska ratna mornarica u Barencovom moru izvodila je uobičajene manevre. Deo podmornica Severne flote nalazio se u blizini norveške obale – oko zone gde se inče nalazi najkraći vazdušni koridor za prelt balističkih raketa iz SAD prema Sankt Petrburgu i Moskvi.

Tokom vežbe sovjetska ratna mornarica 28. decembra 1984. ispalila je protivbrodsku krstareću raketu SS-N-3 ” Šedok” sa napadne nuklearne podmornice ” Echo II” na zamišljeni cilj. Međutim raketa je iz nepoznatih razloga krenula u sasvim suprotnom pravcu prema kopnu. Krstareći projektil je opažen istog dana u 12.30 sati iznad doline Pasvik, a let je nastavljen sve do jezera Enare u Finskoj gde se i srušio.

Da stvar bude gora, posle lanisranja rakete i leta u nepredviđenom pravcu komandant vežbe nije informisao predpostavljenu komandu, ali ni raketne i PVO snage, da presretnu i obore zalutalu krstareću raketu. Zbog čega je kasnije pozvan u Moskvu na odgovornost zbog ovog incidenta.

Kada se saznalo za let krstareće rakete preko Norveške i Finske, reagovale su momentalno tadašnje vlade obe skandinavske zemlje i pozvale sovjetske ambasadore na razgovor. Ambasadori SSSR-a u Norveškoj i Finskoj su izrazili žaljenje zbog ovog incidenta i povrede vazdušnih prostora jedne članice NATO i neutralne države sa bliskim vezama sa Moskvom.

Ruske diplomate su u razgovoru naglasili da raketa nije imali eksplozivno punjenje i da je u pitanju greška koja se više neće ponoviti.

Međutim tadašnji finski predsednik Mauno Kovisto nije baš bio zadovoljan objašnjenjem sovjetskih diplomata i tom prilikom izrazio je zabrinutost zbog mogućnosti da njegova zemlja, ali i cela Skandinavija bude ugoržena krstarećim raketama obe supersile.

Helsinki je još tad u više navrata izražavao strah da bi krstareće rakete ispaljene sa broda, aviona ili podmornice mogle preleteti finsku teritoriju na svom putu prema Sovjetskom Savezu.

Norveška, Finska, pa i pojedini krugovi u sedištu NATO-a u Monsu odlučili da incident sa sovjetskom krstarećom raketom bude tretiran sasvim uzdržano bez dodatnog potpaljivanja vatre s obe strane.

Međutim svetska javnost je za ovaj incident saznala kada je američki list Vašington Tajms 7. januara 1985. objavio ovu priču i podigao svetsku javnost na noge.

Novinar Vašington Tajmsa u pisanju svog članka pozivao se na izjave neimenovanih izvora iz bezbednosno- obaveštajnih krugova vlade SAD koji su mu rekli da protivbrodski krstareći projektil SS-N-3 ” Šedok” nije bio naoružan nuklearnom bojevom glavom jačine 350 kilotona, sa kojim su inače ove raketa na sovjetskim krstaricama, razaračima, ali i tadašnjim napadnim nuklearnim podmornicama bile naoružane.

Bezbednosni izvori potvrdili su i da se radi o starijem tipu projektila SS-N-3.

Inače ovaj projektil se izrađivao u nekoliko verzija, za lanisranje sa kopna, površinskog broda, ali i podmornica. Inače raketa je prema njegovim navodima bila u vazduhu 20 minuta i letela je na prosečnoj visini od 4 km, ali isto tako nije bila registrovana od strane norveških i finskih radara.

Zanimljivo je bilo da su Norvežani već tad bili uključeni u zajednički radarski sistem NATO poznat po skraćenici NADGE, dok su Finci tada tek uhodavali svoju radarski mrežu koja je nastala kombinacijom radara sovjetske i zapadne proizvodnje.

Tadašnji zapadni vojni stratezi su projektil SS-N-3 koji se lansira sa tri tipa podmornica isticali da njihove pomorske snage nisu bile dovoljno opremljene taktički protivpodmorničkim naoružanjem i sistemima PVO za odbranu jedne flote od ovih sovjetskih krstarećih raketa.

Procenjivano je da sovjetske podmornice naoružane ovim raketama, a koje plove Atlantikom, Severnim morem i Sredozemljem mogle bi naneti velike gubitne NATO brodovlju, kao i konvojima brodova koji bi u klasičnom ratu ne dužem od 30 dana bili bukvalno zbrisani sa površine mora.

Američki bezbednosni krugovi su novinaru Vašington Tajmsa ispričali da su verovali da je i ovaj incident bio pokazatelj veoma slabog odziva sovjetske PVO, koja je neslavno prošla sa dva incidenta 1978. i 1983. sa korejskim putničkim avionima i da PVO SSSR-a nije sposobna za reagovanje na nepredviđene situacije.

Priča o zalutaloj krastarećoj raketi se završila, ali nikad nije saopšteno šta je pošlo po zlu prilikom lanisranja.

Ipak ova priča je ubrzo dobila na značaju da se donese sporazum Ugovor o nuklearnim snagama srednjeg dometa (INF) koji je potpisan 8. decembra 1987, a sa kojim je predviđena likvidacija raketa kratkog i srednjeg dometa od 500 do 5.500 kilometara. Sovjetski Savez je iz Evrope uklonio i uništio 270 raketa SS-20, svaku sa po tri bojeve glave dometa 5.000 km, 112 projektila SS-4 dometa do 2.000 km, 265 taktičkih raketa „luna” i SS-2 21 točka, 265 raketa „skad”, SS-23 i SS-12. Amerikanci su uklonili 108 balističkih raketa „peršing II” dometa 1.800 km, 464 krstareće rakete „tomahavk” dometa 2.500 km i 72 balističke rakete „peršing I” te 163 projektila tipa „lens” dometa 110 km.

Sovjetske nuklearne podmornice naoružane krstarećim projektilima Projekat 675 Dekabrist (Eho II)

Posle podmornica klase Juliet sledeći tip sovjetskih nuklearnih podmornica naoružanih krsatrećim projektilima bio je Projekt 675 Dekabrist (Eho II) podvodnog deplasmana 5760 tona, dužine 115,4 m, brzine 23 čv i dubine ronjenja 240 m. Namena Projekta 675 trebala je biti napad na velike flotne sastave, a posebno uništenje nosača aviona, za razliku od podmornica Projekta 659 koje su bile namenjene za napade na ciljeve na kopnu. Ove podmornice imale su po osam krstarećih projektila P-6 Progress (NATO oznake SS-N-3A Shaddock A) brzine 1,2 Maha i dometa 350 km. Lanseri su bili ugrađeni na isti način kao i kod prethodne klase, a od izranjanja podmornice do lansiranja projektila trebalo je da prođe 20 minuta. U sklopu Projekta 675M osam tipova ovih podmornica je početkom osamdesetih godina prošlog veka dobilo nove protivbrodske projektile P-5oo Bazalt 1,7 Maha i dometa 550 km.

P-500 Bazalt

Nastala je u Opitno -konstrukcionom birou OKB-52 kao raketni protivbrodski projektil dugog dometa za podvodno i površinsko lansiranje. Novi projekt dobio je naziv P-500 Bazalt (po NATO klasifikaciji SS-N-12 Sandbox). Kao temelj tog sistema upotrebljena je raketa 4K80. Raketni sistem P-500 Bazalt postao je jedna od najvećih tajni bivšeg SSSR-a.

Slike sistema ili same rakete izvan lansera nisu nikada bile objavljene u javnosti do pred kraj raspada SSSR-a. Početna ispitivanja započeta su 1969. a operativna služba započela je 1975. Raketa P-500 Bazalt je dugačka sa složenim krilima i repnim stabilizatorima 11,7 metara, a širina tela rakete iznosi 0,88 m.

Sa raširenim krilima raspon rakete iznosi 2,6 m. Raketu tešku 4.800 kg moguće je lansirati s površinskih brodova i podmornica u zaronjenom stanju na ciljeve udaljene do 550 km. Ovaj raketni sistem bio je prvi u protivbrodskom arsenalu SSSR-a koji je dobio digitalni procesor koji je upravljao algoritmom napada rakete na njene ciljeve. Ugrađeni algoritam je najviše uterao strah u kosti, zapadnim mornaričkim stratezima.

Rakete se podvodno lansiraju sa dubine 30-50 metara. Jedna od prvih raketa sa određenim algoritmom “iskače” i penje se na visinu od 7.000 m. Pri brzini od gotovo 2 maha uključuje svoju radarsku glavu za pretraživanje i preko zaštićenog data-linka šalje podatke ostalim raketama koje lete na visini do 30 m iznad površine mora.

Kurir.rs/A.Mlakar