KRALJA ČARLSA ČEKA NEPREMOSTIV IZAZOV: Šta ako i drugi krenu putem karipskih zemalja?

Tokom svoje 70 godina duge vladavine kraljica Elizabeta II ispratila je 15 britanskih premijera.

Ujedinjeno Kraljevstvo je iz Drugog svetskog rata izašlo kao pobednik, ali ekonomski iscrpljen.

Tokom konferencije u Breton Vudsu, dolar je postao globalna valuda a funtu niko nije ni spominjao.

Sjedinjene Države su globalna velesila, a London će se 1956. godine Sueskom krizom suočiti sa definitivnim krajem globalne moći. Problem je bio u tome što veći deo političke zajednice sa tom činjenicom nije želeo, niti želi, da se suoči.

Velika Britanija je u svesti učenika Itona i studenata Oksforda i Kembridža bila i ostala "Velika". Zbog toga nisu otvorenog srca ušli u tadašnju Evropsku ekonomsku zajednicu, a kad je ona postala Evropska unija, bilo je samo pitanje trenutka kad će iz nje izaći..

Kraljica Elizabeta II bila je simbol te maske, pretvorivši se u globalnu ikonu koja je, uz englesku fudbalsku ligu, Bitlse i Roling Stonse, lošu kuhinju i čaj u pet činila kulisu iza koje je bilo sve manje stvarnog sadržaja.

U tom kontekstu važnu ulogu je igrao Komonvelt, zajednica država koje su nekada činile Britansko Ccrstvo, a posle su zadržale neke veze i saradnju (neke čak priznaju britanskog monarha kao vrhovnog poglavara).

Deo tih zemalja je sačuvao britansku zastavu kao deo vlastite (Australija), delu država (njih 14) je formalni poglavar sada kralj Čarls III.

U novom kulturnom poretku, deo članica Komonvelta počinje otvoreno da dovodi u pitanje britansku krunu kao deo države. Proces jača, Bahami, Beliz i Jamajka su već odmakli u smeru stvaranja republike. Kraljica tu ništa nije mogla, kao što nije mogla da zaustaviti ulazak u Evropsku ekonomsku zajednicu niti izlazak.

Dvor je tokom kampanje za referendum o izlasku iz EU ćutao. Kraljica se ne bavi dnevnom politikom. Ali je bila prisiljena da primi američkog predsednika Donalda Trampa. Ipak su to posebni odnosi, nije dolazilo u obzir da ga odbije.

Kraljica se trudila da ojača uticaj Ujedinjenog Kraljevstva širom sveta, a porodica ju u tome sledila, nastojala da ispravi neke greške vlade, popravi utisak, ali je stvarni politički opseg bio upitan.

Delovanje Lejdi Di je često bilo medijski prodornije. Neko bi rekao i iskrenije. Što je bio dokaz ukupnog dosega Kraljevine.

Premijer Boris Džonson je objavljivao strategije koji će vratiti “veličinu" Velikoj Britaniji. A upravo je on populizmom, izvrtanjem pravila, poigravanjem vladavinom prava kad mu je to išlo u prilog sistemski razarao institucije zbog kojih je “velika” imao smisla ispred Britanije.

Kraljica ga, realno, nije zaslužila kao "svog premijera". Ne treba sumnjati šta je o njemu mislila gospođa koja je svake sedmice razgovarala sa Čerčilom.I koja je doživjela da Indija s petog mesta globalne ekonomske sile izgura Britaniju.

Kralj Čarls će se suočiti sa možda i nepremostivim izazovom, kako nakon kraljice očuvati monarhiju koja je izgubila gravitacijski centar koji je bila ta gospođa.

Ako karipske zemlje budu signal drugima, ako Komonvelt oslabi, ako ne uspe da sačuva simboliku i ikoničlni status britanskog monarha u zemlji, možda ćemo svedočiti pretvaranju britanske monarhije u rang kojim ima, na primer, Španija. Bez ikakve političke težine u svetu, a kod kuće trošak, iako plaća porez, piše Jutarnji.

Fajnenšl tajms u uredničkom komentaru naglašava “otmenost, čovečnost i hrabrost” Elizabete II. I zaključuje da su Elizabeta I i Viktorija vladale u razdobljima nacionalne ekspanzije.

“Elizabeti II je zapalo da bude oslonac nacije koja suočava s promenom vlastitog mesta u svijetu”, pišu. Sada dolaze Čarls II i Liz Tras. Novo doba, nova pravila. Monarhija na zalasku. Ostaju samo posedi i poslovi.

Kurir.rs/Jutarnji list