AMERIKANCI U STRAHU OD KLIMATSKIH PROMENA: Posle godina negiranja istih, sada je obuka preživljavanja u prirodi izbor mnogih VIDEO

Postoji nekoliko načina da se reaguje na leto mučnih klimatskih katastrofa – od ravnodušnosti preko besa do ispumpavanja gume na automobilu – ali za Iv Simonsen, najlogičnije je bilo da odvede svoje dvoje dece da nauče kako da izgrade privremeno sklonište od granja i lišća.

Simonsen, preduzetnica koja živi u Njujorku, rekla je da brine zbog krize vode koja preti. Njeni prijatelji dele njenu rastuću nelagodu zbog promene klime. Nedavno otkriće tragova dinosaurusa u koritu reke u Teksasu koja je presušila zbog klimatskih promena, za nju je bilo posebno alarmantno. "Ove stvari se dešavaju svuda i sve su brže. Stalno se pitam: 'Šta je plan? Gde mogu da odem?“

Njena uznemirenost možda deluje preuranjeno. Društveni slom se još nije dogodilo a klimatski naučnici govore da se najgore posledice globalnog zagrevanja još uvek mogu sprečiti zajedničkim delovanjem na smanjenju emisija ugljenika i finansiranjem različitih mera prilagođavanja.

Ali konture takvog kolapsa nije previše teško zamisliti, nakon dvogodišnje pandemije i naizgled beskrajne serije klimatskih katastrofa širom sveta.

Samo ovog leta, trećina Pakistana bila je poplavljena, milioni su raseljeni u katastrofi "epskih razmera". Kina je doživela možda najgori toplotni talas u zabeleženoj istoriji; Amazonija se pretvara u livadu; šumski požari su izbili u vrelom Londonu a davno izgubljeni brodovi i bombe iz Drugog svetskog rata su, poput otisaka dinosaurusa u Teksasu, izronili su iz presušenih evropskih reka. SAD su pogođene svime, od velikih vrućina u Kaliforniji do poplava u Kentakiju. Klimatska kriza je nekada bila tema koja se ignoriše i o kojoj se ne razmišlja.

Nedavno istraživanje Univerziteta Jejl pokazalo je da trećina Amerikanaca sada veruje da su lično patili od posledica klimatskih promena.

Šejn Hobel, koji vodi kurs o preživljavanju u divljini kaže da je došlo do porasta interesovanja za njegove usluge - ne od strane predanih "prepera" koji žive u bunkerima okruženi puškama i konzerviranom hranom, već od gradskih lekara, advokata, arhitekata. "Nikada nisam čuo ljude tako očajne kao sada, to se može čuti u njihovim glasovima“, rekao je Hobel. "Svi se pojavljuju noseći isti strah, da će zalihe hrane i vode biti problem, da će morati da znaju ove veštine. Sve je nestabilno, od klime preko politike do religije“, dodao je on.

Hobel vodi eklektičan život: nekada je bio kaskader i instruktor vožnje motora, a sada radi kao privatni istražitelj i konsultant za preživljavanje za filmsku i TV industriju (jednom je pomogao u pronalaženju dva odbegla pantera u obližnjem okrugu). Oslanja na svoje indijansko nasleđe i obuku.

Tokom proteklih pet godina, vodio je razne programe preživljavanja sa svog imanja u blizini reke Hadson i Apalačke staze. Njegovo imanje je navodno bilo nekadašnje okupljalište mafije i na njemu se nalazi nekoliko napuštenih zgrada za koje Hobel smatra da su previše hladne i pune buđi da bi u njima moglo da se živi. Umesto toga, proveo je poslednjih pet godina živeći u malom šatoru.

"Ja sam jedina osoba koju znam koja bi podnela ovo sranje. Svi koje poznajem me pitaju šta to radim", rekao je Hobel, koji krivi investitore da su prekršili obećanja da će ovo imanje pretvoriti u prirodni centar gde će ljudi moći da uče pčelastvo, poljoprivredu i preživljavanje u divljini.

Hobel procenjuje da godišnje potroši oko 18.000 dolara na dostavu hrane, jer nema frižider i mora da tušira napolju. Zime su posebno oštre.

Noć pre nego što je kurs o preživljavanju u divljini počeo, nekoliko učesnika podiglo je šatore na travnatom području usečenom u pelin, sa rudimentarnom kuhinjom u kolibi u blizini. Među njima je bilo onih koji su došli da bi se osećali bliže prirodi, dok su drugi strahovali od predstojeće klimatske katastrofe.

Veća grupa od oko 30ak osoba stigla je sledećeg jutra da se okupi u nekoj vrsti rustične učionice na otvorenom koju je podigao Hobel usred drveća. Kada su učesnici stigli, Hobel, koji je rekao da je algonkinskog porekla i da mu je stariji američki Indijanac dao ime "Belo pero” kada je bio mlađi, dunuo je u drvenu flautu kao dobrodošlicu.

Objasnio je da su nam naši preci preneli razne veštine na otvorenom, ali da smo ih u velikoj meri zaboravili zbog našeg modernog načina života. "Mi smo primitivni ljudi koji žive u sofisticiranom vremenu“, rekao je Hobel. "Pa, sada smo u stvarnom svetu!"

U narednim satima, Hobel je podučavao ljude kako da naprave "kolibu od otpata“, sklonište izgrađeno od grana i prekriveno lišćem. Tu su i saveti kako da se loži vatra, prave zamke.

Simonsen je rekla da bi joj nove veštine pomogle ako bi morala da pobegne iz Njujorka, idealno na porodičnu farmu u Oregonu. "Mislim da bi svi ovo trebalo da nauče“, rekla je.

Naravno, malo je verovatno da bi 8 miliona ljudi moglo da napusti Njujork kako bi živeli u šumi. Pripremljenost za katastrofe u SAD često je oblikovana idejom o prikupljanju hrane i vode, a klimatska katastrofa je uglavnom test postojećih sistema, a ne sposobnost pojedinca da prkosi najgorem.

Četiri dana pre kursa, jak pljusak u Džeksonu, Misisipi, ostavio je 150.000 ljudi bez vode za piće, što je situacija izazvana neadekvatnom infrastrukturom u doba u kome poplave, požari i ekstremne vrućine nemilosrdno pritiskaju slabe tačke i sistemsko zanemarivanje u SAD.

Nekoliko dana nakon završetka kursa, veliki nestanak struje u Kaliforniji je za dlaku izbegnut tek nakon što je državna vlada poslala očajničku poruku stanovnicima, pozivajući ih da prekinu potrošnju električne energije usred rekordnog toplotnog talasa.

"Korisna je veština da naučite da zapalite vatru, a takođe je dobra stvar imati dodatnu vodu pri ruci“, rekla je Samanta Montano, stručnjak za upravljanje vanrednim situacijama. "Ali u Džeksonu, na primer, imate duži vremenski period bez pijaće vode. Ne možete da nagomilate dovoljno vode za to vreme, tako da problem nije rešiv na individualnom nivou. Problem je ukorenjen u lošim političkim odlukama tokom decenija.”

"Postoji milion načina na koje naše akcije i politike mogu da utiču na klimatske uticaje – ako svako donosi individualne odluke za sebe, to neće biti srećan kraj za većinu ljudi“, rekla je ona. "Ako radimo zajedno i zaštitimo sisteme od kvara, imamo mnogo veće šanse da prebrodimo najgore klimatske promene", dodala je Montano.

Kurir.rs/Gardijan