OVO JE PAKAO! Dok Evropa strahuje od zime i restrikcija, ovi ljudi žive dve godine bez struje u srcu EU (VIDEO)

Borba za opstanak bez struje pune dve godine ostavila je traga ljudima koji žive u sektoru šest Kanada Reala. Vidi se u opekotinama drugog stepena na nozi dečaka koji se previše približio gasnom grejaču i u suvim, ispucalim rukama žene koja pere veš na kamenu sa komadom sapuna.

Drugi se sećaju noći bez sna, dok su slušali sirene kola hitne pomoći koja jure ka ljudima koji su otrovali butanski grejači.

Ipak, Houda Akrikez se najjasnije seća sveće i protesnog skupa. Šesnaest dana nakon što su se svetla ugasila 2. oktobra 2020. – eneergetska kompanija Naturgi kaže da je nezakonita, "intenzivna i nepravilna upotreba“ preopteretila sistem i izazvala hitno gašenje – Akrikez je rano ustala da okupi ljude na protestni marš na lokalne kancelarije regionalna vlada Madrida.

Svoje ćerke je ostavila da spavaju kod kuće pod brigom svoje majke, koja je zapalila sveću u dnevnoj sobi. Ali onda je njena majka insistirala da je isprati jer je napolju još uvek bio mrak.

"Uspela sam da okupim oko 50 ljudi za marš i bila sam oduševljena“, rekla je Gardijanu Akrikez. "Onda sam čula svoju snaju kako me doziva. 'Brzo!' rekla je, 'trči!'. Vratila sam se i zatekla celu kuću u plamenu, a moja deca su još spavala u njoj. Kuća je bila puna dima, ali one su nastavile da spavaju dok nisu začule svu viku i vrisku spolja. Otvorila sam vrata i nije bilo ničega osim dima i mraka".

Dok je spašavala svoje prestravljene ćerke, Akrikez se zapitala da li njena odanost kampanji za vraćanje struje izmiče kontroli. "Rekla sam sebi: 'Šta, jebote, radim? Moje ćerke će umreti, a ja se još borim u ovoj borbi'".

Komšije su joj predložile da otkaže protest i da se odmori. Akrikez, 36-godišnja interkulturalna posrednica čija porodica od 1994. godine živi u Kanada Realu, koji je podeljen na šest sektora, odbila je.

"Rekla sam ne. Nećemo to otkazati. Idemo tamo jer su moje ćerke zamalo umrle od sveće jer su nam isključile struju. Marš ide po planu. I tako je i bilo", ispričala je ona.

Od tada, Akrikez, koja je osnovala i vodi Udruženje Tabadol – organizaciju koja se bori za prava marokanskih žena koje žive u Kanada Realu – nije prestala da se bori.

Protekle dve godine suočili su se sa žestokom hladnoćom januara 2021, kada je Filomena donela Madridu najveći sneg u poslednjih 50 godina i zamrznula vodovodne cevi, a ovog leta, najtoplijeg u Španiji od 1961, kada je ponovo prekinuto snabdevanje vodom sektora šest.

Frustrirani nedostatkom akcije pet regionalnih vlasti koje dele različite stepene odgovornosti za neformalno naselje, Akrikez i njene komšije su se prilagodile da prežive.

"Mi smo normalizovali nešto što nije normalno; normalizovali smo život bez struje u ovim uslovima“, kaže ona. "Kada je sve počelo, mislili smo da neće dugo trajati, da će se srediti za nekoliko meseci".

Oni koji su mogli, kupili su benzinske generatore, koji su davali četiri sata struje za 5 evra goriva, ili investirali u solarne panele. Oni koji nisu mogli, spaljivali su drva i karton. A 1.800 dece koja žive u tom kraju se prilagodilo, učeći da rade domaći uz svetlost baklji ili sveća ili u porodičnom automobilu.

Tokom pandemije, oni koji su pokušavali da održe korak sa onlajn časovima peli su se na vrh brda gde je pokrivenost mobilnim telefonom napola pristojna. Drugi su prestali da idu u školu jer više nisu mogli da izdrže da ih maltretiraju zbog higijene.

Patnje nisu prošle nezapaženo ni u Španiji ni van nje.

U decembru 2020, grupa eksperata UN-a upozorila je špansku vladu da nedostatak struje ne samo da krši pravo dece na adekvatno stanovanje, već "ima veoma ozbiljan uticaj na njihova prava na zdravlje, hranu, vodu, sanitarije i obrazovanje”.

Anhel Gabilondo, bivši ministar obrazovanja iz redova socijalista, koji sada služi kao španski javni ombudsman, jednako je otvoren, opisujući ono što se dešava u Kanada Realu kao "neodrživu humanitarnu vanrednu situaciju“.

On ne poriče složenost pitanja koja su uključena, kao što je dugo planirano raseljavanje mnogih stanovnika Kanada Reala.

"Ali iako je sve to važno, da budem iskren, ne mislim da je to problem“, kaže Gabilondo. "Mislim da kada imate situaciju krajnje nužde, ono što morate odmah da rešite je snabdevanje [strujom]. Kada se to završi, možete nastaviti sa čitavim procesom ponovnog smeštaja i planiranjem. Mislim da nema opravdanja da se to ne dogodi".

U glasu mu se oseća ogorčenje dok razmišlja o zimi i ima dežavi. "Stvar je u tome što dolazi zima i kada dođe, svi ćemo se žaliti zbog situacije“, rekao je Gabilondo. "Ali žaljenje i sažaljenje zbog toga nije dovoljno. Potrebna nam je akcija. Hajde da vratimo struju i onda da vodimo debate koje ljudi žele. Ali to mora biti tim redosledom".

Delegacija centralne vlade u Madridu kaže da sarađuje sa regionalnom vladom i relevantnim lokalnim vlastima na pronalaženju socijalnih stanova za one koji žele da napuste Kanada Real. Takođe se navodi da redovno razgovara sa nevladinim organizacijama, lokalnim organizacijama – i Naturgijom – "kako bi pokušali da ublaže potrebe stanovnika Kanada Reala dok se razmeštaj realizuje".

Regionalna vlada je za kontinuirani nedostatak struje okrivila ilegalne farme kanabisa u Kanada Realu koje, kako kaže, prekidaju snabdevanje strujom. Ovo naselje mnogi smatraju jednim od najopasnijih mesta u Španiji i leglom kriminala i narkotika.

Regionalno odeljenje za životnu sredinu i stanovanje – koje procenjuje da u pogođenom području ima više od 3.000 opasnih, nelegalnih priključaka za struju – takođe kaže da radi na zadovoljavanju potreba ljudi, dodajući: "Svako ko ima problem sa strujom može ga rešiti konsultujući opštinske socijalne službe".

Takve reči ne umiruju Akrikez, kojoj je muka od prekršenih obećanja i stigmatizacije Kanada Reala zbog postupaka dilera droge koji svoju trgovinu obavljaju duž jednog od šest kilometara njenog sektora.

Zašto ona misli da su vlasti izneverile pretežno severnoafričko i romsko stanovništvo koje živi u Kanada Realu?

"Zato što im je stalo samo do ove zemlje i njene vrednosti“, kaže ona. "Kanada Real je sočan komad zemlje kada su u pitanju veliki urbani projekti. Bila bih besan ako bih otišala odavde samo da bih, nekoliko godina kasnije, otkrila da je to pretvoreno u luksuzno naselje sa ogromnim kućama. A tu je i činjenica da smo stranci koji ne pripadaju ovom društvu ili Romi, koji su uvek bili odbačeni i stigmatizovani.”

Ona nema nameru da napusti kuću koju je njen otac podigao, ciglu po ciglu, na placu koji je kupio za danas 20.000 evra. Kao i mnoge njene komšije, ona želi da ostane i da joj se dozvoli da plaća za snabdevanje strujom i da ima ugovor kao i svaki drugi potrošač.

Pet minuta hoda od mnjene kuće, sa solarnim panelima i urednim redom butanskih cilindara, žive neki od njenih prijatelja Roma.

Jolanda i njena šira porodica žive u malom kući i preživljavaju sakupljajući i prodajući karton iz trošnog tranzitnog kombija. Njihov budžet se troši na mali generator koji nikako ne može da zadovolji potrebe 30ak ljudi koji zavise od njega.

Čak i tokom blagog, kasnog septembarskog dana, Jolandina kuća je hladna. Dva dečaka se greju pored otvorenog kamina u uglu, dok Jolandin dvomesečni unuk drema na krevetu u blizini.

U susednoj sobi, njen 62-godišnji svekar spava na dušeku na podu. Blizu njega je aparat za disanje koji ne može da se uključi jer nema struje.

"Ne znam kako da to objasnim“, kaže Jolanda (39). "Beba nije vakcinisana jer se prehladila. Deca su bolesna jer je ili prevruće ili prehladno. Nema svetla i tople vode i sve što imamo je kamin. Moraju nešto da urade. Treba nam svetlost".

Jolandina svekrva, Marija, pruža svoje ispucale ruke i pokazuje na kamen na kome pere veš i na postavljeni, beskorisni generator.

"Ovo je pakao“, kaže ona. "I ovo je Španija."

Kurir.rs/Gardijan