TEORIJA PERSPEKTIVE OBJAŠNJAVA PUTINA Američki profesor o ratnim odlukama ruskog predsednika: Odugovlači, rizikuje samo ako gubi!

Danijel Drezner, profesor međunarodne politike na veeoma uglednom američkom Tafts univerzitetu, u analizi za američki portal Vox analizirao je kako o ratu razmišlja ruski predsednik Vladimir Putin, i pokušao da objasni odluku o pojačanim raketnim napadima na Ukrajinu.

Međunarodni nivo

Percepcija ruske moći opada otkako Moskva nije uspela da izvrši svoj prvobitni plan invazije zauzimanja Kijeva u prvoj nedelji. Osam meseci nakon rata, Ukrajina je sada u ofanzivi. Čini se da su njihove snage bolje naoružane, bolje obučene i motivisane, a većina vojnih analitičara predviđa dalja ukrajinska teritorijalna osvajanja pre početka zime. Delimična mobilizacija Rusije liči na logistički nered. Samo četiri zemlje glasale su uz Rusiju na poslednjem glasanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija.

Potcenjen izvor moći u svetskoj politici je reputacija efikasnog posedovanja moći. To znači da je Rusija u ozbiljnoj nevolji.

Ono što je trebalo da bude munjevito obezglavljivanje vlade Zelenskog pretvorilo se u skup sukob sa protivnikom koji nadmašuje Ruse na bojnom polju. Čak i pre nedavnih udara na civile, Putin je bio primoran da prizna da su ključni partneri poput Kine i Indije počeli da dižu glas što ukazuje na nezadovoljstvo ratom.

Sa Rusijom koja je ometena njenom ukrajinskom močvarom, čini se da zemlje poput Azerbejdžana koriste priliku da unaprede svoje interese protiv ruskih saveznika. Čak i države koje su više zavisne od Rusije počinju da pokazuju izvesnu nezavisnost. Kazahstan je odlučno odbacio legalnost referenduma o pripajanju ukrajinske teritorije, dok je Kirgistan u poslednjem trenutku otkazao vojne vežbe pod vođstvom Rusije. Napad na Kerčki most bio je jednostavno poslednji simbolični udarac ruskoj moći.

Imajući u vidu ovaj kontekst, lako je videti zašto je Rusija osetila potrebu da eskalira upotrebu nasilja na najopakiji mogući način. Rusija veoma želi da podseti prijatelje i neprijatelje da još uvek može da projektuje destruktivnu moć. I dok se čini da bombardovanje civila ima minimalnu vojnu vrednost, Rusija bi mogla da veruje da je to efikasan signal koji pojačava njene nuklearne pretnje . Na kraju krajeva, logika teče, ako Rusija pokaže da nije zabrinuta za norme i zakone koji regulišu upotrebu konvencionalne sile, to šalje poruku da je isto tako ne brine o normama i zakonima koji regulišu upotrebu nuklearnog oružja. I što je nuklearna pretnja Rusije verodostojnija, ona se više može osloniti na to oružje kao oblik prinudne pogodbe.

Domaći nivo

Suprotno popularnom verovanju, Putin ne vodi režim jednog čoveka. Čak i autokrate treba da umire pristalice među onima što politikolozi nazivaju „selektoratom“ — ljudima ili grupom koji, u praksi, bira lidera države. U demokratiji, biračko telo je selektorat; u autoritarnijem režimu selektorat je manji i mutniji. Bez obzira na vrstu režima, vladar treba da komanduje pobedničkom koalicijom sa selektoratom.

Ko su akteri Putinove koalicije? Nedavna analiza ruskog informacionog prostora Instituta za proučavanje rata (ISV) zaključila je da postoje tri ključna stuba podrške Putinu: „Ruski blogeri i ratni dopisnici, bivši ruski ili proksi oficiri i veterani, i neki od ruskih silovika — ljudi sa bazama moći i sopstvenim snagama. Putin treba da zadrži podršku sve tri ove frakcije.

Preokreti na bojnom polju na istoku i jugu Ukrajine koštali su Putina izvesne podrške u njegovom selektoratu. Prema Vašington postu , „član najužeg kruga Vladimira Putina je poslednjih nedelja direktno ruskom predsedniku izrazio neslaganje oko njegovog vođenja rata u Ukrajini. Portparol Kremlja Dmitrij Peskov rekao je za Post da to „apsolutno nije tačno“, iako je priznao: „Postoji neslaganje oko takvih trenutaka. Neki misle da treba da se ponašamo drugačije. Ali ovo je sve deo uobičajenog radnog procesa.”

Uočene su i nedavne javne kritike čečenskog lidera Ramzana Kadirova i Jevgenija Prigožina, šefa Vagnerove grupe, ruske paravojne organizacije, o načinu na koji se rat vodi. ISV je prijavio slično nezadovoljstvo nacionalista i vojnih blogera.

Kako ISV piše, ova neslaganja imaju efekat povratne sprege koji narušava Putinov položaj: „Međutim, glas o lomovima unutar Putinovog užeg kruga dospeo je do hiperpatriotske i nacionalističke miliblogerske gomile, potkopavajući utisak snage i kontrole koji je Putin sve vreme pokušavao da prikaže“.

Gađanje ukrajinskih civila projektilima ima smisla za Putina u ovom domaćem kontekstu. Nakon napada na most, ruski nacionalisti su pozivali na eskalaciju sukoba. Oni žele da skinu rukavice u borbi protiv Ukrajine. Raketni napadi na ukrajinske gradove će za sada umiriti Putinove nacionalističke pristalice i omogućiti njegovim potčinjenim i surogatima da na televiziji iznesu dokaze da reaguju na preokrete na bojnom polju. Putinovo ovonedeljno promovisanje generala Sergeja Surovikina, poznatog kao „general Armagedon“ zbog njegove brutalnosti u Siriji, takođe će ojačati njegov položaj među nacionalistima.

Psihološki nivo

Iako Putin možda nije diktator bez ograničenja, on je daleko najmoćniji donosilac odluka u Rusiji. Američki obaveštajci sugerišu da on čak daje naređenja direktno komandantima u polju operacija. Razumevanje kako Putin misli, mnogo bi doprinelo objašnjenju njegovih nedavnih postupaka u Ukrajini.

Danijel Kaneman je dobio Nobelovu nagradu za svoje istraživanje sa Amosom Tverskim pokazujući da većina ljudi ne donosi odluke na osnovu racionalnog izbora, već radije koristi kolekciju kognitivnih prečica poznatih kao "teorija perspektive". Centralno načelo teorije perspektive je da će pojedinci biti neskloni riziku kada pobeđuju i tolerantni na rizik kada gube. Drugim rečima, kada se neko suoči sa neuspehom u odnosu na prethodni status kvo, spremniji je da rizikuje u pokušaju da se „kocka za vaskrsenje“.

Čini se da ovo opisuje Putinovo ponašanje u poslednjih nekoliko meseci. Tokom kasnog proleća i leta, dok je Rusija sve više napredovala na bojnom polju, Putin je bio zadovoljan što je koristio kombinaciju plaćenika Vagner grupe i sirovih regruta iz Donjecka i Luganska.

Međutim, nakon što je Ukrajina počela napredovati na istoku i jugu, Putin se konačno odlučio za rizičnije političke akcije. Najavio je delimičnu mobilizaciju, formalno najavio aneksiju četiri ukrajinska regiona i pojačao svoje nuklearne pretnje. Ovo nije zaustavilo ukrajinske snage na terenu; u danima nakon aneksije, Rusija je izgubila ključni logistički grad Liman, u Donjecku, a zatim je pretrpela napad na Kerčki most. U tom kontekstu, napadi na ukrajinske gradove ranije ove nedelje mogu se posmatrati kao Putinov pokušaj da se kocka za vaskrsenje.

Teorija perspektive se odnosi na sve pojedince; šta je sa Putinovom individualnom psihologijom? Prema Majklu Kofmanu, analitičaru ruske vojske u CNA, istraživačkoj i analitičkoj organizaciji, Putin je „ glavni odugovlačilac “. Odlaže donošenje velikih odluka do poslednjeg trenutka, pa se često uvlači u uglove. Ili, kao što je Kofman rekao prošlog meseca, „on odugovlači i odugovlači sve dok opcije ne pređu iz loše u gore“.

Po svoj prilici, Putin nije želeo da troši oskudnu municiju bombardujući ukrajinske gradove. Međutim, suočen sa pogoršanom vojnom i političkom situacijom, Putin se verovatno osećao kao da nema drugog izbora.

Šta možemo zaključiti iz ove tri različite priče?

Čudno, oni sugerišu da bi Zapad trebalo da se nada da su ruske akcije objašnjene Putinovom individualnom psihologijom. I međunarodna i domaća objašnjenja sugerišu da će Putin udvostručiti agresivne akcije. Na globalnom nivou, Rusija je stalno ponižena glasovima Generalne skupštine UN. Na domaćem nivou, Putin će morati da pojača varvarstvo kako bi zadržao nacionalističku podršku dok rusk stanje u Ukrajini nastavlja da se pogoršava.

Samo Putinove navodne tendencije odugovlačenja sugerišu povratak ruske letargije u prilagođavanju ukrajinskim vojnim uspesima. Zaista bi bilo ironično da najveći poklon koji Rusija može dati Ukrajini jeste tromost Vladimira Putina".

(Kurir.rs/Vox.com)