JEZIVE ISPOVESTI ZATVORENICA IZ ZLOGLASNOG IRANSKOG ZATVORA: Poslednju noć pred POGUBLJENJE vezivali su ih za šipku u samici!

Britanski Tajms objavio je ispovesti sedam Iranki iz zloglasnoga teheranskog zatvora Evin opisujući horor kroz koji prolaze žene koje se suprotstave iranskom konzervativnom režimu.

"Nikada neću prestati da govorim o toj okrutnosti i nehumanosti. Neću stati dok se u mojoj zemlji ova praksa ne ukine", poručila je Mohammadi. Nigara Afharzade, jedna od sagovornica, posle puštanja iz Evina emigrirala je u Turkmenistan.

"Stavili su mi", priča ona, "povez na oči tako da nisam znala gde me vode. Kada sam otvorila oči, bila sam u ćeliji. Jedina živa bića sve vreme dok sam bila u samici bili su ogromne bubašvabe", opisuje Afharzade.

Kad bi joj doneli ručak, uzimala je grudvicu pirinča i bacala ih na zemlju kako bi privukla mrava ili nešto drugo, da se zabavi. "Želela sam da sa mnom bude neko živo biće u ćeli. Bila sam presrećna kad se pojavila muva. Pazila sam da ne odleti dok su vrata bila otvorena. Pratila sam je po ćeliji i razgovarala s njom. Bila sam u toj ćeliji godinu i po dana", delić je Afharzadeninog iskustva, koja je zatvorena zbog optužbi za špijunažu.

Na podu njene ćelije nalazila se zavarena čelična šipka. Bila je deset santimetara odmaknuta od zida i mnogo joj je smetala. Nije znala čemu ona služi dok joj nisu rekli da su za tu šipku vezivali one koji su trebali da budu uskoro pogubljeni.

"Razmišljala sam o svim tim ljudima koji su u toj prostoriji proveli poslednju noć vezani za tu šipku. Osećala sam kao da čujem njihove glasove."

Mavas Sabet Sahriari, članica udruženja Jaran, oslobođena je nakon odsluženih deset godina, a zatim opet uhapšena ovog leta. Trenutno se nalazi u pritvoru pod optužbom za špijuniranje.

"U početku nisam znala kako da spavam na podu pored prljavog toaleta, na tom prljavom tepihu i ispod te smrdljive stare ćebadi. Ali, rekla sam sebi da je to pokušaj da me ponize i degradiraju, ali da to neće moći nikada. Shvatila sam to kao duhovno iskustvo", kaže Sahriari.

"Samica je skučena, mračna i beživotna ćelija. Pritisak na optužene je konstantan, prolazimo teška i intenzivna ispitivanja, pretnje, vređanja, kako bi vas izmorili i učinili poslušnim prete vam porodicom", opisuje Mavas Sabet Sahriari torturu u kojoj je zbog nesanice i neredovnih obroka za samo nekoliko meseci izgubila oko 20 kilograma.

Sedige Morad u zatvoru je bila zbog optužbi za pripadanje Narodnoj organizaciji mudžahedina Irana. Pamti traumu od vezivanja za krevet tokom prvog ispitivanja i kako joj se treslo celo telo. Povredili su joj tada i vrat. Seća se i kako su je terali da stoji stoji kada nije moga da stane na noge. U početku joj nisu davali ništa za jelo. Iako je znala da treba da se kreće, većinu vremena je ležala. Vladala je tišina, osim kad su zatvorenici na gornjem spratu pevali. Kada bi čula zvuke spolja, osetila bi da je živa.

"Tišina i beli zidovi bili su razarajući. Dugo mi se činilo kao da ništa na svetu ne postoji. Ne znam kako to da opišem. U tim trenucima kao da sam bila daleko od svega. Kao da sam bila zaboravljena", priseća se Morad.

Marzie Amiri, novinarka i aktivistkinja, puštena je iz zatvora iako je bila osuđena na deset godina.

"Samoća u ćeliji razlikuje se od samoće napolju. U ćeliji nema nikoga osim tebe. Želiš da razgovaraš, ali ne možeš. Postoje trenuci kada osećaš da ti se zidovi približavaju. Osećaš kao da se zidovi pomeraju i kako te lome pod pritiskom. Zbog tog osećaja ostajala sam bez vazduha", opisala je Amiri, ističući da je sve vreme boravka u ćeliji pratio osećaj straha.

"Strah, kažnjavanje, izolacija, zastrašivanje, uskraćivanje i tortura, to su osećaji koje vam nameću u zatvoru. Ali to ste kao žena već osetili i pre hapšenja. Tu su mi situaciju kao ženi nametnuli moj otac, brat i patrijarhalni sistem, koji ima logiku da sebe vidi kao gospodara ili barem kao onoga koji ima pravo da vam oduzme izbor i odlučuje o vašoj sudbini", rekla je svoje viđenje zatvora Amiri.

Kueir.rs/Jutarnji.hr