Početkom oktobra svi zapadni i srpski mediji lansirali su priču o Putinovom nuklearnom vozu koji krstari zapadom Rusije i krenuo je put Belorusije. Nastao je šok, zaprepašćenje i mediji su danima pisali samo o tom vozu.
Međutim, taj voz daleko je bio od nukelarnog, a Rusija je imala samo jedan pravi nuklearni voz, čija ideja je nakratko pre 12 godina ponovo zaživela i sve onda utonulo u zaborav.
Naime tog 3. oktobra britanski (a koji drugi) medij Dejli Mejl objavio je priču na osnovu snimka velikog teretnog voza, koji je kako je navedeno prevozio specijalizovanu vojnu opremu, inače navodno povezanu s jedinicom ruskog ministarstva odbrane za nuklearno naoružanje i da teretna vozila i oklopna BPM-97 pripada 12. glavnom direktoratu ruskog Ministarstva odbrane.
Naime, radi se o specijalnom odseku za skladištenje, održavanje i snabdevanje oružjem Strateških raketnih snaga, ruske vojne jedinice koja kontroliše nuklearne projektile i čini ključni deo Putinova nuklearnog programa.
Vojni analitičar Konrad Muzjika tad je rekao za Daily Mail, da bi raspoređivanje takvih jedinica moglo da signalizira nadolazeću eskalaciju sukoba od strane ruskog predsednika Vladimira Putina ili da predstavlja najavu nuklearne vežbe velikih razmera.
Ova priča naravno ne odgovara istini, ali je bila idealna podloga za priču o ruskim, odnosno sovjetskim nukelarnim vozovima.
Za vreme Hladnog rata Sovjetski Savez došao je na ideju da razvije borbeni mobiln železnički raketni sistem (Боевой Железнодорожный Ракетный Комплекс) BŽRK odnosno raketni voz tip 15P961 Molodec.
Razvoj je počeo krajem 1970 tih godina, od strane braće Vladimira i Alekseja Utkina u Yuzhnoye Design Bureau u Dnjepropetrovsku, današnja Ukrajina gde su se pravile interkontinentalne balističke rakete. Ovaj raketni sistem rađen je sa Konstruktorskim birom za specijalne mašine, danas deo koncerna Almaz -Antej u Rusiji. Izgradnja raketnog voza bila je kuliminacija napora da SSSR razvije interkontinentalne balisitčke rakete na čvrsto gorivo, koji je započet 1969. godine.
Prva testiranja novih raketa održana su 1982. i 1983. godine, a sistem je 1987. postao operativan, kada je i stupio na borbenu dužnost. Ovaj železnički raketni sistem se sastojao od tri modifikovane lokomotive tip M 62 (negde se pominje i oznaka DM62) i 17 vagona, od kojih je jedan bio vagon cisterna, kamufliran kao teretni vagon za gorivom aziva i tri lansirna mudla na vagodina (sistem za lansiranje i lanser za raketu SS-24, vagon komandni centar puka, vagon za komunikacije, vagon sa glavnim dizel generatorom, vagon za skladištenje namirnica sa frižiderima za čuvanje, rezervoarom za vodu, vagon restoran i dva odvjena vagona sa dnevnim boravkom za oficire i vojnike. Inače svi vagoni bili su kamuflirani u vagon hladnjače i putničke vagone.
Lokomotivom su upravljali pripadnici Železničke vojske, a ostalo su bili regruti. Voz je na sovjetskim prugama mogao da razvije brzinu od 80-120 kilometara na čas i da lansira rakete sa bilo koje tačke sa sovjetskoj železničkoj mreži od Dalekog istoka, preko Sibira, do evropskog dela SSSR-a, što je bilo moguće uz primenu posebnog mehanizma za kratki spoj i preusmerivanje nadzemnog voda.
Do 1992. godine u Sovjetskom Savezu izgrađeno ih je ukupno 12 raketnih vozova. Tada su Rusija i SAD potpisale sporazum o ograničenju strateškog ofanzivnog naoružanja START-2, prema kojem su ruske raketne jedinice morale da povuku iz naoružanja sve BŽRK tip 15P961 Molodec. Iako je Rusija zvanično istupila iz sporazuma, poslednja bojeva glava je povučena iz stanja pripravnosti tek 2005. godine.
Uprkos operativnoj upotrebi Sovjetski Savez je pred sam raspad države 27. februara 1991. u Plesecku sproveo eksperiment pod nazivom "Sdvig". Tokom eksperimenta iskorišteno je 100.000 protivtenkovskih mina M-57, koji su simulirali 1.000 tona TNT-a, čija eksplozija je izvedena na udaljenostima od 850 i 450 m na dve dvojene grupe lansirnih i komandnih modula. Eksperiment je pokazao uprkos oštećenjima da sistem je bio u stanju da izvede simulirano lansiranje raketa. Samo je jedan računarski sistem zajtevao ponovno pokretanje, Nivo akustičnog pritiska koji je izmeren u eksploziji ukazao je cifru od 150 decibela što bi odveo do gubitka sluga u trajanju od 20 minuta da je u vagonima bila posada.
Osim ovog eksperimenta, sistem je proveren na delovanje eletromagnetnog impulsa posle nueklarne eksplozije i delovanje na uticaj Groma.
Pentagon tvrdi da je proizvodnja ovog raketnog sistema završena 1991, da je ukupno izrađeno 90 intekontinentalnih balističkih raketa. Od tih 90 raketa skoro nijh 46 bilo je u raketnim silosima u Ukrajini , a sve ove rakete su demontirane kao i silosi koji su rzaneti eksplzivom, osim jednog koji je ostao kao muzejski primerak. Do 1996 ostalo je 46 interkontinentalnih balističkih raketa, njih 10 u silosima, koje su demontirane 2001, dok je u njihove silose došla interkontinentalna balistička raketa Topolj M, dok su se železničke interkontinentalne balističke rakete povlačile postepeno i taj posao je bio završen 2005 godine, kada je poslednjih 15 primeraka povučeno iz operativne upotrebe. Poslednja raketa ovog raketnog kompleksa delaborirana je aprila 2008. godine
Međutim Rusija, nije mirovala dve godine kasnije od povlačenja poslednje rakete te 2010. Rusija ponovo oživljava ideju o razvoju novog raketnog voza sa interkontinentalnim balističkim projektilima koji bi takođe mogli da se koriste kao mobilni raketni štit. Novi raketni voz dobio je ime Barguzin (NATO: SS-Ks-32Zh), prema planovima koje je saopštio tad Dmitrij Rogozin raketni voz moći će da transportuje 6 interkontinentalnih balističkih raketa RS-24 Yars. Razvoj novog raketnog voza je zastao 2017. godine zbog nedostatka finansijskih sredstava. Priča o tome ponovo je pokrenuta 2019. ali gde umesto Yars-a treba da bude korištena mornarička interkontinentalna balistička raketa na čvrsto gorivo RSM-56 Bulava (NATO: SS-N-32), koju ruska mornarica koristi na podmornicama klase Borej. Prema nekim tehničkim informacijama, očekuje se da nova raketa nosi 8 do 10 nuklearnih bojevih glava i da će moći da stigne do cilja na maksimalnoj udaljenosti od 8000 kilometara.
SS-24 Scapel
U pitanju je interkontinentalna raketa koja se lansirala sa železničkih vagona, ali i iz siloda. Pogoni je raketni motor na čvrsto gorivo i predstavlja petu generaciju ruskih balističkih raketa. Raketa je bila sposobna da pogodi sve ciljeve u Evropi, Aziji, ali i da se domogne teritorije SAD. Ova raketa nosi više nezavisno usmerenih MIRV bojevih glava što omogućava da jedna raketa uništi više ciljeva. Raketa može da napadne bilo koji cilj u zoni od 2.500 do 10.000 km. Nosi teret od 4.050 kg od koga najveći deo predstavljaju 10 nukelarnih bojvih glava jačine svaka 550 kT. Raketa je trostepna i za upravljanje njome koristi se inercijalni navigacioni sistem. Razvoj ove rakete počeo je 1971, prvo probno lanisranje iz silosa izvedeno je 1983, a sa železničkih vagona 1984. Postojala je i mobilna verzija ona je ušla u naouržanje 1987. Izveštaji iz 1991. govore da je na teritoriji Sovjetskog Saveza bilo 56 raketa koje se lansiraju iz silosa i 33 sa mobilnih lansera. Rusija je te rakete iz operativne upotrebe povukla 2002 godine. Ova balistička raketa ima dužinu 22, 4 m, širine je 2,4 m dmeta 10.100 km.
Kurir.rs/A.Mlakar
NE PROPUSTITE
