Da li je Rusija u poslednjem raketnom napadu na ukrajinsku vojni i energetski infrastrukturu koristila rakete H-32, modifikovanu verziju starih H-22 raketa? Prema navodima ukrajinski i britanskih izvora DA.

Takođe navedeno je da su u pitanju protivbrodske rakete namenjen za gađanje nosača aviona, a modifikovana verzija H-22 u naoružanju Vazdušno kosmičkih snaga uočena je 2016. godine i navodno primenjena u ratu u Ukrajini.

screenshot-32.jpg
Printscreen Youtube/Armies Power 

Kako je navedeno napad su izveli bombarderi dugog dometa TU-22M3 iako je planirano da nosači ovih raketa budu modifikovane verzije Tupovljeva TU-22M3M za šta je nekoliko ovih bombardera i modifikovano.

Pojedni mediji tvrde da poslednje lasniranje 31. oktobra kada je po drugi put žestoko napadnuta ukrajinska energetska infrastruktura, nije bilo prvo, nego i da su ove efikasne i modifikovane rakete korištene i ranije u napadu na Odesu i Kremenčug u julu 2022, a ne H-22 zbog bolje preciznosti, pa su često pogrešno zamenjivale za Kinžale.

screenshot-3.jpg
Printscreen Youtube/ Минобороны России 

Britansko ministarstvo odbrane tvrdi da je velika verovatnoća da je Rusija upravo za napad na Kremenčug koristila krstareću raketu H-32. Takođe po prvi put direktno se spominje i da je Rusija u početku koristila rakete H-22 nad Ukrajinom jer većini raketa ističe rok upotrebe i da ih je jeftinije bilo poslati na ciljeve u Ukrajini nego delaborirati

Ukrajinska PVO uprkos sistemu IRIS-T nije navodno uspela da presretne i obori skoro nijednu krastareću raketu H-32.

H-32 mlađi brat čuvene H-22

Razvoj krstareće rakete H-22 datira iz 1960-tih godina 20 veka kada je razvijena i uvedena u operativnu upotrenu strateške avijacije Vozdušno veovnih sil Sovjetskog Saveza.

Sovjetsko vazduhoplovstvo po prvi put dobilo je u naoružanje smrtonosnu raketu za napad na udarne grupe nosača aviona.

Ova krstareća raketa proizvedena je u dve varijane: za protivbrodsku borbu koje su imale nukelarnu bojevu glavu i klasičnu, odnosno kumulativno fugasnu. Posebna verzija ove rakete razvijena je bila i za protivradarsku borbu koja se usmeravala na izvor radarskog snopa. Daljim usavršavanjem nastale su rakete i za napad na kopnene ciljeve. Tim putem krenulo se i sa raketom H-32, koja je fizički naslednik te rakete.

Raketu je kao i prethodnika H-22 projetovao Opitno konstrukcioni biro OKB-2 Raduga. I H-32, kao i njen prethodnik H-22 su istih dimenzija. težina 5.800 kg, dužine 12 metara i prečnika 1 metar. Raspon krila iznosi 3 metra.

U odnosu na H-22 koji ima bojevu glavu tešku jednu tonu, H-32 ima manju i iznosi 500 kg, jer je smanjenjem bojeve galve povećan prostor za gorivo sa čime je direktno i povećan domet ove rakete.

Brzina rakete prema dostupnim podacima je oko 4,6 maha (5.400 km/h) na visini od 40 km. Maksimalni domet rakete je 1.000 km. Za razliku od H-22 raketa je otporna na ometanje.

Kao je navedeno princip lansiranja se izvodi tako da posle otkačinjan od letelica raketa se penje na visinu od 40 km, izlazi iz stratosfere, a onda se vertikalno spušta i uz pomoć radarske glave usmerava direktno na metu, što je navodno čini teškom za presretanje.

Raketa koristi inercijalno navođenje u fazi krstarenja i rado-frekventni tragač u završnoj putanji leta. Za raketu se tvrdi da je neoboriva i da je sposbna da izdrži pogotke topova kalibra 20 mm getling Vulcan Phalanx koji se koriste na krstaricama, razaračima, fregatama i desantnim brodovima, ali i protiv raketa vazduh-vazduh AIM-7 i AIM-9, ali to je tvrdnja koja nije digde dokazana niti proverena u realnim borebenim uslovima i poligonskim ispitivanjima, pa je treba uzeti sa rezervom.

Primarna namena rakete H-32 je napad na površinske brodove, pre svega napad na nosače aviona i udarne grupe koje se formiraju kao pratnja ovakvih kapitalnih ciljeva. Napredne manevarske osobine omogućavaju ovim raketama da izbegnu PVO brodova i pogde cilj?! Očito je da su ove rakete sposbne osim za brodove i za gađanje, mostova, hidrelektrana, termoelektrna, trnsformatora, razvodnih postrojenja. Pretpostavlja se i da su ove rakete imale veliki udeo u tome.

Domet od 1.000 km omogućava bombarderima u ovom slučaju TU-22M3/M3M, da lansiraju rakete van vizuelnog dometa čak i do 700 km sa čime se omogućava izbegavanje ranog otrkivanja od letećih radarskih stanica poput E-3 Sentry AWACS i E-2 koji poleću sa nosača aviona za kompletiranja šire radarske slike oko ovih kapitalnih brodova.

Broj proizvedenih raketa je i dalje nepoznat. Cifra koja se spominje iznosi 100-150 raketa, ali to sa sigurnošću je nemoguće proveriti, tako da je i ovo nagađanje i samo pretpostavka na Zapadu.

Kurir.rs/A.Mlakar